16.10.2014.

Džerom Dejvid Selindžer




"Između ostalog, otkrićeš da nisi jedini koga je zbunilo, uplašilo i čak mu se zgadilo ljudsko ponašanje. Bićeš uzbuđen i podstaknut saznanjem da ni u kom slučaju nisi jedini koji to preživljava. Mnogi, mnogi ljudi bili su na istim takvim moralnim i duhovnim mukama kao i ti sada. Srećom neki od njih zabeležili su te svoje nevolje. Od njih ćeš naučiti nešto - ako to želiš. Kao što će jednog dana, ako budeš imao šta da ponudiš, neko naučiti ponešto od tebe. To je predivni uzajamni aranžman. A to nije obrazovanje. To je istorija. To je poezija" .

Lovac u žitu
______________________

Rekao je kako bi bilo veoma lepo da se dolazeći kući nađeš u pogrešnom stanu. Da zabunom ručaš sa nepoznatim ljudima, da zabunom spavaš u tuđem krevetu, i da se izjutra, odlazeći, sa svima izljubiš kao da su tvoja prava porodica. Rekao je kako bi čak voleo da svi ljudi na svetu potpuno isto izgledaju. Rekao je kako biste tada za svakoga koga sretnete mogli misliti da vam je žena, majka ili otac, i ljudi bi se neprestano međusobno grlili bilo gde da se nađu, i to bi bilo "baš zgodno"."
"Celo veče sam se osećao nepodnošljivo srećan. Bliskost između Mjuriel i njene majke ostavila je dubok utisak na mene jer je bila tako divna sve vreme dok smo sedeli u dnevnoj sobi. One su dobro poznavale slabosti jedna drugoj, pogotovu slabosti u razgovoru, pa su na njih upozoravale pogledima. Oči gospođe Feder su neprekidno dežurale dok je Mjuriel iznosila svoje mišljenje o "književnosti", a Mjurieline oči su bdele nad majčinom sklonošću da pametuje i raspriča se. Kada se njih dve oko nečega prepiru, ne može doći do potpunog razilaženja, jer one su Majka i Kćer. I zastrašujuća i divna pojava za posmatranje. Ipak, dok sam tamo sedeo opčinjen, bilo je trenutaka kada sam veoma želeo da gospodin Feder bude pričljiviji. Ponekada osetim da mi je potreban. Ponekada mi zapravo, dok ulazim, izgleda kako ulazim u neku vrstu neurednog, necrkvenog manastira za samo dve žene. Ponekada, odlazeći, imam neko čudno osećanje da su mi obe, i M. i njena majka, napunile džepove raznim bočicama i tubama karmina i rumenila, mrežicama za kosu, dezodoransima i tome slično. Bezgranično sam im zahvalan, ali ne znam šta da radim s njihovim nevidljivim poklonima."


Iz priče Visoko podignite krovnu gredu, tesari
_____________________________________

Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la David Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari. Kao prvo, sve mi je to dosadno, a drugo, moji bi se momentalno oduzeli kad bih ispričao nešto ličnije o njima. Prilično su osetljivi u tom pogledu, pogotovo otac. Dobri su i sve - ne kažem - ali stravično su osetljivi. Uostalom, neću sad da vam pričam čitavu svoju autobiografiju ili nešto. Ispričaću vam samo ono ludilo kroz koje sam prošao oko Božića, pre nego što sam ozbiljno propao I morao da pređem ovamo da se malo oporavim. Mislim, to je ono što sam pričao D. B.-u, a on mi je brat i sve. Živi u Holivudu. Nije daleko od ove rupe, pa mi skoro svakog vikenda dolazi u posetu. Voziće me kad izađem, možda sledećeg meseca. Nedavno je uzeo 'jaguara'. To je onaj mali engleski bolid što ide trista na sat. Koštao ga jedno četiri hiljadarke. Sada je pun para,

 Lovac u žitu
_______________________________





"Ej", reče Stredleter. "Hoćeš li da mi učiniš jednu veliku uslugu?"
"Šta?" rekoh. Nisam bio posebno oduševljen. Uvek je tražio da mu učiniš neku veliku uslugu. Uzmimo tako nekog lepotana, ili tipa koji misli da je glavni dasa - takvi će uvek tražiti da im učiniš neku veliku uslugu. Samo zato što oni luduju za sobom, misle da si i ti lud za njima i da jedva čekaš da im učiniš uslugu. Komično je to, u neku ruku.
"Izlaziš li večeras?" rekao je.
"Možda. Možda i neću. Ne znam. Zašto?"
"Treba da pročitam oko sto stranica istorije za ponedeljak", rekao je.
"Kako bi bilo da mi napišeš sastav iz engleskog? Moram da ga predam u ponedeljak, zato te i pitam. Šta kažeš, a?"

"To je stvarno bila ironija. Najozbiljnije.
"Ja sam taj koga izbacuju iz proklete škole, a ti od mene tražiš da ti napišem prokleti sastav", rekoh.

"Aha, znam. Ali problem je što moram da ga predam u ponedeljak. Budi drug. Budi drugarčina. Važi?"

Nisam mu odmah odgovorio. Neke skotove kao što je Stredleter treba ponekad držati u neizvesnosti.

"O čemu?" rekoh.
"O bilo čemu. Bilo kakav opis. Soba. Ili kuća. Ili nešto gde si nekad živeo - znaš već. Samo da je neki žešći opis."

Zevnuo je iz sve snage dok jeto govorio. Muka mi pripadne od takvih stvari. Mislim, kad neko zeva baš kad traži da mu učiniš neku prokletu uslugu.
"Nemoj samo previše dobro da ga napišeš", rekao je. "Onaj kreten Hercel misli da si genije za engleski, a dobro zna da smo u istoj sobi. Zato bolje da ne staviš sve zareze i ostalo tamo gde bi trebalo.
To je još nešto od čega mi se obavezno smuči. Mislim, kad dobro pišeš sastave, a neko počne da ti priča o zarezima. Stredleter je uvek radio takve stvari. Hteo je da pomisliš kako je jedini razlog što on piše bezvezne sastave to što stavlja sve zareze na pogrešna mesta. U tome je pomalo ličio na Eklija. Sedeo sam jednom pored Eklija na košarkaškoj utakmici. Imali smo suludog tipa u ekipi, Hauvija Kojla, koji je znao da ubaci s pola terena, bez
da pipne tablu ili nešto. Ekli je stalno ponavljao, u toku čitavog prokletog meča, da je Kojl savršeno građen za košarku. Ljudi moji, kako mrzim takve stvari.

Lovac u žitu

___________________________________


Stalno zamišljam mnogo male dece kako se igraju u jednom velikom žitnom polju. Na hiljade male dece, a nikoga u blizini... nikog odraslog mislim... osim mene. A ja stojim na samom rubu jedne grozne provalije. Dužnost mi je da uhvatim svakoga ko se zaleti prema provaliji, hoću
reći, ako neko trči ne gledajući kuda, ja trebam iskrsnuti odnekud i uhvatiti ga. To je sve što bih trebao raditi čitavog dana. Da budem takav neki hvatač u žitu. Znam da je to blesavo, ali to je jedino što bih zaista želeo biti.

 Lovac u žitu

___________________________________

'Hoću reći, ako neku curu ne volite iskreno, onda se uopšte ne biste trebali zezati naokolo s njom, a ako je volite, onda biste trebali voleti i njezino lice, a ako već volite njezino lice, onda trebate biti pažljivi I ne činiti s njom što ja znam kakve šašave stvari, kao što je tamo neko prskanje vodom, i slično.'

Lovac u žitu

___________________________________

Najbolje u tom muzeju bilo je, ipak, što je sve uvek ostajalo na istom mestu. Ništa se nije kretalo. Mogao si da odeš sto hiljada puta tamo, a onaj Eskim bi i dalje tek upecao one dve ribe, ptice bi i dalje letele ka jugu, jeleni bi i dalje pili vodu iz onih barica, lepih rogova i lepih tankih nogu, a ona Indijanka golih grudi i dalje bi vezla isti pokrivač. Ništa se ne bi promenilo. Jedino što bi se promenilo bili ste vi. Nije da biste bili mnogo stariji ili nešto. Nije baš to, u suštini. Jednostavno biste bili drukčiji, to je sve. Bili biste, recimo, u kaputu. Ili bi devojčica koja vam je poslednji put bila par dobila šarlah, pa biste imali novog para. Ili bi razred vodila neka zamena umesto gđice Ejgltinger. Ili biste prethodno čuli kako se otac i majka užasno svađaju u kupatilu. Ili biste samo prošli pored jedne od onih lokvi na ulici, po kojima se šire benzinske duge. Mislim, bili biste na neki način
drukčiji - ne umem da objasnim na šta mislim. A čak i kad bih umeo, nisam siguran da bih bio raspoložen za to.

________________________________

Kad se božićna tačka završila, počeo je prokleti film. Toliko je bio debilan da nisam mogao da odvojim pogled s platna. Bio je o nekom Englezu - zvao se Alek nešto - koji je bio u ratu i onda je u bolnici izgubio pamćenje. On izađe iz te bolnice sa štapom i ćopa na sve strane, po čitavom Londonu, ne znajući ko je. On je u stvari vojvoda, ali pojma nema o tome.

 Zatim, pri ulasku u autobus, upoznaje tu dobru, srdačnu, iskrenu devojku. Odleti joj prokleti šešir i on ga hvata, a onda se popnu u gornji deo autobusa, sednu i počnu da pričaju o Čarlsu Dikensu, koji je i njen i njegov najomiljeniji pisac. Oboje nose po primerak Olivera Tvista. Stvarno mi je došlo da povratim. Sve u svemu, oni se odmah zaljube jedno u drugo, zato što su oboje tako ludi za Dikensom, i on joj onda pomaže u izdavačkom poslu. Ona je izdavač, ta devojka. Samo, ne ide joj najbolje, jer njen brat pije i troši sav novac. On je neki vrlo ogorčen tip, taj njen brat, jer je bio lekar u ratu i sad ne može više da operiše zato što je izgubio živce, pa samo pije po ceo dan, ali prilično je duhovit i sve. I tako, stari Alek piše knjigu, a devojka je objavi, i onda zarade brdo para. Baš kad spremaju da se uzmu, pojavi se ta druga devojka, Marša. Stara Marša je bila Alekova verenica pre nego što je izgubio pamćenje, i prepozna ga dok u knjižari potpisuje svoje knjige. Ona kaže starom Aleku da je on u stvari vojvoda, ali joj on ne veruje i odbije da ode s njom i poseti svoju majku. Majka mu je potpuno slepa. Ali druga devojka, ona srdačna, natera ga da ode. Ona je vrlo plemenita i sve. I tako on ode. Međutim, pamćenje mu se i dalje ne vraća, čak ni kad njegova velika doga skoči na njega, ili kad mu majka pređe prstima preko lica i donese mu plišanog medvedića s kojim se balavio kad je bio mali. Ali onda, jednog dana, neka deca igraju kriket na travnjaku i pogode ga lopticom u glavu. Istog trenutka vrati mu se prokleto pamćenje i on ulazi u kuću i ljubi majku u čelo i sve. Onda ponovo počne da živi kao pravi vojvoda i potpuno zaboravi onu srdačnu devojku što izdaje knjige. Pričao bih vam ostatak filma, ali bojim se da bih povratio. Nije da bih vam pokvario stvar ili nešto. Nema tu šta da se pokvari, Isuse. Sve u svemu, završava se tako što se Alek i ta srdačna devojka venčaju, a brat pijanac sredi živce i operiše Alekovu majku tako da ona progleda, a onda se taj pijani brat i stara Marša uzmu. Na kraju svi sede za dugačkim svečanim stolom i padaju od smeha, jer se ona velika doga pojavi sa gomilom štenadi. Svi su mislili da je ona mužjak, šta li. Sve što mogu da kažem je - nemojte da gledate taj film ako nećete da se ispovraćate od glave do pete.

 Ono što me dotuklo bila je neka dama što je sedela do mene, koja je plakala tokom čitavog prokletog filma. Što je lažniji bio, više je plakala. Pomislili biste da je plakala zato što ima stravično meko srce ili nešto, ali ja sam sedeo odmah do nje i znam da nije tako. S njom je bio taj mali koji je umirao od dosade i hteo da ide u toalet, ali ona nije htela da ga odvede. Samo mu je ponavljala da sedi mirno i pristojno se ponaša. Imala je meko srce kao prokleti kurjak. Uzmite tako nekog ko je u stanju oči da pogubi od plakanja nad gomilom lažnih gluposti u filmovima - u devet od deset slučajeva to su prave skotine u srcu. Najozbiljnije.

 Iz romana Lovac u žitu
 

Нема коментара:

Постави коментар