21.05.2014.

Joseph Belloc ,Portret deteta




U vrtu, koji verovatno leži na odvojenom i zatvorenom mestu u jednoj od dolina središnje Engleske, u leto, ispod sene drveta, naišli ste na englesku travu. Trčali ste, ali vaše su ruke bile ispružene ispred vas u nekoj vrsti plesa kao da ste više pripadali zraku i rastućim stvarima oko vas i iznad vas negoli zemlji po kojoj ste gazili; niste imali niti tri godine.

Ova šarmantna vizija zabeležena je kamerom koju je jedan od gostiju imao kod sebe. Sretnim slučajem se dogodilo da je vaša figura, kad se fotografija izradila, sjajila svuda uokolo svetlošću.

Ne mogu, dok gledam tu sliku ispred sebe i pišem ove reči, izraziti, koliko god pokušavao pronaći način, koliko veliko značenje naglašava ta slučajnost, niti koliko je puna sudbine i smisla i sugerisane istine, da aureola raste dok zurim u sliku. Vaša je nevinost blagoslovljena njome, i prima s veličanstvom slavu koja leži iza svih nevinosti, ali koju naše oči nikada ne mogu videti. Vaša se sreća u tom maglovitom svetlu čini odvojenom i trajnom. Običan svet u kom se krećete prolazi, kroz ovaj trik objektiva, u snažniji svet pogodniji za takav prizor, onaj u kom, gotovo sam uveren (dok gledam u sliku), blaženstvo nije retka stvar, nego prirodna i zajamčena.

Drago dete, privid koji je kamera napravila znači mi sve više i više dok posmatram tvoju sliku, jer u tome svetlu nije prisutno samo blaženstvo, nego i svetost također. Lakoća tvoga pokreta i tvoje poze (kao da si otpuhnuto poput cveta po vrhovima trave) sjaji posvuda, a tvoje lice, posebice njegov spreman i lutajući osmeh, nadahnuto je kao da ga je Svetlost ispunila, tako da se čini kao da ne gledam u tebe, nego kroz tebe. Rekoh da u ovome portretu koji držim nije samo blaženstvo, nego i svetost, svetost koja je uzrok toga blaženstva i koja ga sadržava. Svetost kojom je u tajnosti prožet čitav svet.

U tvome portretu prisutna je i treća stvar, drago dete. Ta igra svetla, svetla koje je svuda okolo i koje sjaji kroz tvoje lice, nije samo blažena, niti samo sveta, nego je također posvećena, a s tom mišlju vraća mi se, dok to posmatram, ono što bi se uvek trebalo vraćati čoveku ako želi pronaći bilo kakvu korist u razmatranju nadnaravnih stvari. U blaženstvu je prisutna radost za koju nismo napravljeni na ovome svetu, tako da je možemo uhvatiti samo na mahove ili u skicama, a u svetosti, kada je opazimo, opazimo nešto udaljeno. To je ono iz čega smo došli i čemu ćemo se vratiti. Ipak, svetost nije ljudska stvar. Ali posvećene stvari - stvari posvećene svrsi, stvari u vezi kojih leži ogromna potreba za žrtvovanjem, stvari koje su odane i nužno pate određenu kob, to su sigurno stvari od ovoga sveta, koje uistinu svi ljudi na kraju spoznaju i uočavaju kao ono kroz što njihove potrebe trebaju proći. Ljudske uspomene, budući da su samo uspomene, ljudske privrženosti, budući da su prinesene i završavaju, veliki ljudski strahovi i beznadne ljudske čežnje - to su posvećene stvari vezane uz žrtvu, i u ovoj tvojoj slici, sa svetlom koje tako veliča tvoj lik, niko ko vidi ne može sumnjati da će posvećenost ljudskog života biti tvoja također. To jest, moraš naučiti kako se nudi određenoj svrsi i koju žrtvu to nosi sa sobom.


Mogao bih poželeti, dok to razmatram, da kamera nije napravila taj trik, i da nije otkrila u toj maglovitosti strašnog značenja sve ono što leži iznad tvoje prirode, drago dete. Ali to je istina koja je tako otkrivena, i ne smemo, po cenu kazne mnogo strašnije od same smrti, negirati nijednu konačnu istinu vezanu uz naš smrtni put.

Tvoje noge, koje sada kao da uopšte ne pritišću travnjak po kom trče, moraju preći više milja nego što možeš sanjati, proći više mesta nego što bi se ti usudilo čuti, i moraju biti usmerene prema cilju koji neće u tvojem mladenačkom oduševljenju biti spomenut ispred tebe, ili koji, ako ga se spomene, nećeš razumeti po imenu. Tvoje ručice, koje držiš ispred sebe s laganom gestom letećih stvari, držat će najčvršće ono što najmanje mogu sačuvati, pokušat će oblikovati ono što nikada ne može biti dovršeno, milovat će ono što neće reagovati na milovanje. Tvoje oči, koje su sada tako ispunjene nevinošću tako da ta svetla kvaliteta zasenjuje sve ostalo, gledaće toliko smrtonosne patnje i zlobe u ljudima, da će se vrlo brzo pretvoriti u ljubazne. Čitavo tvoje lice, koje se sada malgovito seća samo nejasnih vizija iz kojih se detinjstvo nastavlja, postaće izduženo i zatvoreno, preživeti neke muke, nekoliko očaja, bezbrojne izmorenosti, sve dok ne postane lice odrasle žene. Niti ova sveta kob, koju jeliš s celim čovečanstvom, neće nestati, ili se smanjiti, ili se ublažiti na bilo koji način. Povećaće se stalnošću kojom rastu godine, sve dok napokon nećeš napustiti svjtlost i znanje danjih stvarih radošću kojom se sada budiš kako bi ih videla.



Jer ti si posvećena, i svi ti odrasli oko tebe, čije te svečano ponašanje ponekad navodi u simpatičnu zbunjenost koja im ubrzo vraća osmeh, imaju srca sasvim različita od tvog sasvim bezbrižnog srca, jer su upoznali stvari kojima su, na način žrtve, oni posvećeni.
Moram verovati da ćeš činiti sve ono čime bolno zarađujemo čestitost i pravilnu ravnotežu u vođenju naših kratkih poslova, i moram verovati, dok te gledam u lice, gledajući tvoje samouvereno napredovanje (kao da letiš iz svog ranog detinjstva u svoj mladi život bez ikakvog straha), da će te vrline koje te sada okružuju i čine neku vrstu igrališta oko tebe i koje su tvoji anđeli kuda god kreneš, pratiti i biti uz tebe sve do kraja. Čak i tada, i tim više, shvatićeš (ako ovo budeš ponovno čitala) koliko je istine u tome. U suprotnosti s tvojim ponašanjem, tvojim besmrtnim nadanjima i tvojim pobožnim nastojanjima, svet oko tebe će se činiti mračnijim i manje sigurnim sa svakom žetvom koja prođe, i u meri u kojoj se budeš sećala djetinjstva koje me nagnalo da pišem o tebi, u meri u kojoj se budeš sećala veselja i nevinosti sa svom potpunom radošću, u toj meri ćeš pronaći barem olakšanje tereta u težini ovog sveta.

Možeš me sada pitati, drago dete, koja je svrha celog ovog govora, i zašto ti govorim ove stvari?

Pišem ti stoga jer su u portretu ispred mene svetost, blaženstvo, i stoga posvećenost, toliko očite. Jer moraš znati da postoji lažni izlaz i prividno olakšanje čovekovih tegoba, i da tim putem idu mnogi. Budući da si ti posvećena, nemoj ići tim putem, nego nosi teret. Osobina je svega što je posvećeno da ne ide tim putem; nego, poput istinske žrtve, ostaje do kraja, spremno dovršiti žrtvu.

Izlaz je u tome da čovek zaboravi da je posvećen, a to muškarci i žene čine na razne načine. Većina njih to čini izdajom. Oni se iznejeruju. Oni krše, s početka nelagodno, kasnije s lakoćom, i na kraju nesvesno, reč koju je svaki od nas dao pre negoli je bio rođen u raju. Svi muškarci i žene su svesni tog obećanja, jer iako ga njihove usne ne mogu formulisati ovde, i iako su pojmovi obećanja zaboravljeni, sjćanje na tu obavezu ispunjava um. Ali dolazi dan, i to brzo u životima mnogih, kada prvo kršenje te reči deluje poput osveženja i spuštanja tereta; drugi, treći ili četvrti put se to počinja mnogo lakše sve dok, na kraju, ne postoji više potreba za muškarca ili ženu za kršenje reči ponovno i ponovno; slomljena je do kraja i za sve stvari. Ovo je uobičajeni put na koji se kvaliteta posvećenja gubi: put izdaje. Oko onih koji biraju ovakav način olakšanja raste ozračje izdaje. Takvi na kraju izdaju sve stvari, čak i uobičajeno prijateljstvo. Kraj ovog lažnog stanja je očaj.

Drugi izlaz je beg od nas samih u užitke, a to često čine, ne lošiji, nego bolji ljudi od prethodnih; jer među njima postoje neki, nekolicina njih, koji nikada ne bi izdali ili prekršili svoje drevno obećanje, ali koji, nevidevši nikakvu svrhu u požrtvovnosti ili bremenu, beže od nje kroz užitke kao kroz drogu, a ove užitke pronalaze u svakojakim stvarima, i uvek ih duh koji je kraj njih, koji uništava njihovu oznaku posvećenosti, uverava da su u pravu, i da je na ovaj način žrtva izbegnuta. Neki od njih će se natapati u rimama, neki u krajolicima, neki u slikama, neki u promatranju kompleksnosti i promeni u stvarima, neki u muzici, neki u delovanju, neki u pukoj udobnosti. Čini se kao da su muškarci i žene koji bi tako zaboravili svoju posvećenost više voljeni od onih koji uzimaju prvi put, jer nikada ne zaboravljaju određene blagotvorne stvari koje bi trebale biti pogodne umu, i ne gube svoje prijatelje. Ali to da su krenuli krivim putem može se lagano uočiti iz znakova: ovi užici, kao i svaka druga droga, ne zasićuju niti zadovoljavaju, nego ih se mora povećavati sa svakom dozom, pa čak i tako brzo blede, a nastavljaju se ne zato jer su još uvek užici, nego zato što se, iako su ostali bez sjaja, bez njih oseća snažna bol.

Nemoj ići nijednim od tih puteva, nego zadrži, preklinjem te, kada vreme dođe, tu kvalitetu posvećenosti o kojoj govorim, jer ne postoji alternativa. Nekakva je nevolja zadesila naš rod, i svi mi moramo na sebe preuzeti zadatak i teret. Ako pokušaš bilo koji izlaz iz toga vodiće te u gore stvari. Nemamo ispred sebe sve moguće izbore, nego samo jedan, ili samo nekolicinu, i svaki od te nekolicine je smrtan, i svaki od njih osim jednoga je zao.

Upamti i ovo, drago dete, da na početku - oh, samo na početku života - čak i tvoj razum koji ti je Bog darovao može te prevariti. Jer s tim sećanjima o savršenoj volji, o jasnom razumevanju, i o skladnoj lepoti oko sebe, verovaćeš da je svet u kojem stojiš onaj svet iz kojega si došla i prema kojemu si usmerena. Ako se makar nakratko budeš odnosila prema ovom svetu kao da je onakav kakvim ga smatraš, ubrzo ćeš shvatiti da nije takav.

Znaš li da ono što najsnažnije miriše u ovom životu besmrtnosti, ono što je pesnik nazvao "krajnje predvorje večnosti", nesigurno i nestalno? Mislim na strastvenu zanesenost rane mladosti. Ako to ne ostaje, što onda uopšte može ostati? Kažem ti da ništa što smatraš trajnim oko sebe kada si jako mlada nije više od simbola ili privida trajnosti. Jedan drugi pesnik je zapisao govoreći o brdima od krede

Samo nakratko ostaju u svojoj uzvišenosti,
Ova uzrečica nije preterana. Muškarci i žene ne mogu se vezati čak niti uz brežuljke na kojima su se prvo igrali.

Neki ljudi, mudri ali neprosvećeni, i nesvesni svetla koje ovde fizički vidim kako svetli uokolo i kroz tebe, u slici koja je ispred mene dok pišem, su rekli da je umreti mlad i završiti svoj posao rano veliki blagoslov. Ne znamo. Ali znamo da umreti dugo nakon toga i proći kroz ovaj zadatak mora biti blagoslovljeno, s obzirom da su blagoslovenost, svetost i posvećenost sve troje povezani u jedno.

Ali, od ovog troje, budi uverena da je posvećenost tvoj glavni zadatak. Blaženstvo, nakon svog ranog detinjstva više nećeš upoznati, a svetost možeš upoznati samo kao što čovek vidi udaljene planine podignute iznad ravnice; ona ne može biti tvoje prebivalište. Posvećenost, koja je obeležje te svrhe čiji je naslednik blaženstvo, a čiji je kraj svetost, će biti nad tobom sve dok ne umreš. Zadrži je, neka bude tvoja glavna briga.



Нема коментара:

Постави коментар