29.05.2014.

Uliks,sudska odluka





Džojsov Uliks je prvi put u celini, kao knjiga, objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Četiri godine ranije, počelo se sa njegovim izlaženjem u vidu pojedinačnih epizoda u Maloj reviji (The Little Review), književnom časopisu čije je sedište prvo bilo u Čikagu, a zatim u Njujorku. Časopis su osnovale Margaret Anderson (Margaret Caroline Anderson) i Džejn Hip (Jane Heap), a urednik internacionalnog odeljka je bio književnik Ezra Paund (Ezra Pound). Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje pojedinih delova iz ovog, kako danas mnogi smatraju, najznačajnijeg romana u istoriji pisane reči. Međutim, već 1920.g., Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka, pokrenulo je postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se urednice Male revije osude zbog objavljivanja obscenosti, a kopije časopisa su konfiskovane i uništene. 

                  6. decembra 1933.g., sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulsi (John M. Woolsey), doneo je odluku kojim je ranija presuda o zabrani, bilo štampanja, bilo unošenja romana Uliks u SAD, poništena, što je bio presedan. Naime, sve do donošenje te odluke bilo je opšte prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju obscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe.



Prevod dela obrazloženja sudije Vulsija za donošenje odluke:
 
II
Uliksa sam pročitao u celini jednom, a delove na koje se država poziva i žali, više puta. U stvari, već više nedelja, svo moje slobodno vreme je posvećeno upravo razmišljanju o odluci koju treba da donesem u vezi ove knjige.
Uliks nije laka knjiga za čitanje, niti ju je lako razumeti. Ali, toliko mnogo je napisano o njoj, tako, da bi joj se pristupilo na pravi način, potrebno je pročitati i sve te knjige koje je prate. Dakle, proučavanje Uliksa je težak i složen zadatak.
III
Reputacija Uliksa u literarnom svetu je takva da je bilo nephodno da joj pristupim na taj način, kao i zbog toga jer treba da donesem odluku u vezi njenog pornografskog karaktera.
Da je moj zaključak da je knjiga pronografska, to bi bio kraj ispitivanja i morala bi da usledi novčana kazna za njene izavače. Ali, u Uliksu, i pored izuzetne otvorenosti i iskrenosti te knjige, ja nigde nisam mogao da uočim ni trag namere autora da izazove seksualno uzbuđenje kod čitalaca. Stoga, smatram da Uliks nije pornografska knjiga.
IV
U Uliksu, Džojs je pokušao da stvori novi književni žanr. Likovi u njegovj knjizi pripadaju donjoj srednjoj klasi u Dablinu, i Džojs je ne samo opisao šta svi oni rade tog jednog dana ranog juna dok se kreću kroz grad baveći se svojim uobičajenim poslovima, već nam saopštava o čemu svaki od tih likova razmišlja.
Džojs je pokušao - po mom mišljenju, veoma uspešno - da prikaže preplitanje svesnog i podsvesnog u čoveku. On nam pokazuje kako ovo preplitanje različitih impresija bilo iz svesnog, bilo iz nesvesnog, nekih davno prošlih sa nekim skorašnjim, utiču na život i ponašanje likova koje opisuje.
Ono što on pokušava da prikaže nema za rezultat jasno iscrtane ivice poput snimaka na filmskoj traci koja je bila izložena svetlosti, gde je sve jasno vidljivo na tamnoj pozadini, već zamagljenosti.
To, između ostalog, objašanjava i drugi aspekt ove knjige, Džojsovu iskrenost i otvorenost da tačno prikaže misli svojih likova. Da Džojs nije bio iskren, Uliks ne bi bio tako umetnički ubedljiv.
Zbog Džojsove iskrenosti i težnje da ništa ne prećuti, njegov Uliks je često bio meta napada, kao i predmet nerazumevanja. Džojs je, da bi ostao iskren i dosledan, morao da koristi određene reči koje se smatraju ružnim i prljavim, zbog čega mnogi zaključuju da su njegovi likovi preokupirani seksom.
Reči koje je Džojs upotrebljavao, a koje mnogi nazivaju ružnim i prljavim, su stare saksonske reči poznate gotovo svim muškarcima i, usuđujem se da kažem, mnogim ženama, i koje su, verujem, u rečniku tipa ljudi koje on opisuje, široko zastupljene.
Što se tiče čestog pojavljivanja teme seksa u mislima njegovih likova, treba imati na umu da je okruženje u romanu keltsko, a godišnje doba proleće.
Lično, smtram da je Uliks iskrena knjiga.
V
Iako knjiga sadrži, kako sam već rekao gore, ružne i prljave reči, smatram da nijedna od tih reči nije stavljena samo da bi uvredila nekog. Dakle, skaredne reči nisu stavljene zbog same skarednosti. Svaka reč u knjizi je kao delić mozaika koji Džojs pokušava da sastavi i prikaže ga čitaocu u celini .
Ukoliko neko ne želi da ima bilo kakav kontakt sa ljudima koje Džojs opisuje, to je njegov izbor. Ali, kada jedan pravi umetnik pisane reči, što Džojs svakako jeste, teži da prikaže realnu sliku donje srednje klase u jednom evropskom gradu, zar se sme američkoj publici onemogućiti da vidi tu sliku legalno?
Da bih odgovorio na ovo pitanje, potrebno je da pribegnem objektivnim standardima i da ih primenim na ovu knjigu.
VI
Ja sam jedino nadležan da utvrdim da li je Uliks obscena knjiga u onom smislu kako je obscenost definisana zakonom.
Tumačenje reči obsenost je zakonski definisano na sledeći način:
namera da se utiče na buđenje seksualnih impulsa ili namera da se kod pojedinaca izazovu nečiste i požudne misli.
Da li određena knjiga može da utiče na seksualno uzbuđivanje pojedinaca, i da ih navede na požudne misli, na sudu je da odluči. Prilikom donošenja odluke moraju se imati u vidu samo oni pojedinici koje se smatraju normalnim, odnosno koji su "prosečnih seksualnih potreba."
Nakon što sam doneo odluku o Uliksu po pitanju obscenosti, uporedio sam svoje utiske o knijzi sa utiscima dva svoja prijatelja koji odgovaraju gore pomenutom opisu osoba "prosečnih seksualnih potreba."
Ova dva književna procenitelja - mogu ih tako nazvati - su pozvana odvojeno, i nijedan od njih nije znao da konsultujem onog drugog. Oni su ljudi čije mišljene o književnost izuzetno cenim, kao i njihove poglede na život. Obojica su pročitala Uliksa.
Svakom od svojih procenitelja sam dao pravnu definiciju obscenosti i pitao sam ih za mišljenje da li smatraju da je Uliks obscen u okviru te definicije.
Iz njihovog odgovora sam saznao da se obojica slažu sa mnom u pogledu toga da namera autora nikako nije bila da izazove požudne i nečiste misli, već da je knjiga pogled i snažan komentar na unutrašnji život muškaraca i žena.
Zakon se odnosi samo na normalne osobe. Test koji sam gore opisao je, stoga, jedini pravi test za pitanje obscenosti u slučaju knjige kao što je Uliks, koja je iskren i ozbiljan pokušaj da se razvije novi književni metod za posmatranje i opisivanje ljudi.
Svestan sam da će zbog nekih scena Uliks teško pronaći put do nekih osetljivih, mada normalnih, osoba. Ali, moje mišljenje je da, iako neke epizode u Uliksu mogu kod čitaoca izazvati nagon za povraćanjem, knjiga u celini nikako nema efekat afrodizijaka.
Stoga, Uliks može biti primljen u Sjedinjene Američke Države.

6. decembar, 1933. John M. Voolsey
 

Нема коментара:

Постави коментар