04.10.2014.

Pol Verlen


Mesečina

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke
A svi, dok zvonka lauta se sluša
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi sretno im treperi
Pobedna ljubav, život večnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja

S mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci, u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju



Pesnička umetnost- Ars poetica

Muzika nek te prva brine
i zato  Nepar nek ti peva
što mutan lakše se preleva,
a sve bez poze i težine.

Kad biraš reči, nek ti godi
da ih ne biraš bez prezira:
siva nas pesma više dira,
kad se Nejasno s Jasnim vodi.

To su za velom oči krasne
sjaj dana kada trepti zrakom,
il na jesenskom nebu mlakom
u plavoj zbrci zvezde jasne. 

Nek nam je još i Preliv dan, 
jedino preliv, a bez Boje!
Samo prelivi lako spoje
flautu s rogom, san uz san.

Od Dosetke ti beži smele,
od kruta Duha, Smeha gnjila;
s njih plaču oči Plavetnila;
sve je to luk iz proste zdele!

Rečitost zgrabi, vrat joj steži!
Pri radu ti se često seti
i Rimu malko opameti, 
jer pustiš li je, ona beži.

Za grehe Rime nema reči!
Zar gluho dete, Crnac ludi
taj jeftin nakit nama nudi
što pod turpijom prazno zveči?

Muzike još i sveđ i dugo,
da stih ti kao smion važi
leteć iz duše koja traži
druge ljubavi, nebo drugo. 

Nek stih ti bude avantura,
u hitrom vetru jutra rasut,
od kog metvica i smilj cvatu...
Sve drugo je - literature.

SAN MRAČAN I TEŽAK

San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte: sve želje,
spavajte: sve nade!

Već ne vidim ništa,
ni lepa ni ružna
ne sećam se više...
O povesti tužna!

Kolevka sam samo
koju ruka njiše
u podrumu tamnom:
tiho, samo tiše!

Sentimentalni razgovor
 
 
U pustom parku, niz sleđene staze,
minuše načas dve čudne prikaze.
Oči su im mrtve, a usne im trome
jedva čujne reči sa naporom lome.
U pustom parku, niz sleđene staze,
dozvaše prošlost dve čudne prikaze.
- Da li se još sećaš davnog žara svoga?
- A zašto želite da se setim toga?
- Da l' zadrhtiš kada neko me spomene?
Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne.
- Ah! ti davni dani kad smo usne svoje
spojili u sreći! – Da, da, mogućno je.
- Sijaše nam nada sa neba modrine!
- Nada je odbegla u nebeske tmine!
Koračahu tako kroz travu svelu,
samo noć je čula reč im neveselu.
                                (1868)


SPLEEN


 Ruže su bile sve crvene,
bršljani behu u crnini.

Draga, čim lik se tvoj pokrene,
mene sav očaj opet primi.

Nebo je plavo, nežnost zrači,
more zeleno, zrak je blag.

Stalno strepim (šta čekat znači!):
opet ćeš sebi zamest trag.

I zimzelena lista sjajna,
i božike sam sit postao,

i polja ravna i beskrajna,
i svega, osim tebe, jao!


JEDNOSTAVNA FRESKA

Zeleno-rujna pozadina
od ograda i brežuljaka
u polutami svetiljaka
i od tog mutna okolina.

Zlato na blagim ponorima
polagano u krvi seva.
Tu još stabalce koje ima
na kom po koja ptica peva.

Sva ta jesenska priviđanja
kroz ovu tugu već se brišu,
sniju sva moja bolna stanja
dok ih napevi tromi njišu.


Beli mesec

U šumi blista
mesec beli,
od svakog lista
glas se seli
kroz snene grane..

O moje lane.
U dno ogledala
smirene bare
sena je pala
vrbe stare
gde vetar zove…

Čas je za snove.
Beskrajna sada
meka tišina
kao da pada
ozgo s visina
gde zvezde sjaje..

To divan čas je.

Drage ruke

O, nekad moje, drage ruke,
toliko divne i malene,
posle zablude nesmiljene
i svih bezdušja i sve muke,

posle svih luka i gradova,
i pokrajina i zemalja,
otmene ko u kakva kralja,
o drage ruke mojih snova.

Ruke u snu, na mojoj duši,
znam li šta ste izvolele
u doba podle buke vrele
reći toj duši što se ruši?

Zar lažu moje slutnje čedne,
pune duhovnog srodnog stanja
i materinskog pomaganja,
ljubavi prisne, nepregledne?

O patnjo dobra, grižnjo naša,
sni blagi, ruke posvećene,
o ruke drage i čašćene,
pružite kretnju koja prašta!

Green

Evo lišće i cveće, grane, plodovi zreli,
evo i moga srca što samo za vas bije.
Nemojte ga raniti rukama svojim belim,
i ovaj skromni darak neka vam mrzak nije.
Dolazim prepun rose, po meni kapi mnoge,
od vetra na mom čelu hvata se inje lako.
Pustite da moj umor, smiren uz vaše noge,
sanja časove sretne i da se odmori tako.
I po gradima vašim nek moja glava pliva,
koja od poljubaca sva šumori i pada.
Od te oluje krasne nek tako otpočiva,
i da trenutak zaspim kad i vas umor svlada.

Jesenja pesma

Plača pune
Bruje strune
jesenje;
Mene tuge
Tište duge,
Čemerne.

Kad je mukla,
Ura tukla
Gušeć sve,
Plač me prenu
I spomenuh
Prošle dne.

Lutam samo;
Jer me zao
Vetra ćuh
Amo,tamo
Nosi kao
List već suh.


Klonuće

Ja sam kao carstvo, kasno, blizu kraja,
što barbare bele kako idu gleda,
Akrostihe kujuć lene stihe reda,
Sloga zlatna, bolna od sunčeva sjaja.

U osami duša od dosade pati.
Krvave su bitke, kažu tamo dole,
O, nemoćni što smo, slabi i bez volje,
Bez želje da radost života se vrati!

O, ne moći hteti, o, čak niti hteti!
Oh, ispili sve smo! Bathil, smej se tiše!
Oh, ispili sve smo, reči nema više!

Samo pesma jedna vatri namenjena,
Jedan rob nehajni, što sveđ nekud leti,
I dosada neka, bol nepreboljena.


Moj svakodnevni san (1)

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je pre bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvata.

I jer me shvata, ona jedina može ući
u moje srce – jao! – koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osveži plačući.

Ne znam je l’ crna, plava, riđa ta lepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.



Moj svakodnevni san(2)

Često sanjam čudni san što me osvaja
o neznanki koja ljubiti bi me htela,
i koja me, večno drugačija i vrela,
voli i svu dušu s mojom dušom spaja.
Jer ona mi shvata srce puno vaja,
shvatila je, avaj, mene čim me srela.
Samo ona moče, s moga bledog čela,
otkloniti setu i dati mu sjaja.
Ne znam je li smeđa, crna ili plava.
Ime joj zvučnošću svojom očarava
kao ime onih koje život ubi.
Kao pogled kipa i njen pogled drema,
a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi,
seća na glas dragi onih kojih nema.
 

 

Нема коментара:

Постави коментар