12.10.2014.

Alberto Moravija, Devica i droga



Devica i droga
 
Rasla sam s morom jedne pijane, erotomanske rasipničke majke, koja je uz to bila hirovita i promašena slikarica. Moja majka se vrlo brzo rastala od moga oca, čestitog inžinjera konstruktora brana (možda je njegova profesije nekakav simbol!) i otišla živeti s trenutačnim ljubavnikom u jednu mansardu starinske palače. Moj otac i ja ostali smo u stanu u četvrti Parioli. Rekla sam da sam imala moru od svoje majke. Osim ove more, imala sam moru i od same sebe jer sam želela biti sasvim različita od nje. Moja majka je sebi u životu dopustila sve: muškarce, alkohol, slikarstvo i tolike druge nemoguće ili zabranjene stvari. Ja sam već od detinjstva bila uvežbavana da  stvaram tabue, odlučna da se odričem svega, od igračaka i kolača (učila sam kod časnih sestara, odričući se svega što me je pripadalo, izrađujući vence za Gospu) pa čak do ljubavi kada sam postala veća. Odricanje, zabrana, sprečavanje: to je bio moj život. Sa dvadeset četiri godine bila sam još devica; umesto toga stekla sam diplomu u filozofiji, diplomu s kojom nisam znala šta bi, a koju sam stekla samo da budem različita od svoje majke, polupismene osobe iako je bila nazovi umetnik. Odmah nakon diplomiranja počela sam raditi kao dekorater stanova, mojom istinskom profesijom. Pogodite gde sam smestila svoju radionicu! Upravo u prizemlju zgrade gde je na mansardi živela moja majka. Da joj pokažem da je gotova umetnost s velikim "U" u koju je ona toliko verovala; i da je trebala umesto toga umetničku kreaciju usmeriti prema praktičnoj i komercijalnoj svrhi.

                Ko me  u to vreme video, uskliknuo bi: "Izašla je iz modnog časopisa". Doista, i bilo je tako. Sećate li se reklamnih fotografija u modnim časopisima u kojim modeli "pokazuju" tako zvanu "liniju" za tako zvanu "sezonu"? Sećate li se onih hipermršavih devojaka živih očiju i blistava smeha, njhovih tela poput lutaka, s nogama na jednoj strani a poprsja na drugoj, napred ispruženih ruku, a u licu nešto sterilno i histerično, a sve to da dramatično pokažu neki kaput ili odeću? I ja sam u to vreme, kada sam počela raditi kao uređivačica stanova za imućne u četvrti Parioli, izgledala tačno tako. Samo me jedna reč mogla opisati i bez potanjih opisa: obuzdana. Bila sam tako obuzdana da sam zaboravila da sam devica. I zato što nisam mogla izbeći da vidim vezu između obuzdavanja i uspeha; i ne postoji ništa kao uspeh koji nam učini da zaboravimo cenu koju smo platili da to postignemo.
Uređujem stan jednom mladome diplomatu koji živi sam. Poziva me na ručkove i na večere, šalje mi cveće, prati me u kino i pozorište , telefonira mi svaki dan. Napokon se zaručujemo; moj otac, kome je simpatičan, odobrava; moja majka, koja ga mrzi jer ga smatra previše "građanskim", ne odobrava. Venčavamo se u crkvi, pozivamo stotinu ljudi na pir, odlazimo na bračno putovanje u Grčku. Napokon, sve je po propisu, osim prve noći u Atenskom hotelu gde se moj madi muž, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, baca na kolena i plačući mi grli noge i priznaje da je impotentan. Vratili smo se u Rim različitim avionima; on je još uvek impotentan; a ja sam još uvek, kako se kaže, čista.
Moj promašeni brak morao bi za mene biti alarmno zvonce. Morala bih shvatiti da sam se "namerno" udala za impotentnog: da ne dam nikome ništa, da ostanem devica. No nisam shvatila ništa premda me obuzeo tužan i tajanstven strah. Tražila sam nešto, nisam više bila sigurna u sebe, osećala sam da sam promašila život. Napokon, nakon dugog razmišljanja izgledalo mi je da shvatam: promašaj se sastojao u tomu što sam živela kao sebičnjak posvećujući se jedino sama sebi, a na koji način? Lišavajući se gotovo svega. Morala bih se prepustiti, posvetiti drugima ili drugomu, morala bih voleti. Osim toga, sada je devičanstvo u mojim očima izgubilo svoje značenje čistoće, postalo je hladnoća i ravnodušnost. Da, morala sam se zaljubiti da ne budem više devica, da volim muškarca, da mu se posvetim.


                Jedne večeri promukao i dubok glas moje pijane majke telefonom mi javi da je kod nje, u njezinoj mansardi, nekava proslavica; i zašto ne bih došla, zašto se ne bih zabavila i činilo bi mi dobro, u zadnje vreme ostavila sam joj dojam da sam umorna i živčana. Gotovo da sam odgovorila da me zabava ne zanima, kada mi je rekla "ma baš je istina da te ne zanima?"; i onda sam prihvatila.
Proslava kod moje majke je bila melankoličan okup određenog broja osoba sličnih njoj: slikari bez tržišta, pisci bez talenta, intelektualci bez ugleda, svi, prema mišljenju moje majke, određeni za sutrašnje neizbežno priznanje. Prema ovima ljudima osećala sam isti osećaj odvratnosti kao prema prnjama i raznobojnim ostacima koje je moja majka skupila kod staretinara i s njima uredila svoju mansardu. Ja sam, naprotiv, bila za ljude od uspeha; kao što sam bila za ogromne divane, za masivne stolove, za skupe i raskošne tapiserije.

              
                Tražila sam neku ispriku da strugnem, kada moja majka skače za vrat nekome novo pridošlom gostu, jednom mladiću izvanredne lepote. Moja majka je išla okolo i predstavljal ga. Nije bio Talijan, bio je Amerikanac i zvao se Roberto, to jest Bob. Kada je stigla do mene majka mi ga je bacila u naručje, rekla mi je - namigujući mi zlobno - da smo stvoreni jedno za drugo. Momak se šćućurio preda mnom s čašom u ruci, ali ništa nije govorio. Tada sam ga pogledala; kada je došao trenutak da oborim oči, kako je nalagao dobar odgoj, ja sam ga nastavila gledati. Bože kako je bio lep! Nepristojno, bestidno sam stala promatrati njegove prekrasne plave i žive oči, plemenit i pravilan nos, veličanstvena ponosna i prezriva usta. Ljupko se u tišini pustio gledati: mora da se na to navikao. Nu, iznenada se digao i bez pozdrava napustio mansardu. 


                Ostala sam ukočena, možda minutu ili dve i to više od čuđenja nego oklevanja; trgla sam se i pojurila sam za njm. Prvu stvar koju sam videla kada sam se pojavila na platou ispred zgrade bio je momak koji je nepokretno stajao, kao začuđen, među otmenim automobilima na parkiralištu. Instinktivno sam ušla u svoja kola, sela za upravljač i ostavila prednja vrata otvorena, onako kako sam videla kod motoriziranih prostitutki u očekivanju klijenta. Nisam dugo čekala, momak je shvatio, prišao kolima i seo u njh, bez oklevanja mi je rekao adresu kamo se želio odvesti, baš kako se čini taksi vozaču.
Pravila sam se da ne razumem i nisam pokrenula kola, na koncu smo se objasnili. On nije imao novaca i hteo je da ga odvezem do jednoga vrlo udaljenog bara gde bi susreo nekoga koga je on nazvao "veza", to jest, kako mi je bez zbunjenosti objasnio, nekoga sitnoga prodavača droge. Naravno, osim vožnje trebala sam platiti i drogu. Izražavao se dobrim talijanskim, što više upotrebljavao je neke tipično rimske reči i izraze koji su bili simpatični na njegovim ustima. Sada sam razumela njegovu šutnju i ravnodušnost. Priznajem da nisam očekivala jedan sličan predlog: moralist kakav sam bila, činilo mi se da neke stvari treba reći postupno i oprezno. Tada je on moj muk protumačio kao uvod u odbijanje; i s čudnom i očajnom odlučnošću predložio mi je trampu: ako ga odvezem i platim mu drogu, on će kasnije biti spreman da mi se oduži s jednim davanjem, recimo tako, na sentimentalnom polju. Munjevito sam pomislila: "Dakle, imam lice zrele usedelice gladne ljubavi jer mi se predlaže jedna slična stvar"; no, posle sam postala svestna da je to bila samo pomamno, grčevito nestrpljenje narkomana. Ko zna kako, ali u meni je vrcnula jedna divlja odluka. Surovo sam mu rekla da ću učiniti sve kako je tražio, ali samo posle ljubavi, nikako pre. Mora da sam nestrpljivo govorila, još odlučnije i očajnije od njega; jer me je samo trenutak začuđeno pogledao i kada je shvatio da ne ću popustiti, pristao je. Na brzinu smo izišli iz kola, uzela sam ga pod ruku, gotovo da sam se bojala da mi ne pobegne, i ušli smo u zgradu.
Biste li verovali? Kada smo bili u radionici, skinula sam se i prišla mu, dok me je on zamišljeno čekao sedeći na divanu i zamišljeno pušeći; obavestila sam ga: "Gledaj, kakva sam devica"; a on, makar na svoj djetinjast i ljubazan način, napravio mi je scenu. Još mi se čini da čujem njegov glas, utučen i očajan, kako se buni s onim englesko-rimskim smešnim naglaskom. Pa kako? Bila sam doista devica? A nisam li mu rekla tako? I nisam se stidela? I zašto sam toliko čekala? I nisam li vodila računa da će za njega to biti dvostruk napor? Eh, da sam mu to rekla, dole u kolima, sada ne bi bio tu, sigurno je bi da bi tražio neku drugu i tako dalje, i tako dalje. 


                Nisam mu odgovorila ništa, bila sam previše potištena i u isto vreme sigurna da sam ga ulovila jer sam u njegovu glasu osetila više rezignaciju, pa bila i od besa, nego pobunu. I doista, u jedan tren sa žustrom i revnom žestinom bacio se na me; i sve se dogodilo lakše, brže i, k tomu, nežnije nego sam zamišljala. Na to se nadovezalo veliko, istinsko, veličanstveno iznenađenje te nezaboravne noći: umesto da se setim svoga obećanja i da ga odvezem da sretne "vezu", on je zaspao u mom naručju. Tako smo ostali nekoliko sati, ja poležećki a on u mom zagrljaju uspavan na mojim prsima. Polako sam se oslobodila i pošla po pokrivač s kojim sam ga pokrila i ponovno legla uza nj; nastavila sam razmišljati i napokon sam shvatila: Providnost mi je poslala muškarca koji je, kako izgleda, skrojen po mojoj moralnoj meri: ja ću ga spasiti od droge svojom velikom ljubavi. Konačno sam našla nekoga komu ću se posvetiti i spašavajući njega spasiću i samu sebe.


                Ne pričam pojedinosti naše ljubavi. Ljubavi su sve jednake i ko me čita može zamisliti našu misleći na jednu od svojih. Osim toga, o ljubavi se nema što reći, to je neizreciva stvar, i kada se govori o ljubavi govori se u stvari o postranim okolnostima koje prate ljubav. U mom slučaju okolnost se zove droga. Verovatno sam ga volela jer sam ga želela spasiti, a nisam ga spašavala jer sam ga volela. Trebam li reći da je moja pobeda nad drogom bila brza i potpuna? Sav moj strašan napadački kapacitet, poput neke vojske koja napada neprijatelja na najslabijoj tački obrane, sručio se protiv mračne navike toga mladića, istovremeno nežno pitomog i bezočnog buntovnika. Pobedila sam zahvaljujući i lukavosti vrste, premda i ona napadačka: vežući Roberta s mojim zanatom uređivačice i tako sam mu drogu zamenila radom. Nije bio glup, imao je ukusa a bio je samo len jer nije imao smopoštovanja. Imenovala sam ga službenim sekretarom s plaćom i tačnim zadaćama. Kao uvek, podvrgao se prividno dobrovoljno na nove uslove. Premda sam pokušala sakriti, bila sam luda od sreće: napokon sam volela i bila voljena. I voleo me jedan od najlepših muškaraca na ovome svetu. Potom, nenadano, došla je propast. Umesto njega, našla sam njegovo doista uvredljivo pismo u kom mi kaže da sam previše građanski usmerena, da mu je pun kofer mojih širokih divana i fotelja, da ako više nisam fizički devica, to sam ostala u mentalitetu. Tako me ostavio zahvaljujući mi na svemu i moleći me da ga ne tražim. 


                Bila sam prestrašena i izgubljena. Promašila sam u trenutku kada sam se zanela da sam uspela. Verovala sam da sam korisna, međutim nisam mogla biti nego na štetu. Dakle, i u ljubavi sam neodoljivo težila da poričem, da zabranjujem, da stvaram tabue. Mladiću sam doista nastojala, makar je to iz ljubavi, stvoriti tabù droge. A sada logično, makar iz sulude logike strasti, morala sam skrenuti smer svoje vitalnosti. Dosada sam zabranjivala; sada moram dopuštati, oslobađati, skidati okove.
Popela sam se majci na mansardu. Srela sam ga kod nje i zacelo je ona znala gde se nalazi. Upravo je slikala jednu od onih svojih strašnih slika. Ostavila je slikanje i pošla mi u susret; a ja sam za trenutak, gledajući tu malu ženu u platnenoj trenirci svoj umazanoj bojom, lica poput crvene i uvele jabuke, pomalo mongoloidnog, imala tačan osećaj da se nalazim nasuprot jednog bezdušnog i pobedničkog protivnika. U svojoj ludosti gotovo sam pomislila da mi je ona odvela momka. Ali majka me razuverila. Momak je išao živeti na selo s jednom bogatom i zrelom ženom. Je li se možda vratio drogi? Nikada više, odgovorila je moja majka bezazleno, ništa od droge, to je velika ljubav, prva velika ljubav u njegovom životu, bez droge i to niti dopuštene niti zabranjene. Baš tu ljubav nisam mogla izbiti iz glave, ljubav je on trebao a ja mu ju nisam bila u stanju dati.


                Strast mi je sugerisala da učinim jednu krajnju odluku, na rubu kriminala. Poznavala sam jednoga lekara koji je bio zaljubljen u mene, i to je još uvek bio. Otišla sam njemu, ispričala sam mu svoju priču, rekla sam mu da mi mora osigurati jednu špricu i stanovitu količinu heroina. Videla sam ga kako me gleda s nekim izrazom koji je između očaja i besa, i bojala sam se da me ne izbaci  iz ambulante. No iznenada se smirio; potom mi je rekao, s cinizmom većim od moga, da će mi dati sve što želim, ali samo jednom moram s njime voditi ljubav. Nisam mu niti rekla da; ili bolje, to sam rekla dok sam legala na njegov lečnički krevet pokriven voštanim platnom na jednu neugodnu ali nužnu operaciju. Sledećeg dana sam dobila jedan paketić; sadržavao je špricu i ampulu s drogom. Stavila sam u torbu sve što mi treba i pošla sam kolima prema Sacrofanu, mestu gdje se nalazila vila u kojoj je momak živeo s mojom protivnicom. 


                Stigla sam oko podne. Upravo kada sam skretla na put koji vodi u vilu, videla kako od tamo izlaze jedna kola za čijim upravljačem je bio on. Nestao je iza ugla; malo sam išla natrag i potom sam krenula za njim. Dostigla sam ga lako jer je vozio sporo, kao neko ko želi da ga dostignu. Kada sam ga sustigla, zatrubila sam i on se odmah počeo zaustavljati uz rub ceste. Stala sam pored njega, i bez pozdrava i bez reči samo sam ga gledala ravno u oči, pokazala sam mu špricu. Videla sam da je probledio, donja usna mu se počela tresti. Potom je dao znak da se slaže i skočio iz kola. Izišla sam i ja. On je išao ispred mene kroz jednu stazu između grmlja, potom je prešao jednu livadu s bujnom  travurinom koja je sezala do kolena.


                Videlo se da je moja tiha ponuda ponovno probudila kod njega ljubav ili barem okrutnost: ili je možda bezazleno video konačno urušavanje moga moralizma. Doista, uronjeni u tu gustu i duboku travu vodili smo ljubav s neviđenom žestinom. Nakon ljubavi ostala sam poležećki s očima u plavo i sjajno nebo, nadletale su nas dve ptice terajući se i veselo izvodeći svakojake akrobacije. Sada je sedeo pored mene i, da sam htela, mogla sam videti ruku koja je tražila venu pre nego će zabosti iglu. Zatvorila sam oči i potom, nakon jedne duge pauze, osetila sam kako je kliznuo pored mene, ponovno sam ih otvorila i pogledala. Bio je ispružen sa spuštenim kapcima, strašno bled, nepokretan, s plavom kosom zarinutom u povaljanu travu. Blesavo sam pomislila kako droga uliva mir poput smrti. Posle, kada sam videla da se ne miče, pozvala sam ga, prodrmala sam ga i onda sam shvatila da je bio mrtav.

Нема коментара:

Постави коментар