17.10.2014.

Luigi Pirandello: Crni jarčić


Jarici
Crni jarčić
      
Nema sumnje da gospodin Charles Trockley ima pravo. Šta više, spreman sam dodati da gospodin Trockley nikada ne može imati krivo, jer su on i razbor jedno te isto. Svaki njegov pokret, pogled ili reč tako su strogi i tačni, tako promišljeni i pouzdani da ko god bio, jamačno, mora priznati da nije moguće naći gospodina Trockleya u krivu, bez obzira na slučaj, postavljeno pitanje ili kakvu zgodu koja mu se dogodi.

Na primer, on i ja smo rođeni iste godine, istog meseca i gotovo istog dana; on u Engleskoj, ja na Siciliji. Danas, petnaestog juna , on ima četrdeset osam godina; ja ću četrdeset osam napuniti dvadesetosmog juna. Dobro: koliko godina ćemo imati, on petnaestog a ja dvadesetosmog juna iduće godine? Gospodin Trockley se ne može izgubiti; ne okleva ni minute; on s takvom pouzdanom sigurnošću tvrdi da ćemo petnaestog i dvadesetosmog juna iduće godine, on i ja, imati jednu godinu više, to jest četrdeset devet.

Zar je moguće dati za krivo gospodina Trockleya?

Vreme ne teče jednako za sve. Ja bih mogao u jednom samom danu, ili satu, učiniti više krivih poteza, nego on u deset godina provedenih u strogoj disciplini svoga zdravlja; za vreme te godine ja bih mogao proživeti, zbog žalosnog nereda u mom duhu, više od jednog celog života. Moje telo, slabije i zapuštenije od njegovog, u ovih se četrdesetosam godina istrošilo više nego bi se njegovo moglo istrošiti u sedamdeset godina. Isto tako on, uprkos srebrno beloj kosi, na svom, poput raka crvenom licu, nema još ni jedne bore, a svako jutro bi se mogao mačevati mladenačkom okretnošću.

Dakle, šta to vredi? Sva ova razmatranja, doista savršena, za gospodina Charlesa Trockleya su dosadna i daleka od razbora. Razbor kaže gospodinu Trockleyu da ćemo on i ja, konačno, petnaestog i dvadesetosmog juna imati jednu godinu više, to jest četrdeset devet.

Ovo je kao uvod, a sada poslušajte što se nedavno dogodilo gospodinu Charlesu Trockleyu i pokušajte, ako vam uspe, dati mu za krivo.

Prošlog aprila, sledeći uobičajni itinerar iz Baedekera za putovanje po Italiji, Miss Ethel Holloway, mlada i živahna kći Sira W.H. Hollowaya, bogatog i uglednog engleskog Peera, stigla je na Siciliju, u Girgenti, posetiti veličanstvene ostatke dorskog antičkog grada. Privučena prekrasnim predelom, koji je u tom mesecu sav zaogrnut plaštem belog bademovog cveća i kupa se u toplom povetarcu afričkog mora, imala je nameru zaustaviti se više od jednog dana u Hôtel des Temples, koji se nalazi na vrlo ugodnom mestu u otvorenom polju, izvan zapuštenog današnjeg gradića smeštenog na litici.

Već dvadeset i dve godine kako je gospodin Charles Trockley engleski vicekonzul u Girgentiju, i već dvadeset i dve godine svojim odmerenim i gipkim korakom svaki dan pre zalaska sunca ima običaj poći pešice iz gornjeg grada prema ruševinama uzvišenih i veličanstvenih grčkih hramova, koji se nalaze na strmom rubu brežuljka gde se u antička vremena dizao Pindarovim mramorima ukrašen grčki grad, jedan od najlepših gradova koji su nestali.

Stari su govorili da su Akragantini svaki dan jeli kao da će idući dan umreti, a gradili su kuće kao da nikada neće umreti. Sadašnji Akragantini su malo jeli, jer je bilo veliko siromaštvo u gradu i selu, a od kuća antičkog grada, posle tolikih ratova, sedam požara i isto toliko pljački, nije više ostalo ni traga. Na njihovim mestima sada se diže šuma badema i arapskih maslina, zvana Gradska šuma. Sive maslinove krošnje toliko su uznapredovale uzbrdo da su narasle do pod same stupove veličanstvenog Hrama, kao da mole za mir tih napuštenih padina. U podnožju, već prema mogućnostima, tekla je reka Akragas koju je Pindar slavio kao bogatu stadima. Poneki čopor koza još uvek prolazi suhim koritom reke; penje se stenovitom uzvisinom i dolazi leći i preživati svoju siromašnu ispašu u svečanoj seni antičkog hrama Concordia, još uvik očuvanog. Kozar, gruba izgleda i leno pospan poput kakva Arapina, leži, i on ispružen među stupovima hramskog trema dok izvlači neke plačne tonove iz svoje trščane frule.

Ovaj kozji upad u hram, gospodinu je Trockleyu uvek izgledao kao strašno svetogrđe; i bezbroj puta je o tome izveštavao i upozoravao čuvare spomenika, da bi tek dobivao filozofski osmeh nebrige ili sleganje ramenima. S istinskim nastupima srdžbe gospodin Trockley se, koji put kad bismo zajedno išli u šetnju, i meni žalio na te osmehe i sleganje ramenima. Često se događalo da gospodin Trockley u društvu svojih zemljaka obilazi hramove; hram Concordia ili onaj, malo više uzbrdo, Here Lacinie, ili neke druge jednostavno nazvane Giganti. I sve ih je srdito upozoravao da vreme i običaji nisu umirili ili ublažili svetogrdne postupke prema hramovima sa svim tim ispruženim i preživajućim kozama u seni stupova. Ali ni svi engleski posetioci, za reći istinu, nisu delili Trockleyevu srdžbu. Dapače, mnogima je izgledao pomalo poetičan taj kozji odmor u Hramu, davno napuštenom i osamljenom usred te beskrajne ravnice. Pred više od godine dana, što je završilo skandalozno po gospodina Trockleya, jedan takav pogled na koze se pokazao više nego veseo i očaravajući.

Prošlog aprila, više od ostalih, bila je s tim zadivljena mlada i vesela Miss Ethel Holloway. Dapače, dok joj je srditi vicekonzul upravo objašnjavao neke arheološke podatke s kojima ni Baedeker, ni neki drugi turistički vodiči, još nisu raspolagali, Miss Holloway je počinila veliku nesmotrenost nenadano mu okrenuvši leđa i potrčavši za jednim prekrasnim crnim jarčićem, rođenim nekoliko dana pre, i koji je uokolo veselo skakutao među izvaljenim kozama, kao da su mu pred očima u zraku plesale neke sjajne mušice; izgledao je i sam začuđen svojim smelim skokovima, a k tomu još ga je svaki lagani šušanj, svaki ćuh zraka, svaka mala sena u njegovoj predstavi još uvek nesigurna života, činio da još više protrne, zadršće od straha i jače odskoči u zrak.

Toga sam dana i ja bio s gospodinom Trockleyem i koliko me jako razveselila ta radost male Miss, koja se tako zaljubila u jarčića da ga je htela pod svaku cenu kupiti, toliko me zaboljela i ganula patnja gospodina Trockleya.
- Zar kupiti jarčića?
- Da, da! Želim ga odmah kupiti! Odmah!

Drhtala je ona, mala Miss, kao i ta draga crna životinjica; možda niti iz daleka ne predpostavljajući koliki će jad naneti gospodinu Trockleyu, koji je već odavno strahovito mrzio te životinje.

Uzalud ju je gospodin Trockley pokušao razuvjriti, ukazati joj na sve neprilike koje bi mogle proizići iz te kupnje; na kraju je morao popustiti, i unatoč poštovanju prema njezinom ocu, približiti se kozaru divljeg izgleda za dogovor oko kupnje crnog jarčića.

Miss Ethel Holloway plativši jarčića reče gospodinu Trockleyu da će jarčića poveriti direktoru hotela Hôtel des Temples i, čim se vrati u London, poslat će mu telegraf, uz sve plaćene troškove, da joj može dragu životinjicu poslati što pre; i odatle se vratila u hotel s jarčićem koji se koprcao i drečao u njezinim u rukama.

Promatrao sam more koje je poput beskrajnog zlatnog ogledala odražavalo veličanstveno oblikovane oblake, obasjane plamtećim zalazećim suncem, video sam u kočiji onu mladu, nežnu i uzbuđenu plavojku kako se udaljuje stopljena s rubom bleštavog svetla; izgledalo mi je gotovo kao san. Posle sam tek shvatio da se mogla, zbog daljine od svoje domovine i uobičajnih njenih životnih sklonosti i pogleda, odmah zanesti i osetiti živu naklonost za malog crnog jarčića, jer ona nije mogla imati ni trunku onog čvrstog razbora koji s tolikom strogošću upravlja postupcima, mislima, koracima i rečima gospodina Charlesa Trockleya.

A što je tada imala umesto razbora mala Miss Ethel Holloway?
Ništa drugo do gluposti, tvrdio je gospodin Charles Trockley, s jedva suspregnutim besom koji je gotovo smoždio jednog takvog, gotovo uvek odmerenog čoveka.
Razlog besu nalazi se u događajima koji su sledili nakon kupnje onog crnog jarčića.

Idući dan Miss Ethel Holloway je otputovala iz Girgentija. Sa Sicilije je otišla u Grčku; iz Grčke u Egipat; iz Egipta u Indiju.

Pravo je čudo da se sećala, kada je došla zdrava i čitava u London nakon osam meseci puta i tolikih događaja koji su joj se zbili na tako dugom putu, crnog jarčića kojeg je kupila jednog dalekog dana među ruševinama akragantinskih Hramova na Siciliji.

Hôtel des Temples zatvara se svake godine krajem juna da bi se ponovo otvorio početkom novembra. Direktor hotela, kojem je Miss Holloway poverila crnog jarčića, odlazeći na odmor polovinom juna poverio ga je čuvaru hotela, ali bez ikakva objašnjenja pokazavši se više nego ljutim zbog neprilike koju mu je zadala i još mu zadaje ova životinjica. Čuvar je čekao iz dana u dan da vicekonzul, prema direktorovim rečima, dođe uzeti jarčića da bi ga poslao u Englesku; potom, videvši da niko ne dolazi, smislio je dobro rešenje kako da se oslobodi životinjice, on ju je predao na čuvanje onom istom kozaru koji ju je prodao maloj Miss obećavši mu da jarčića može zadržati, ako se Miss, kako se činilo, ne seti, ili malu nadoknadu u novcu za čuvanje, ako ju vicekonzul ipak dođe preuzeti.

Kada je posle gotovo osam meseci stiglo pismo Miss Ethel iz Londona, koliko direktor hotela Hôtel des Temples toliko i hotelski čuvar i kozar, su se našli u gomili problema; prvi, jer je poverio jarčića čuvaru; čuvar, jer ga je poverio kozaru, a ovaj zbog toga što ga je poverio drugom kozaru s istim obećanjima koje je i sâm dobio. O ovom drugom kozaru ništa se nije znalo gde se nalazi. Potraga je trajala više od mesec dana. Na kraju, jednog lepog dana gospodinu su Charlesu Trockleyu doveli u sjdište vicekonzulata u Girgentiju jednu odvratnu i smrdljivu rogatu životinju, rićkaste i raščupane dlake, uprljane skrutnutim blatom i brabonjcima, koja je hrapavom, dubokom i strašnom rikom pognute glave pretila i izgledala je kao da se pita što žele od nje, i zašto su ju doveli u ovakve prilike i na mesto toliko različito od uobičajenog.

Ipak, gospodin Trockley se nije ni najmanje, prema svom običaju, uplašio takve prikaze; nije oklevao ni trena; isplatio je sve troškove za proteklo vreme, od početka aprila do kraja novembra, i razborito je zaključio da je onaj dražesni crni jarčić mogla biti upravo ova sadašnja strašna i prljava životinja. I bez senke oklevanja odgovorio je Miss Ethel da će ga odmah poslati prvim trgovačkim brodom koji iz luke Porto Empedocle plovi za Englesku. Oko vrata te strašne životinje obesio je karton s adresom Miss Ethel Holloway i naredio da se životinja ukrca. Ovde je i on sâm stavio na tešku kušnju svoje dostojanstvo, jer je po molu morao vući za sobom na konopcu jogunastu životinju, dok ga je sledio čopor bučne dečurlije; ukrcao ju je na brod u polasku i vratio se u Girgenti sasvim siguran da je krajnje savesno izvršio zadaću, koja mu je bila poverena ne toliko zbog žalosne lakoumnosti Miss Ethel Holloway koliko radi dužnog poštovanja prema njezinom ocu.

Jučer me gospodin Charles Trockley potražio u kući u takvom stanju duha i tela da sam mu, preneražen, potrčao u susret i pomogao sesti, te sam mu ponudio čašu vode.
- Za milog Boga, gospodine Trockley, što vam se dogodilo?

Budući da još nije mogao govoriti, samo je iz džepa izvadio jedno pismo i pružio mi ga.

Bilo je pismo Sira W.H.Hollowaya, Peera engleskog, i sadržavalo je čitav niz strašnih pogrda upućenih gospodinu Trockleyu zbog teške uvrede što se ovaj usudio učiniti njegovoj kćeri, Miss Ethel, šaljući joj onu odvratnu i prljavu životinju.

Ovo je, dakle, bila zahvalnost za sve nevolje koje je jadni gospodin Trocklay pretrpio.

Ali što je očekivala ta glupača, Miss Ethel Holloway? Zar je očekivala da joj posle jedanaest meseci u London dođe ono isto crno i plahovito jare, ono koje je onako veselo i živahno skakutalo između stupovova starogrčkog hrama na Siciliji? Zar je to moguće? No, gospodin Trockley se nije zbog toga mogao smiriti.

Videvši ga pred sobom u takvom stanju počeo sam ga tešiti, najbolje kako sam znao, složivši se s njim da je verovatno Miss Ethel Holloway morala biti biće ne samo jako hirovito, nego i nerazborito.
- Glupača! Glupača! Glupača!
- Recimo bolje nerazborita, dragi gospodine Trockley, moj prijatelju. Ma pogledajte, - (bojažljivo sam  dopustio dodati) - ona, kada je prošlog aprila otputovala s očima i dušom punom ljupkog izgleda crnog jarčića, nije mogla, budimo pošteni, laka srca opravdati (ma koliko nerazborita bila, što je očito) vaše postupke ma koliko oni bili razboriti, oni postupci s kojima ste je nenadano suočili, gospodine Trockley, kada je ugledala onu grdnu i smrdljivu jarčinu, koju ste joj poslali.
- Tako, dakle? - upita me gospodin Trockley dižući se i gledajući me neprijateljskim očima. - Što sam ja prema vašem mišljenju trebao učiniti?
- Ne bih hteo, gospodine Trockley, - požurio sam odgovoriti zbunjen, - ne bih vam hteo i ja izgledati nerazborit, kao mala Miss Ethel iz vaše daleke zemlje, ali na vašem mestu, gospodine Trockley, znate li što bih ja učinio? Ili bih odgovorio Miss Ethel da je dražesni crni jarčić umro od čežnje za njezinim poljupcima i milovanjima; ili bih kupio jednog drugog crnog jarčića, sasvim malog i veselog, i u svemu sličnom onom kojeg je ona kupila prošlog aprila - i poslao joj ga, jako siguran da Miss Ethel Holloway ne bi ni u snu pomislila da njezin jarčić nije mogao u jedanaest meseci ostati tako malen. I tako, pošto je Miss Ethel, priznajmo, najnerazboritija osoba na ovom svetu vaš postojani razbor bi, kao i uvek, ostao netaknut i vi ne biste bili u krivu, dragi gospodine Trockleyu, prijatelju moj.

Prevod sa talijanskog Jusuf A. Hećimović


 

Нема коментара:

Постави коментар