24.07.2014.

Savremena ruska ženska proza



Dmitrij Golinko-Volfson

Bilo bi pravedno reći da fenomen ruske ženske proze na početku 21. veka stoji na čvrstim temeljima. Ženski je glas postao istaknut i pridobio je publiku te, nakon jedne decenije liberalno-demokratskih reformi u Rusiji, žene imaju mogućnost biti jednako uspešne u intelektualnim i poslovnim ciljevima kao i muškarci, koji su pre u svojim kolegicama tražili samo društveni stereotip.
Sve donedavno fenomen ruske ženske proze nepravedno su zanemarivali i profesionalni krugovi I čitateljstvo. Čak se i danas termin “ženska proza” retko pojavljuje u književnoj kritici, a ruske ženske knjige gotovo se nikad ne pojavljuju u programu univerzitetskih kolegija.
Postoji niz razloga za takve okolnosti, kako istorijskih tako i kulturnih. Za početak, ruska je proza – i kultura uopšte – i dalje je zavisna o kasnosocijalističkoj avangardi, koja se pokazala kao najuticajniji, najrevolucionarniji i zato najrepresivniji estetski pokret dvadesetog veka. Utopijski program ruske avangarde sastojao se od radikalnih reformi, potpunog uništenja starog modela postojanja te izgradnje novog, čovekovom rukom načinjenog raja povrh bezobličnih ostataka starog modela. Graditelji tog avangardnog utopijskog sna, naravno, bili su muškarci prožeti “muškom” voljom i strogom privrženošću takozvanom muškom razumu. Žena je u avangardi igrala sporednu, podređenu ulogu. Često su se žene i “ženske” osobine nepoželjno povezivale sa starim režimom, a najveći predstavnici ruske avangarde poput Vladimira Majakovskog i Kazimira Maljeviča bezobzirno su propovedali potrebu za uništenjem “ženskog” unutar kulture.
Zato je istorijsku avangardu obeležavala muška surovost i nadčovečnost. Nihilističko povezivanje avangardnih teorija koje su se odnosile na “ženu” nikako nije bila pobuna protiv tradicionalne verske kulture; upravo suprotno, bio je to isti onaj destruktivni odnos prema ženskom koji je podupirala i tradicionalna eklezijastička misao. U etičkom traktatu Opravdanie dobra (Opravdanje dobroga) filozof Vladimir Solovjov (1853 – 1900) poziva na “pobedu” nad spolom putem spajanja individualnih snaga volje – na brisanje spola, te s njim i porođaja. Slično tome, mizoginija u delima Andreja Bjelog, Velimira Hljebnikova i Vladimira Majakovskog ponekad doseže preteran nivo histerične averzije prema svemu vezanom za žene.



 Ana Radlova  Olga Forš
      Lidija Ginzburg


Avangardne književnice, poput Ane Radlove (1891 – 1949), Olge Forš (1873 – 1961) te poznate filologinje-formalistice Lidije Ginzburg (1902 – 1990) bile su prisiljene potpuno izbegavati ženska pitanja i usredotočiti se na muške teme, poput pobune protiv uobičajene rutine te izgradnje nove, “eksperimentalne” stvarnosti. Tako su mizoginistička politika avangarde i njezino gađenje prema ženskom liku po inerciji prešli na ženske pisce – a u kontekstu društvene hijerarhije ženska se proza pogrešno kategorizovala kao “drugorazredna” književnost. Ali u devedestima, epohi demokratizacije i društveno-privrednih reformi, postalo je jasno da se ta vrsta diskursa mora promeniti. Potvrda dostojanstva ženske proze kao žanra činila se izvedivom samo pomoću dekonstrukcije avangardnih ideologija, koje su još – čak i danas – srazmerno dominantne u svetu ruske umetnosti.

Ženska postavljanja “muških” pitanja




Tatjana Tolstaja  
Prve pokušaje tog uspona u devedesetima, koji su strateški težili dekonstruisati estetiku avangarde i legitimisati žensku prozu unutar kulture, potaknule su upravo književnice koje su već stekle ugled u Rusiji i čija su dela objavljivana na Zapadu, koje su dobro i često prevođene te su osvojile važne nagrade. Tako, na primer, Tatjana Tolstaja (rođ. 1951), koja u svom distopijskom romanu Kys’ (Ocat) konstruiše postapokaliptični ruski krajolik kao posledicu nuklearne eksplozije, gde je na mestu beskrajnoga carstva ostalo parohijsko i obogaljeno kraljevstvo mutanata. U satiričnom stilu Tolstaja ismejava klišeje ruske istoriozofije i imperijalne mitologije služeći se slikama neizbežne kataklizme i magične transformacije Rusije.

Ljudmila Petruševskaja





Drugi je primjer Ljudmila Petruševskaja (rođ. 1938), čije su drame i romani prepuni slika mraka i beznađa koje imaju ulogu proširene metafore ljudskog postojanja  – beskrajne metafizičke pustoši. Roman Kazus Kukotskovo (Slučaj Kukotski) Ljudmile Ulickaje (rođ. 1942), koji je osvojio ruskog Bookera za 2002, porodična je saga nekoliko naraštaja ruskih (i sovjetskih) naučnika i biologa čija se izdržljivost pripisuje njihovim strategijama preživljavanja, njihovoj hrabrosti, odanosti konceptu Istine te mističnim silama koje su na delu u njihovim ljubavnim i porodičnim pitanjima.
Jedna zanimljivost: kada se okreće elementima poput distopijskog fanatizma, proročke intonacije i eksperimentiranja nacionalnim simbolizmom, Tolstaja oponaša sredstva koja su se nekada pripisivala isključivo muškom pismu. Mračna obrada stvarnosti u tekstovima Pertuševskaje oponaša mušku ideju inertne prostornosti koja onemogućuje otkrivanje sebe. Na sličan način tekstovi Ulickaje postavljaju “muška” pitanja o porodićnim vrednostima u odnosu na biološki determinizam i društvene ustanove. Drugim rečima, poznatije književnice iz osamdesetih i devedesetih vole igrati prema muškim pravilima pokušavajući nadmašiti muške autore na njihovom vlastitom ideološkom teritoriju. Kao rezultat toga većina tekstova Tolstaje, Petruševskaje i Ulickaje ne može se nužno definisati kao žanr “ženske proze”.
Dve arhetipske slike žene
Još jedan razlog zbog kojeg sve donedavno nije bilo velike potražnje za ženskom književnošću jest nepostojanje svesti o teorijama pola koje su razvili feministička psihoanaliza i cyberfeminizam. Nažalost, i uprkos aktivnom istraživanju pola i studijama (uglavnom u institucijama kulturnih metropola) koje su se provodile u akademskim središtima, pitanja feminizma u Rusiji i dalje su razmerno nepoznata i neprihvaćena. Između 1960. i 1990. ruska je književnost gradila dva arhetipa ženskog lika. S jedne strane kapricioznu kraljicu lepote, femme fatale, koja je bila duhovita i dobro obrazovana, ali je bila primorana (svojom ili tuđom voljom) nositi masku fatalne zavodnice. Takvi se ženski likovi pojavljuju, na primer, na stranicama romana Andreja Bitova Puškinskii dom (Puškinski dom) — prototipu ruskog postmodernizma. S druge strane bila je podređena majka porodice koja robuje i danonoćno se brine za kućanstvo odgajajući decu i ponizno donoseći čizme pijanom mužu. Takozvana “seoska proza” preplavljena je takvim likovima koji odražavaju patrijarhalne vrednosti ruskoga ruralnog života. Osim te dve arhetipske slike žene nije bilo puno drugačijih. Naravno, od autora se ne zahteva da bude stručnjak za teorije pola, ali u idealnom slučaju autor, čitatelj i posebno kritičar trebaju biti upoznati barem s nekim idejama – vrlo često upravo te teorije služe kao početne tačke za posmatranje društvene dobrobiti žena.
Također, instinktivna predrasuda koja ruskog čitatelja često odvraća od toga da uzme u ruke knjigu koju je napisala ruska žena jest verovanje da će autorica od prve stranice početi razglabati o prepucavanju s mužem, pranju pelena i stajanju u redu – domaćinskim trivijalnostima koje okružuju i opterećuju čitatelja u svakodnevnom životu. Postsovjetski čitatelj, koji se često doslovce morao brinuti o monotonoj svakodnevici nabavljanja “komadića hleba”, nije bio previše zainteresovan da, još jedanput, sluša o takvoj domaćinskoj stvarnosti. Od književnosti se očekivalo da zabavi svojim hrabrim i društveno grotesknim slikama.
Zanimanje za emocionalna iskustva

Aleksandra Marinina

Aleksandra Marinina (rođ. 1957) i Daria Doncova (rođ. 1952), autorice tzv. “komercijalnog vala” čiji se romani izdaju u velikim nakladama, pokušale su razviti takve slike. U njihovim delima obična su domaća pitanja bila isprepletena s detektivskim radnjama, ekstravagantno ispričanim, oponašajući holivudske trilere i ruske policijske serije. Na kraju su se sva ta dela pretvorila u košmarnu fantazmagoriju s manijacima, serijskim ubojicama i psihopatama koji vrebaju u mračnim uličicama (vrlo često u policijskim odorama ili belim laboratorijskim mantilima). Štaviše, takav je fantazam postao uobičajen. Činilo se da čitatelj devedesetih očekuje da će naići na istu količinu nasilja u ženskoj prozi poput one u televizijskim serijama i časopisima.

Daria Doncova
 

Kako su se na početku 21. veka počele povećavati ekonomska stabilnost i sentimentalističke tendencije u ruskoj kulturi, više se pozornosti davalo ženskoj prozi i njenoj ulozi u kulturi, što je potaknulo i veće zanimanje među čitateljima i povoljnije stajalište odbora za dodelu nagrada. Savremena književnost trebala je izražavati ispovedne i ozbiljne – donekle univerzalne – teme. Zamenjujući mesijansku retoriku avangarde i postmodernih parodija, tekstovi se sada vrednuju prema intenzitetu i važnosti emocionalnog iskustva. To povećano zanimanje za književnost u kojoj je težište na “čistoj emociji” prevladalo je u ženskom pismu. A starija generacija, u čije su pamćenje još bila urezana sećanja na uslove u kojima su živele žene u komunističkoj eri, kao i mlađi autori u tridesetim godinama, počeli su u novim načinima pisanja tražiti nove načine izgradnje ženskog identiteta. Umesto tradicionalnih prikaza žena – odana žena, brižna majka i svadljiva ljubavnica – sada nam se nude nove mogućnosti. Najpopularnija je stroga poslovna žena: ona zarađuje jednako kao i muški kolege, ako ne i više od njih, donosi vlastite odluke o budućnosti za sebe i svoju porodicu, gradi karijeru te poduzima rizične inicijative. U isto je vreme ona zarobljena u emocionalnoj zavisnosti o svom ljubavniku, što pomaže oblikovati njezin osebujan i neobičan karakter. Neizbežno kolebanje između društvenog uspeha i nesređene ljubavne veze daje primer (prema mnogim autoricama) društvenog položaja savremene žene.
Ispovedni monolozi o traumatičnim događajima




 Marina  Višneveckaja
 
U delima Višel mesiac iz tumana (Iz magle se pojavio mjesec) i Bris’, krokodil! (Briši, krokodilu!) Marine Višneveckaje (rođ. 1955   Марина Вишневецкая ) potraga za ženskim identitetom utemeljena je kao drama u žanru lirske parabole. Junakinje ispituju što to znači “biti žena” u kontradiktornim društvenim ideologijama postsovjetske epohe. Iskrivljena provedba zakona kapitalističke potrošnje često se ne poklapa s patrijarhalnim modelom porodice, što se zauzvrat diskredituje ciničnim gledištima sovjetskoga građanina. Kako tvrdi Višneveckaja, junakinja se može “osloboditi čarolije”, drugim rečima: otkriti svoju bit, ili “istrebiti” – izbrisati ono što je preterano neshvatljivo. Te će metafizičke operacije ili razotkriti ženinu bit ili je pretvoriti u automat. Da naglasimo, otkrivanje zarobljene ženske biti ili obratno, njezino zatomljavanje, ne nameće toliko ni vanjski svet ni muškarac kojega je izabrala za ljubavnika ili koji je izabrao nju, nego žena sama.
Problematika ženske introspekcije doseže vrhunski opseg u Višneveckajinu delu Opiti(Iskustva), koje je bilo uključeno u njezinu zbirku Bris’, krokodil! Te nesretne alegorične priče, ispripovedane u prvom licu, opisuju sporedne i “pozadinske” likove, marginalne pojedince koji pripadaju različitim društvenim i dobnim skupinama te epohe. Naslov svake novele u knjizi odgovara inicijalima “pripovedača”, koji se obično ne razotkriju, te  fraze o jedinstvenom iskustvu, koje će on ili ona podeliti s čitateljem. Strukturno, svaki deo podseća na ispovedni monolog o određenom traumatičnom ili terapeutskom događaju, koji kroz proces otkrića – ili nadilaženja sebe – oblikuje ženski identitet u njegovoj celovitosti. Gotovo svi Višneveckajini opisi svakodnevnih iskustava – poteškoća, nadanja, privlačnosti, rastanaka, monotonije itd. – mogu se sažeti u jedno sveobuhvatno iskustvo “otkrivanja sebe”.
Iskustvo ljubavi
Najintenzivniji deo toga teksta, A. K. C. (opit ljubvi) (iskustvo ljubavi), kritika je dosta hvalila, a 2003. dobio je i ugledne nagrade. Paralizirana žena koja umire od raka i koju je rodbina smestila u sanatorij snima priču svoje oskudne i obične biografije. Tek je prešla četrdesetu, a provincijalno detinjstvo provela je u sivoj i malodušnoj birokratskoj diktaturi (komunističke) partije. Preselila se u Moskvu, studirala na institutu, udala se za čoveka kojeg zapravo nije volela, rodila je dete kako bi povećala svoj životni prostor, dobila drugu diplomu iz prava nakon perestrojke i počela raditi u dobro plaćenoj advokatskoj firmi, gde upoznaje ljubav svog života – investicijskog bankara. Naravno, ljubav joj nije uzvraćena, s obzirom na to da se on poigrava njenim srcem i napušta je nakon što mu ubrzo dosadi njezina infantilnost i naivnost. Moglo bi se nabrojati hiljade takvih trivijalnih ženskih sudbina u postsovjetskoj Rusiji. I teško je dati jedinstven odgovor jesu li te sudbine potpuno slomljene i uništene ili su, naprotiv, poprimile čvrste osobine kamena – da ostaju iste u svim uslovima.
Ovde se Višneveckaja prema iskustvu ljubavi odnosi kao prema nastavku društvene neadekvatnosti. Zbog zaljubljenosti junakinja se mora odreći mogućnosti napredovanja u karijeri (tako što dopusti svom ljubavniku da izvede financijski trik u tvrtki u kojoj ona radi), odreći se svojih porodičnih dužnosti i svega ostalog za što je naporno radila. Kada odluči potpuno se posvetiti predmetu svoje ljubavi, ne trudi se čak ni ispitati partnerove motive: što on zapravo želi od njihove veze? U Višneveckajinim tekstovima, kao i u tradicionalnoj ruskoj književnosti, muški svet poslovnog uspeha supostavljen je ženskom svetu empatije i nežnosti. Tema dramatizacije jest da trijumf “surovog kapitalizma” sredinom devedesetih nije bio u stanju ceniti osećaje poput suosećanja kao vrednu strategiju. Pa ipak, upravo iskustvo ljubavi – prepoznavanje užasne neadekvatnosti – omogućava junakinji da sebe upozna, dajući njenoj običnoj, na trenutke čak banalnoj biografiji određeno značenje, kao i versku dimenziju. Iako je rođena u zemlji nacionalnog ateizma i celi je život odbijala veru, smrtno bolesna junakinja okreće se pravoslavlju. Ona je rastrgana između verske pobožnosti ili ekstaze i ostataka čiste “instinktivne” privlačnosti prema objektu svoje ljubavi. Zadnje stranice ove novele daju naslutiti da “instinktivna” komponenta ženskog karaktera ostaje neporažena, zahvaljujući čemu žena spoznaje sebe i postaje sposobna analizirati vlastita dela.
Gubitak voljene osobe
Veza između muškog pogleda i slike žene, koja je osnova različitih književnih shema i feminističkih teorija, na zanimljiv se način obrađuje u noveli V. D. A. (opit neučastia) (iskustvo nesudelovanja). Ironičnim, distanciranim stilom pripovedač opisuje svoju interakciju sa ženama kao “japanski minimalizam”: on niti ih dodiruje, niti im govori – samo razmenjuje poglede. Upućujući ženi  zastrašujući pogled koji je prisiljava da se smrzne ili od oduševljenja ili od neobjašnjiva užasa, on je uvlači u nepravednu igru koju je ona već izgubila. Kao posledica takvih voajerskih romanci, nekoliko je njegovih kolegica prisiljeno dati otkaz; u međuvremenu poslovna žena koju je upoznao na bilijaru gine  u sudaru (možda samoubistvu ili nesreći). U knjizi muškog autora ta bi vrsta diskursa mogla sugerisati želju lika da vlastitu maštu vidi odraženu u ženi (kao poslušnoj i dobro istreniranoj marioneti). Ali Višneveckaja implicira upravo suprotno: “najiskrenije” muško viđenje žene jest sposobnost da je vidi kao čistu enigmu, a ta je hemija neshvatljiva obama spolovima.
U Višneveckajinoj prozi osećajna i neizbežna iskustva rastave i raskida pojavljuju se kao glavni elementi izgradnje ženske subjektivnosti. U novelama Y. X. B. (opit inogo) (iskustvo drugoga)J. A. U. (opit isčeznovenia) (iskustvo iščezavanja), dve potpuno različite junakinje – stara seljanka, čiji je muž ubijen pre puno godina i koja otkriva da je njezina sestra s njime začela decu, i mlada gradska devojka koja se mora odreći svog ljubavnika, a klinička shizofrenija njezine majke izravna je biološka pretnja njenom potomstvu – prolaze istovetno iskustvo: otkriće određene praznine (ili, govoreći psihoanalitički, traume) koja se javlja u trenutku gubitka voljene osobe, gubitka na koji je uticao ili vanjski svet ili mi sami. Štaviše, dani i godine koje proizlaze iz toga trenutka ne olakšavaju neželjene traumatične učinke, nego oblikuju samu bit ženina karaktera. Takve neiscrpive teme daju Višneveckajinoj prozi određenu oštricu i savremenost.
Elegantno odevanje u žalovanju
Crni humor novele P. I. B. (opit demonstracii traura) (iskustvo pokazivanja žalosti) jasno odskače od lirskog tona knjige, obogaćujući njene stilističke kvalitete. Grotesknost priče iskazuje se besmisleno teškim postupkom odabira prikladne haljine koja će istaknuti ženstvenost i privlačnost junakinje. Ali ona na kraju svoju elegantnu odeću može nositi samo kad odlazi na pogreb – najpre svojih bliskih rođaka, zatim sovjetskih vođa, generalnih sekretara komunističke partije. U ruskoj tradicionalističkoj kulturi čini se da je način odevanja najvažniji element ženina simboličkog i semiotičkog ponašanja. On simbolizira ne samo njen društveni status nego i psihološke značajke njezina karaktera. Odeća omogućuje ženi da istakne vlastitu individualnost i različitost a da istodobno ostane ograničena parametrima etike koju joj nameće društvo. Ironično je, ističe Višneveckaja, da se moderna ruska žena odeva elegantno (drugim rečima, prepoznaje svoje značajke) samo kad je u žalovanju te na taj način ispunjava zadatak žalovanja (koji je prikazan u Freudovom delu Trauerarbeit). Ako stavimo na stranu izrazitu hiperboličnu parodičnost ove novele, njeno značenje počiva na najvažnijem motivu ženske subjektivnosti, koji nije izgrađen na racionalnim objašnjenjima njene sudbine, nego na gusto koncentriranom emocionalnom iskustvu.
Višneveckajina zbirka Opiti  ne samo prema mojoj  proceni nego i sudeći po uspehu kod čitateljstva i nagradama – jedno je od najuverljivijih i najsnažnijih dostignuća u areni savremene ruske ženske proze. No ostali tekstovi, koji nisu toliko usmereni na tu tradiciju koliko na eksperimentalnu inovaciju, također su vredni naše pažnje . Književnice starije generacije potaknule su proučavanje paradigmatskih promena u društvenim ulogama žena tokom totalitarističkog sovjetskog i kasnije liberalnog postsovjetskog društva. Zato su njihove junakinje pripadale heterogenim i često sukobljenim društvenim slojevima, u opsegu od urbane inteligencije do kvazipismenih seljaka. Mlađe generacije, u pravilu, svojim junakinjama daju dobro definirane i stabilne društvene značajke. Vrlo se često junakinja prikazuje kao stanovnica megalopolisa, ima izvrsnu izobrazbu, posao te vreme i novac za višestrano istraživanje svog identiteta. Te autorice odbijaju metanarativnu formu i gravitiraju više prema gusto skiciranim tekstovima. Njihove minijature namerno zamagljuju granicu između poezije i proze – to su kratke lirske priče koje stilom podsećaju na verse libre. Te mlađe književnice uključene su u proces preispitivanja nasleđa kako moderne tako i postmoderne ere.
Stilski eksperimenti


 
Izrazito je popularna među ruskom inteligencijom proza iseljenice Margarite Mekline (rođ. 1972), koja trenutačno živi u San Franciscu. Njena knjiga Sraženie pod Peterburgom (Bitka kod Sankt Peterburga) dobila je 2003. nagradu Andrej Bjeli za stilski eksperimentalizam i lingvističku inovaciju. Meklinina proza “pregledava” skrivene delove ženske psihe, koji se skrivaju pred drugima. Njene priče otkrivaju žensku psihu (često skrivenu od društvenih struktura) pomoću simbiotskog uslojavanja diskurzivnih svetova snova, kulture, sećanja i mrtvih. Ženin identitet – koji nije fiksan i koji se stalno menja – podseća na identitet iseljenika: ona je stranac i u rodnoj zemlji i u onoj drugoj, bez obzira na njezino gostoprimstvo i blagodati. Subjekti njene proze, na primer homoseksualni pisac, žigolo beskućnik koji se oženio bogatom cirkuskom zabavljačicom, egipatski teroristi – u biti su simboli fantomskih i krhkih stvarnosti, promatranih očima žene koja je večno nesigurna u vlastiti identitet te pokušava potvrditi samu sebe svakom gestom ili frazom. U Meklininim tekstovima nadrealistička fantazmagorija koja podseća na Andrea Bretona obojana je primesom opšteg skepticizma i tekstovne međuigre, izvučenim iz romana Johna Bartha i Thomasa Pynchona. Sastavni deo knjige Sraženie pod Peterburgom i romana Izmena (Izdaja) lirska je ispovest  junakinje koja je rastrzana između starog ljubavnika Vakhida i mlađeg supruga Aldoa, što ističe pitanje ženske percepcije fiziologije (seksualne žudnje). U tradicionalnoj kulturi ono drugo se ili zatomljuje ili pažljivo proučava kroz muško razmišljanje; u Meklininim tekstovima emancipacija upravo tih “fizioloških osećaja” stvara kulturniji pogled.

Anastasia Gosteva

 
 U svojim se tekstovima Moskovljanka Anastasja Gosteva (rođ. 1975) hvata ukoštac s pitanjem ženske individualnosti iz drugoga kuta. Njezini romani Travel agnets (Putnički jaganjac božji) i Priton prosvetljonih (Jazbina prosvijetljenih) mogu se dovesti u blisku vezu sa žanrom novinarskih putopisa. Gosteva nudi prepoznatljiv i gotovo poopćen portret savremene žene: ona je uspešan stručnjak, iz gornje srednje klase, zauzeta jedino samom sobom. U Travel agnetsu junakinja kreće na put u Indiju sa slučajnim putnikom u potrazi za neobičnim događajima, gde lakomisleno menja svoj laptop za tibetanske mirisne štapiće, te se u jednoj epizodi pušenja hašiša s meštanima pokušava pomiriti sa svojom slikom o sebi. Gostevini likovi jure za čudima, autentičnošću i mističnim iskustvima ili putem egzotičnih putovanja ili uzimanjem droga. Ali spoznaja sebe događa se na “najjednostavnije” načine, magijom detalja svakodnevnog života ili nepredvidljivim preokretima u ljudskim odnosima.
Uticaj internetske komunikacije

Olga Zondberg
 
Drugi primeri takvih istraživanja mogu se naći u knjigama Očen’ spokoinji rasskaz (Vrlo spokojna priča) Olge Zondberg (rođ. 1972) i Ne mestnie (Nepripadajući) Linor Goralik (rođ. 1975). Lakonska neemotivna pripovetka Zondbergove sažima opise događaja koji su neprimetljivi i ne privlače previše pozornosti (netko izlazi iz višekatnice; par se nalazi u parku; neko je u kafiću; neko radi nešto drugo – svakodnevne i uobičajene stvari). Zajedno te arabeske čine psihološko raspoloženje intuicija koje nikad neće biti ostvarene, iskustvo koje je simboličko za modernu ženu u ubrzanom gradu. Ako je stil Zondbergove kontrolisan i povremeno suh, tada se Goralikova sigurno razlikuje od te druge osobine svojim profinjenim i sarkastičnim tonom. Njeni tekstovi podsećaju na aforizme i basne (najefektnija je basna o dvema “lezbijkama”, veverici i liji, koje dok vode ljubav čeznu za “pravim” heteroseksualnim osećajima). Psihologija ženske junakinje u kratkim – često pola stranice dugim – tekstovima Goralikove, dihotomno fluktuira između oslanjanja na pozitivne i negativne slike, na entuzijazam i raspad iluzija.

 Linor Goralik
 
Teško je ne primetiti uticaje oblika internetske komunikacije – na primer LiveJournala Russian Neta — na književnost mlađih žena. Cybertekst znatno modernizuje stilske elemente savremene proze uvodeći konverzacijsku intonaciju, uz neobvezno učestvovanje, dajući veću prednost komentarima nego samom tekstu te obraćajući se manjoj zajednici unutar mreže, a ne heterogenoj publici. Najnoviji oblik ženskog pisma aktivno se  i kritički okreće tim cybertekstualnim procesima. U svojoj knjizi Aljonka-partizanka Ksenija Bukša (rođ. 1983) iz Petrograda služi se idejama kolažiranja iz Live Journala – ali u ovome trenutku nije jasno kako će taj princip kolektivizma na Internetu potaknuti napredak autoričinih individualnih ideologija.

 Ksenija Bukša

 
Određena tendencija koja se primećuje na polju ženskog izdavaštva jest dob: prednost se često daje mlađim i nepoznatim autoricama. Serija Soft Wave iz New Literary Reviewa odredila je sebi zadatak otkriti potencijal mlađeg naraštaja žena koje su kritičarima manje poznate. Te se autorice upuštaju u rizične eksperimente s formom, koji dobivaju trenutačan emocionalni (osetni) odgovor. Na neki je način danas pojava svakog novog glasa koji se prihvata pitanja ženske proze također i komercijalni događaj.
Bilo bi pravedno reći da fenomen ruske ženske proze na početku 21. stoljeća stoji na čvrstim temeljima. Drugim rečima, ženski je glas postao istaknut i pridobio je publiku te, nakon jedne decenije liberalno-demokratskih reformi u Rusiji, žene imaju mogućnost biti jednako uspešne u intelektualnim i poslovnim ciljevima kao i muškarci, koji su pre u svojim kolegicama tražili samo društveni stereotip.
S engleskoga prevela Ksenija Švarc.

Нема коментара:

Постави коментар