26.07.2014.

Izgubljeni život Eve Braun



I. DEO
NIKAD VIŠE TAKVE NEDUŽNOSTI

 Prvo poglavlje Prvi razgovor: neobičan i koban SchellingstraSe prolazi samim središtem Munchena, u smeru istok -zapad, a u toj se ulici nalaze tri veličanstvene galerije, zajedno poznate pod nazivom Pinakothek. Reč  je o glavnoj prometnici u Schwabingu, delu grada koji obeležava kombinacija atmosfere londonskog Bloomsburvja i Sohoa, intelektualna i nekonformistička. Nemačka reč Schellen (npr. SchellingstraSe) ima mnogo značenja, od karo dečka do zvoncanja praporaca, od vrste tamburina do kape dvorske lude - odražavajući nezavisnu, razigranu  prirodu ulice. Ipak, podreklo naziva ulice verovatno je prozaičnije i odnosi se na Friedricha Schellinga, nemačkog filozofa iz 19. veka. Danas je ta ulica  prepuna barova (u kojima se, s obzirom na to daje ipak reč  o Munchenu,  toči više piva nego vina), knjižara (s intenzivno rabljenim udžbenicima izloženima na pločniku), kafića (koji gostima nude i besplatne novine), restorana i otrcanih prodavaonica rabljene odeće. Mušterije su siromašni boemi, uglavnom studenti s okolnih fakulteta. U dobi od sedamnaest do dvadeset pet  godina Eva Braun u toj je ulici provela veći deo života nego igde drugde, ne  zbog toga što se zabavljala ili studirala, nego jer je radila kao naučnica i prodavačica u Foto Hoffmannu, vrlo uspešnoj prodavaonici fotografske opreme i fotografskom studiju u prizemlju i podrumu kuće na broju 509. Danas onde nema nikakvog znaka ili ploče na osnovu koje bi prolaznik zaključio da se onde, u listopadu 1929. godine, Eva Braun prvi put našla oči u oči s Adolfom Hitlerom. Emst »Putzi« Hanfstängl, o kojem će više reči biti kasnije, taj je deo zvao »münchenskim Montpar-nasseom« (Unheard Witness, str. 31).
------
Ubrzo nakon što se onde zaposlila, studio se preselio u obližnju Amalienstraße, no Eva je i dalje često dolazila u Schellingstraße, jer se onde i dalje nalazilo sedište Hitlerove stranke i aktivnosti kojima su se bavili u slobodno vreme.

Izgubljeni život Eve Braun

Heinrich Hoffmann, vlasnik studija, vrlo je brzo spoznao da je Hitler rođeni  politički vođa, prava potencijalna ikona, te je još 1922. godine, kad se stekao utisak da vatreni govornik iz NSDAP-a (Nazional Sozialistische Deutsche  Arbeitpartei, odnosno Nacionalsocijalistička nemačka radnička stranka, ubrzo tek Nacistička stranka) praktički i nije vredan spomena, lukavo osigurao dužnost njegova službenog fotografa. Tokom sledećih dvadeset godina, Hoffmann je snimio dva i po miliona Fuhrerovih fotografija, te tako ponudio sveobuhvatnu istoriju tog čoveka i celokupnog Reicha. Usto je uzimao  proviziju za svaku prodanu snimku, pa je već deset godina kasnije bio milioner, a nakon još deset godina i multimilioner. Domaćin i parazit međusobno su se potpomagali. Ijedan i drugi bili su od neprocenjive važnosti drugom članu simbioze, a Hoffmann je to dobro znao, te je ljubomorno čuvao svoj povlašteni položaj.

Eva se silno zanimala za fotografiju sve otkako je u dobi od približno trinaest godina na dar dobila prvi fotoaparat.

Četiri godine kasnije već je s neizoštrenih snimaka nasmešenih školskih prijateljica bila prešla na ambiciozne snimke članova porodice, snimljenih uz pozadinsko svetlo na balkonu. Snimala je i sebe (to joj je uvek bio najdraži motiv) ispred ogledala, u karnevalskom kostimu ili najnovijoj sveč anoj haljini. Njezin se otac nadao da će nekako moći potaknuti tu skromnu nadarenost, a Eva je bila uverena da će joj učenje fotografskog zanata omogućiti uzbudljiviji život nego u slučaju da postane sekretarica u nekom bezličnom uredu. Foto Hoffmann nalazio se na idealnome mestu, u

vidi dalje Scribd


Angela Lambert, Izgubljeni život Eve Braun, 2006.


Iako je Albert Speer izjavio da će Eva Braun predstavljati „razočarenje za istoričare“ knjiga koju danas predstavljam doista je više nego intrigantna. Kako kaže sama autorica Angela Lambert, marginalizacija Eve Braun u istoriji verovatno proizlazi iz činjenice da su o njenoj ulozi u pravilu pisali muškarci, a da je ona prva žena koja o njoj piše. I doista, čak i ako ste pročitali puno knjiga o Hitleru, kod Angele Lambert saznati ćete celi niz novih uvida ne samo o Evi Braun, već i o „Führerovoj“ličnosti i nacizmu uopšte .

Uloga Eve Braun, uza svu uštogljenost Hitlera, bila je ogromna već i u Berghofu pre rata, a vrlo velika u zadnja dva meseca rata. Iako je izbegavao bilo kakvo pojavljivanje Eve u javnosti, ipak joj je Hitler dozvoljavao da bude šefica domaćinstva ili da na privatnim fotografijama stoji odmah do njega. Hitlerove zadnje reči čula je upravo Eva Braun, koje je i mirno odnela sa sobom u grob, iskazujući daleko veću hrabrost i privrženost Hitleru od recimo Göringa ili Himmlera.
Međutim, nakon čitanja knjige ostaje utisak da je autorica mogla reći i više. To je stoga, jer kao prvo ona nije istoričarka, već novinarka, pa se više oslanjala na literaturu i intervjue nego na arhivska istraživanja. Čini se da je premalo vremena uložila u svoj rad, naime tek nešto više od dve godine, što bi bilo prikladno vreme za vrhunskog istoričara, ali ne i za nekoga ko nema dovoljno predznanja, kako faktografskog, tako u naučnom radu. Zato nam neki delovi knjige izgledaju tek kao popunjavanje stranica radi njihove kvantitete, a tu pre svega mislim digresije o opštoj istoriji i sasvim nepotrebne identifikacije vlastite porodice s događajima o kom je autorica pisala. Štaviše, u knjizi postoji i više ponavljanja i posve krivih zaključaka.Na primer, jedna te ista beleška (br. 515, 526 i 674) ponovljena je tri puta, a osim toga u njoj stoji da je sovjetska vojska pobedila Nemce zahvaljujući „brojnosti, divljaštvu i hladnoći“, što je vrlo paušalna ocena rata na Istoku. Nemci su rat izgubili prvenstveno zbog brojnih strateških pogrešaka, napose vojno-političkih, a tek onda zbog zime ili „divljaštva“ sovjetskih vojnika.

U knjizi su zanimljive analize izjava, pisama i fotografija, posebno u kontekstu razvoja odnosa Hitlera i Eve. Važna komponenta među njima vremenom svakako postaje i materijalna strana, jer Hitler je bio vrlo velikodušan ljubavnik, iako se Eva nije obogatila niti je novac bio razlog zašto se vezala uz Hitlera. Zanimljivo je proučavati i samu seksualnost Hitlera uz neizbežno pitanje da li je ikada vodio ljubav s Evom? Čini se da to ipak nije sporno, ali lako je moguće da mu je ona bila prva i zadnja ljubavnica u životu. Premda se to možda čini suviše intimnim pitanjem, važno je primetiti da s u pozadini svega skriva patološki strah Hitlera od potomstva jer je većina njegove obitelji imala ozbiljne mentalne poremećaje koji su se vrlo lako mogli preneti i na njegovu decu. Štaviše, i sam brak bio je upitan iz tog razloga, jer de facto po rasnim zakonima Hitler nije imao pravo na ženidbu. Na kraju lako je moguće da je zbog nekog fizičkog kompleksa Hitler tražio da se njegovo telo spali, a ne da postane predmet „poruge“. I bez toga, kako vidimo iz knjige, neke crte Hitlerove ličnosti doista su smešne, od čitanja romana Karla Maya, preko obožavanja američkih filmova do prejedanja kolačima i predoziranja lekovima uz istovremeno „zalaganje“ za visoku umetnost i zdrav život.

Važne su opservacije autorice o ulozi tj. „krivnji“ Eve Braun za događaje tokom Drugog svetskog rata. Amerikanci su po pobedi uhapsili njene roditelje i ubrzo ih pustili, jer ih nisu imali za šta optužiti. Eva nikada nije postala članica stranke niti je mogla znati što se dešava u Evropi. Osim što je to bilo relativno teško saznati čak i prosečnom Nemcu, Hitler je striktno zabranio da se Evi dostavljaju novine ili da sluša radio. Trajno je odbijao s njom voditi bilo kakav razgovor o politici. ....


Zaključno, onaj ko pročita ovu knjigu neće zažaliti, ali neće ni u potpunosti zadovoljiti svoju znatiželju. O biografiji Eve Braun zasigurno će se moći još ponešto saznati u budućnosti.(izvor)

 

Нема коментара:

Постави коментар