22.07.2014.

Maga Magazinović



Prva lasta feminizma


Pred svetom je glumila ženu potčinjenu vremenu u kom su vladali muškarci. U potaji, Maga Magazinović osvajala je svoje slobode …
__________________________

Začetnica slobodne igre u Srbiji, socijalistkinja i humanistkinja; prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u Politici; klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesorka filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji; bolničarka u balkanskim ratovima; učila glumu u školi Maksa Rajnharta i balet kod Šarlote Šniter u Minhenu, prisustvovala časovima slobodne igre Isidore Dankan; učila igru kod Dalkroza; u Cirihu slušala predavanja Lenjina i Plehanova; osnovala Školu za ritmiku i plastiku; balerina, koreograf, pedagog; autor nekoliko knjiga o ritmici i baletu; osnivač Studentske folklorne grupe s kojom je gostovala po Evropi. Penzionisana kao profesorka gimnazije; u penziji vodila folklornu grupu u Abraševiću i predavala u Baletskoj školi, majka i baka...

Ovaj impresivan spisak postignuća pripada jednoj sitnoj, neobično vitkoj ženi dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja,  s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice, sa očima lutalice, sanjara, devojčice, majke, ljubavnice, umetnice, ni crnim ni plavim, radoznalim i nemirnim. Maga Magazinović je bila istinska vizionarka, zagledana u Minhen i Berlin koji vrve od umetnosti. Pred svetom je igrala ulogu žene potčinjene vremenu u kome se muškarci isturaju napred i nagrađuju za zasluge. U potaji, da niko ne zna, osvajala je svoje slobode. Korak po korak. Svaki dan po jednu.
Sve što je naučila u svetu, koji je bio darežljiv prema njoj, donela je u otadžbinu. Pre svega radikalan, osnovni pristup telesnoj kulturi u svim njenim domenima. U svom plesnom izrazu anticipirala je narodnu tradiciju i savremeni pokret i tako stvorila nov umetnički svet. Ono što je bila njena borba za omasovljenu telesnu kulturu i umetnost danas prepoznajemo u pokretima savremenog teatra i plesa. Srbija je, međutim, i tada imala „preče“ poslove od prihvatanja avangarde koju je ova krhka žena puna entuzijazma uvlačila u sve pore društva. Uspavanu pozorišnu publiku koja je, pokušavajući da uhvati korak sa svetom, polako izlazila iz opanaka i postajala „gospodska“ Maga je šokirala modernim baletom. A tek bosonogim plesačicama! Ni čuveni Ben Akiba (Branislav Nušić) nije odoleo a da se u svom stilu ne podsmehne toj „novoj tendenciji“. Njen pravi život, do kraja posvećen umetnosti, počinje 1896. godine, kada njen otac Risto dobija posao u Narodnom pozorištu u Beogradu. Njemu posao terzije i plata, njoj besplatne karte. Nedelju provodi u pozorištu (na trećoj galeriji), ostalih šest dana marljivo uči, igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu Obilić.
Osam godina kasnije, 1904, napravila je prvi korak u borbi za ženska prava – izborila se da i devojke mogu dobiti diplomu iz filozofije, a ne samo da je fakultativno slušaju i polažu, kao što je dotad bila praksa. U svojoj knjizi Moj život, koju je 2000. objavila izdavačka kuća Clio, a priredila Jelena Šantić, napisaće: „Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići! ...Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac! ...To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam. Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.“ U istoj knjizi piše i da je koren feminizma povukla iz ranog detinstva, kada se sa braćom igrala hajduka. „Ja nikada nisam mogla biti ’arambaša’, a svaki smolja mogao je“, piše Maga. „I ja sam usrdno, do iznemoglosti trčala da se ’provučem ispod duge’ na nebu, ne bih li postala dečak, pa da budem i ja arambaša! Ali mi je duga uvek izmicala...“

Završila je nemački jezik i 1909. polazi za Minhen, gde je imala priliku da uči i sarađuje s najznačajnijim ljudima tog vremena. Pohađa školu čuvenog Maksa Rajnharta, paralelno uči balet i budno posmatra način rada u školi Elizabete Dankan, sestre čuvene osnivačice modernog plesa, Isidore Dankan.  Balet je učila kod Šarlote Šniter. Iz straha da je ne odbije, učiteljici nije smela da prizna koliko joj je godina. „Slagala sam da imam tek više od 20“, piše. U stvari, imala je 25 godina. „Preko 20 se ne počinje“, rekla joj je gospođica Šmit, „ali, izuzetno, da pokušamo. A i strankinja ste, u čijoj zemlji nema baleta, te ćete ga, možda, preko mene, tamo presaditi.“ Tako je i bilo. Po povratku u Beograd 1910. Maga Magazinović osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i strane jezike, koja će kasnije postati Škola za ritmiku i plastiku. Bila je to „samonikla“ škola, bez smeštaja i bez potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora beogradskih gospođa. Školarinu su plaćala samo  imućnija deca, za siromašnu časovi su bili besplatni. Jedan od njenih učenika kasnije biće i čuveni Luj Davičo.

Godinu dana nakon što je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu Maga Magazinović sarađuje s tek pokrenutim listom Politika. U svojim tekstovima za žene traži više slobode i prava u odlučivanju i u izboru sopstvenog puta. Rubriku Ženski svet uređivala je šest meseci. Redakcija joj je ostala u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vladislav Ribnikar, vlasnik lista, često bi je pecnuo zbog njenog fenimizma i proricao da će se jednoga dana srećno udati za oficira, kome će „sa zasukanim rukavima, opasana belom keceljom i zarumenjena od šporeta, kao i sve ’poštene žene’, pažljivo stavljati na sto činiju vruće supe...“ Ribnikar nje bio u pravu.

Prvu serenadu prijateljski joj je otpevao Stanislav Binički, poznati srpski kompozitor, dirigent i pedagog. Čovek njenog života, međutim, bio je Gerhard Gezeman, s kojim se upoznala na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Uz glumu, Gerhard je studirao slavistiku. Učenje srpskog jezika mu je bio izgovor da se preseli bliže Magi i da je posećuje svaki dan. Gezeman je brzo ovladao srpskim jezikom, što pokazuju i pisma ispisana na čitkoj ćirilici koja je slao Maginoj majci potpisujući se s „Vaš Švaba“. Zavoleo je i Srbe, oduševljavao se narodnom poezijom i marljivo je sakupljao. Bio je šest godina mlađi od Mage. Prvi put su se poljubili tek kada ju je zaprosio. Zbog Mage je prešao u pravoslavlje i venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. On je dobio nedelju dana odmora za medeni mesec. Ona nije. Svakog dana je pratio na posao i čekao da joj se časovi  završe pa da prošetaju do kuće. Maga je tada bila unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije, a on je radio u Prvoj muškoj gimnaziji i kao lektor na Univerzitetu u Beogradu.

Nedugo nakon venčanja počinje Prvi svetski rat i Maga i Gezeman beže kroz Srbiju: Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Maga će u zbegu roditi svoje i Gezemanovo prvo dete – sina Harolda (Rajka). Sa sinom se sama vratila u Beograd, a muž joj je goloruk i nežan prešao Albaniju sa srpskom vojskom. Neko vreme njemu se gubi svaki trag, a mali Rajko umire s nepunih godinu dana. Ubrzo posle smrti deteta Maga od nemačkih vlasti saznaje da joj je muž u Švajcarskoj i da je bolestan. Odlazi da ga obiđe i tu doživljava još jedan udarac. Gezeman je u sanatorijumu u kome se lečio upoznao i zavoleo drugu ženu. To ne krije od Mage, kao ni to da je u noći kada je mali Rajko umirao bio u krevetu s ljubavnicom. Maga zna da je to kraj. Neverstvo mu nikada neće oprostiti, ali pristaje da poslednji put s njim vodi ljubav u nadi da će ponovo dobiti sina koji bi nadomestio gubitak malog Rajka. Devet meseci kasnije rodiće devojčicu. Nazvaće je Rajna. S njom se vraća u Beograd i razvodi od Gezemana, koji je deset godina kasnije sa istom ljubavnicom dobio sina Volfa (Vuka). Maga i Gezeman su se povremeno viđali, zbog Rajne, a kasnije su je upoznali s polubratom Volfom. Trideset godina nakon razvoda Volf je, slušajući Magu i Gezemana kako ne mogu da se izrazgovaraju, začuđeno upitao oca: „Zašto ste se vas dvoje razveli kada imate toliko toga jedno drugom da kažete?“. Gerhar Gezeman je krajem 1939. u Beogradu osnovao Nemački institut. Umro je 1948. godine u Gornjoj Bavarskoj. Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle njega, 1968, u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda.


Tekst: Jasmina Lazić
izvor



_________________________________________________






Gerhard Gezeman (stoji) sa porodicom Magazinović (Maga sedi)

Po očevoj liniji poreklom iz Metkovića, po majčinoj iz Dervente, u Beogradu je filosofiju završila kod Branislava Petronijevića. Bila je prva žena novinar u tek osnovanoj „Politici”. Baletsku umetnost usavršila je u Nemačkoj, kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žana Dalkroze, Rudolfa fon Labana. Glumu pohađala kod velikog Maksa Rajnharta. Sve što je naučila donela je u Srbiju. U Beograd i pravoslavlje dovela je i znamenitog Gerharda Gezemana (1888-1948), sa kojim je dobila sina Rajka i kćerku Rajnu. Toliko toga što je činilo njen život bilo je prerano, sve dok nije postalo prekasno. Ali njen neizbrisivi trag u srpskoj kulturi i našem sećanju je ostao.



Zamislite ženu neobično vitku, dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja, s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice. Njene oči nisu ni crne ni plave, već oči žene koja se nikada nije pomirila ni predala, oči lutalice, sanjara, oči nemirne, radoznale. Oči devojčice, majke, umetnice, ljubavnice.

To je ona, Maga Magazinović, žena koja je donela moderan ples u Srbiju, prva žena novinar početkom prošlog veka u tek osnovanom dnevnom listu Politika, nemački đak, učenica Maksa Rajnharta. Žena evropskog obrazovanja i širine, zanimljiva ličnost. Zadužila je srpsku kulturu mnogostruko, ali nije umakla sudbini onih koji idu neutabanom stazom. Na takvu stazu stupila je rano i ostala neshvaćena.

Prve godine XX veka Srbija, još okrenuta završavanju nekih prečih poslova, nije spremna da prihvati Magin avangardni duh. Uspavana pozorišna publika polako izlazi iz opanaka i pogospođuje se, pokušava da uhvati korak sa svetom. Za moderan balet i bosonoge plesačice, izgleda, još nema razumevanja. Rano je.
Maga će, tako, svet napustiti u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda, za moderan balet posebno.
A sada? Lako je diviti se.

Sve je u životu ove žene zarađeno pošteno i sa pokrićem.
Od prezimena. Pre nego što su poneli prezime Magazinović bili su Smiljanići, starinom iz okoline Metkovića. Tamo se, jednom, neki rođak, dečačić, potukao sa Italijančetom i dobro ga izudarao. Iz jarosti i osvete, pretučeni je povikao: „Maznu me magazin!”

Tako Smiljanići postadoše Magazinovići, a Maga, mada krštena kao Marija, dobi lep i kratak nadimak. Od dalekog pretka nasledila je prezime, nadimak i borbeni duh.
Magina majka Stana, rođena Isailović, bila je iz Dervente. Valjda je tako u Maginu krv kanula i kap poželjne bosanske usporenosti, osećaj za to kada treba „stati, ne jurišati”. Istina, u njenom životu to behu retki dani. Jer, gotovo da je sve bilo juriš i borba.

Istorija porodice Magazinović je istorija seoba na ovim prostorima. Selili se iz Metkovića u Trebinje, iz Trebinja u Mostar, iz Mostara u Užice, gde se u Cetini Maga rodila 1. oktobra 1882. i tu završila četiri razreda realke.
Poslednja stanica je Beograd. U toj varoši raspakovali prtljag i zauvek ostali.


POGLED SA TREĆE GALERIJE

Pravi život, onaj koji je Magu rođenjem odabrao, počeo je kada otac Risto dobio posao u Narodnom pozorištu. To je uvodi u svet umetnosti. Njemu posao terzije i plata, a njoj besplatna karta. Nedeljom je u pozorištu, na trećoj galeriji, ostalih šest dana marljivo uči, i igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu „Obilić”.

Po povratku sa prvog gostovanja, u Jagodini, oduševljena zapisuje svoje utiske u dnevnik (koji je vodila tokom celog života): „Imala sam krem haljinu od batista sa sitnim plavim tačkama, ukrašenu belim vezom. Igrala sam u cipelama koje mi je nana kupila kod Isaka Demaja u radnji ,Kod dve lepe devojke’, u Vasinoj ulici, za četiri dinara. A kakvo je tek uzbuđenje nastalo posle koncerta, na igranci u ,Šarenoj kafani’! U zagrljaju partnera, igrala sam kao da letim...”
Ta čarolija igranja nikada je neće napustiti.
Mladost devojke, iako ispunjena nemaštinom, uzbudljiva je i puna očekivanja. I rezultata. U junu 1904. ona diplomira kod Brane Petronijevića na Filosofskom fakultetu. Ubrzo po osnivanju lista Politika, u vreme kada je u Srbiji najveći ženski uspeh dobra udaja, krči put ženama kroz novinarstvo: pola godine uređuje Politikinu rubriku „Ženski svet”.Primećen je njen uvodnik Obrazovanje ženskinja u Srbiji. Vlasnik lista gospodin Vlada Ribnikar prima je za stalnog saradnika, sa dva zlatnika akontacije. Maga piše rame uz rame sa kolegama. S ironijom slika domaće navike provodadžisanja, balskog pirlitanja, pokondirenosti mladih devojaka i njihove udaje za „dobre partije”. Ona traži za njih, ali i za sebe, više slobode i prava u odlučivanju i u izboru životnog puta.
Magazinovićeva je više od blistavog studenta, dobrog novinara ili igračice u „Obiliću”. Ona je vizionar. Zagledana u Minhen i Berlin, koji vrve od umetnosti, žudi za svetom.
 
Moderna, koliko joj dozvoljava vreme. Kontrolisano moderna, da je ne proglase ludom ili nastranom. Naučila da vodi dvostruki život. Pred svetom je potčinjena vremenu u kome se muškarci isturaju ispred. U potaji, da niko ne zna, korak po korak, osvaja svoje slobode. Svaki dan po jednu. Čita zabranjene knjige, postavlja pitanja koja niko neće da postavi, pomera granice zanimanja za „njih” i „njega”, žudi za većim dostojanstvom žene.
 
 
 
 
 
JEDAN STARI LJUBAVNI RAČUN
 
Profesor Brana Petronijević je hrabri da sa malom ušteđevinom produži školovanje u Nemačkoj, usavrši nemački i doktorira.
Jednog sparnog jula Maga polazi na put, ima kartu za Evropu. Na put je vodi želja da savlada ritmiku i plastiku kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena: Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žaka Dalkroza i Rudolfa fon Labana. Najzad, pohađa i glumu kod velikog Maksa Rajnharta.
 
Ova nova umetnička saznanja tamo na izvoru, gde se rađaju nove scenske senzacije, svojevrsna su pobeda mlade žene na početku veka. Iako još usamljena i nesigurna u sopstvenim vizijama, Maga čini prvi korak. Vraća se iz Nemačke posle četiri godine, obogaćena saznanjima o modernom baletu, i sa prijateljicom iz studentskih dana Zorom Pricom osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i inostrane jezike.
 
Od prvog dana to je samonikla škola, bez smeštaja i potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora gospođa. Školarinu su plaćala samo imućnija deca, za siromašnu su časovi besplatni.
 
Ali, priča o Magi Magazinović ne bi bila potpuna bez začina kao što je ljubav. Čovek njenog života je Gerhard Gezeman, sa kojim se srela na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Sa najvećom čežnjom ona je čekala da se sretnu u rano popodne, pre časova, u berlinskoj Aveniji pod lipama. Dolazio joj je u susret, vitak i mlad, visoko uzdignutog čela, sa naramkom knjiga pod rukom. Ona se pojavljivala iz svojih visina, dugim korakom gazele, nekad blistala, a nekad bila mrgodna i neraspoložena.
 
Uz glumu, Gerhard Gezeman je studirao slavistiku. Pored Mage Magazinović ovladao je srpskim jezikom, upoznao srpske pisce, posebno zavoleo Boru Stankovića. Voleo je Srbe, oduševljavao se narodom poezijom i marljivo je skupljao. Maga ga je nežno volela, a on, šest godina mlađi, uzvratio joj ljubav. Zbog te žene, po mnogo čemu fatalne, prešao je u pravoslavlje. Venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. Zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji, radio i kao lektor Univerziteta u Beogradu. Ona je unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije.
 
Ubrzo, i njih dvoje će preživeti golgotu Prvog svetskog rata. Beže kroz Srbiju. Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Ona sa stomakom do zuba. Tu u zbegu rodila je i njihovog sina sa dva imena: nemačkim Harold i srpskim Rajko. Sa sinom se sama vratila u Beograd. A njen muž, Nemac, srpski zet, goloruk i nežan, prešao je Albaniju sa srpskom vojskom.
 
Maga nema sreće. Muž je netragom nestao, a jedini sin, plod njihove ljubavi, dete o kojem su jednom zagrljeni maštali pored reke Špreje u Berlinu, umire sa nepunih godinu dana. Ubrzo, od nemačkih vlasti u Beogradu nesrećna žena saznaje da joj je muž bolestan i odlazi u Švajcarsku da ga obiđe.
 
Ta poseta biće poslednji čin njene ljubavne drame.
U sanatorijumu gde se leči, Gerhard je upoznao i zavoleo drugu ženu. Ne krije da je zaljubljen.
Maga zna da je to kraj, neverstvo mu neće oprostiti. Jedino želi da još jednom budu bliski, da na svet ponovo donese njihovo dete. I kao u pravim melodramama, godinu dana kasnije u Lucernu rodiće ćerku Rajnu i sa njom se ubrzo vratiti u Beograd.
Rođenjem devojčice bio je namiren jedan stari ljubavni račun.
Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle Gerharda Gezemana, 1968, u dubokoj starosti
 
 
Proricanje

 Redakcija Politike ostala je Magi Magazinović u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vlasnik lista Vlada Ribnikar često bi je pecnuo zbog njenog feminizma i proricao kako će se jednog dana srećno udati za oficira. Govorio je: „Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve ,poštene žene’, pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj: ,Pile moje’, a potom pevušiti ,Rado ide Srbin u vojnike’.”
 
 
 
Odlasci

 Nakon razlaza sa Magom Magazinović, Gerhard Gezeman (1888–1948) oženio se svojom novom ljubavi, sa kojom je imao sina Volfa. Krajem 1939. osnovao je u Beogradu Nemački institut i naimenovan je za upravnika. Kada su Nemci napali Srbiju i Beograd, on se, razočaran i nervno rastrojen, povukao sa Instituta. Sa suprugom i sinom vratio se u Prag.
Ali, tek završetak rata je za njega bio koban. Morao je da napusti Prag, sve rukopise i svoju bogatu biblioteku od pet hiljada knjiga (na svakoj od njih stajala je vinjeta sa likom Filipa Višnjića). Sa sinom i ženom, pribežište je našao u Telsu, u Gornjoj Bavarskoj.
Umro je 1948. godine.
 
Dragana Bukumirović
____________
 
 
Gerhart Gezeman
 
Veliki doprinos slavistici dao je Gerhart Gezeman (Gerhardt Gesemann), On je živeo u Beogradu pre i neposredno posle Prvog svetskog rata. Za vreme rata povlačio se sa srpskom vojskom preko Albanije, o čemu je napisao roman Bekstvo,u formi dnevnika.
Kasnije je postao profesor slavistike u Pragu, gde je izdavao mesečnik
Slavistische Rundschau, sa stručnim tekstovima o srpskoj književnosti. Na svojim putova-njima po Jugoslaviji proučavao je narodne pesme, a autor je dela Die serbokroatische Literatur (Srpsko-hrvatska književ-nost). Svojim radom zainteresovao je Odbor za jugoistok Nemačke akademije u Minhenu da se pozabavi otkrivanjem balkanskih književnosti, pa su tako nastala njihova izdanja: „Buechrei Suedosteuropa“ (Biblioteka Jugoistočna Evropa) i časopis Stimmen aus dem Suedosten(Glasovi sa Jugoistoka). Izuzetno značajan doprinos srpskoj nauci o književnosti dao je objavivši kritičko izdanje narodnih pesama, tzv. Erlangenski rukopis.
Nemačko govorno podru je je uopšte od 19. veka imalo ogroman značaj za razvoj naše nauke o književnosti, po-sebno narodne, pa je tako ostalo i u međuratnom periodu, kada su ogroman doprinos ovoj oblasti dali upravo Šmaus i Geze-man.
 
Ranka Gašić - Beograd u Hodu Ka Evropi
________________________
 
komentar na jedan tekst iz Politike
 
Miloš Busarac | 02/10/2014

Gerhard GEzeman je preživeo albansku golgotu,zahvaljujući dnevniku kojeg je pisao u najtežem vremenskom intervalu,pešačenja od Prizrena do Peći.od Peći preko Crne Gore do Skadra,i od Skadra do Valone,odakle je savezničkim italijanskim brodom prevezen na sigurno. U tom dnevniku je utkana ljubav prema Srbima, iako mu je namera bila da opiše detaljno stradanja. Interesantno je da se nije hteo odreći dnevnika na putovanju kroz Italiju,čak i kad mu je bio život ugrožen zbog njega(sumnjičili su ga da je austrijski špijun)!

Нема коментара:

Постави коментар