22.05.2014.

Franc Kafka, Seoski lekar




Seoski lekar Bio sam u velikoj neprilici: predstojilo mi je hitno putovanje; težak bolesnik očekivao me u selu udaljenom deset milja; jaka vejavica ispunjavala je  široko prostranstvo između mene i njega; imao sam kola,laka, s velikim kotačima, baš kakva su potrebna na našim cestama;umotan u bundu, s kovčežićem s instrumentima u ruci, stajao sam već u dvorištu, spreman za put; ali konja, konja nije bilo. Moj konj je uginuo prošle noći od naprezanja po ovoj ledenoj zimi; moja je služavka trčkarala po selu da pozajmi konja; no bilo je to bezizgledno, ta znao sam ja, i sve većma zasipan snegom, stajao sam i sve ukočeniji od studeni. Na kapiji se pojavila služavka, sama, i mahala fenjerom, pa naravno, ko da sada pozajmi svoga konja za takvu vožnju? Još jednom pređoh po dvorištu; nisam nalazio nikakva rešenja; rasejan i izmučen udarim nogom o trošna vrata svinjca što ga već nekoliko godina nismo upotrebljavali. Vrata se otvoriše i zanjihaše na šarkama, otvarajući se I zatvarajući. Zapahnu me toplina i zadah kao od konja. Unutra se mutan stajski fenjer njihao o konopcu. Čovek, zguren u majušnom pregratku, pokazivaše svoje otvoreno lice plavih očiju.

 »Da upregnem?« upita dobauljavši bliže.
Nisam znao šta da kažem, samo se nagnuh da vidim čega još ima u staji. Služavka stajaše kraj mene. »Ni sam ne znaš što sve imaš u vlastitoj kući«, reče devojka i oboje se nasmejasmo.

 »Ej,Brate, ej, Seko!« usklikne konjušar, a dva konja, golema i snažnih sapi, počeše jedan za drugim, pritiskujući noge uz telo, sagibajući lepo oblikovane glave kao deve, jedino snagom savijanja trupa da se guraju kroz otvor što su ga sasvim ispunjavali.
No odmah zatim stadoše uspravno, dugonogi, dok im je iz jela izbijala gusta para.

»Pomozi mu«, rekoh, i poslušna devojka požuri da sluzi doda hamove.
Ali tek što mu se približila, sluga je obuhvati , udari licem o njeno. Ona krikne i pobegne k meni; u devojčin obraz crveno su utisnuta dva reda zubi.

»Životinjo!« viknuh besno, »hoćešli da te maznem bičem?«

no odmah mi padne na pamet da je to stranac, da ne znam odakle je, i da mi od svoje volje pomaže, kada su me svi drugi izneverili. A on, kao da čita moje misli, i ne zamera mi što mu pretim, već se samo još jedared okrene k meni, sve jednako zabavljen konjima.

»Popnite se«, reče zatim, i doista: sve je spremno.
S ovako lepom zapregom, to sam odmah primetio, još se nikada nisam vozio, i ja veselo uđem u kola.

»Ali ja ću kočijašiti, jer ti neznaš put«, velim.
 »Dakako«, veli on, »ja uopće neću s vama, ostat ću kod Roze.
« »Ne!« vikne Roza i pobeže s pravim predosećajem neumitnosti svoje sudbine u kuću; čujem zveckanje lanca kojim ona osigurava vrata; čujem kako je ključ škljocnuo u bravi; vidim gde još u hodniku, a onda, jureći dalje kroz sobe, gasi sve svetiljke da je niko ne bi pronašao.

 »Ti ćeš sa mnom«, rekoh sluzi, »ili ću odustati od vožnje, ma kako važna bila.
Ne pada mi ni na pamet da ti kao vozarinu izručim devojku.

« »Samo žustro!« veli sluga, pljesne rukama, kola sunuše napred kao drvo nošeno strujom; još čujem kako se moja kućna vrata pod naletom sluge razvaljuju i rasprskavaju, zatim su mi oči i uši ispunjene hučanjem što podjednako nadire u sva moja čula. No i to traje samo trenutak, jer kao da se neposredno pred mojom kapijom otvara dvorište moga bolesnika, već sam stigao onamo; mirno stoje konji; sneg je prestao padati; oko mene mesečina; bolesnikovi roditelji lete iz kuće; njegova sestra za njima; gotovo me dižu iz kola;iz njihovih zbrkanih reči ne mogu ništa razabrati; u bolesnikovoj sobi zrak se jedva može disati. Zapušteno ognjište se dimi; rastvorit ću prozor širom; ali najpre hoću videti bolesnika. Mršav, bez groznice,ni hladan, ni topao, praznih očiju, bez košulje, diže se mladić ispod perine, zagrli me, šapće mi u uho:

»Doktore, pusti me umreti«.
Ogledam se; niko to nije čuo; roditelji stoje nemo nagnuti napred I očekuju moj sud; sestra je donela stolicu za moju ručnu torbu.Otvaram je i tražim među instrumentima; mladić svejednako iz kreveta brbajući pruža ruke za mnom da bi me podsetio na moje obećanje;dohvatim pincetu, promatram je pri svetlosti sveće i opet je metnem na njeno mesto.

»Dakako«, mislim huleći, »u takvim slučajevima bogovi pomažu, šalju konja kojega nema, radi hitnje dodaju još i drugoga, pa još pride daruju te konjušarom.« —
Tek tada se setim Roze; što da radim, kako da je spasim, kako da je odvučem od toga konjušara, deset milja od nje udaljen, s neukrotivim konjima pred kolima? S tim konjima što su sada nekako olabavili remenje; koji ni sam ne znam kako, izvana otvoriše prozore, i nemareći za krikove obitelji, guraju glavu svaki kroz jedan prozor temirno promatraju bolesnika.

»Odmah ću se odvesti natrag«, pomislim,kao da me konji pozivaju da krenemo, ali ipak dopuštam da mi sestra,koja misli da me je toplina omamila, skida bundu. Stavljaju pred mene čašu ruma, stari me tapše po ramenu, izručivanje toga blaga opravdava tu intimnost. Vrtim glavom, u uskom misaonom krugu ovoga starca spopala bi me mučnina; samo zbog toga otklanjam piće. Majka stoji kraj postelje i znakovima me mami da dođem; ja je poslušam i, dok jedan konj u sav glas rže prema stropu, prislanjam glavu na prsi mladića kojega prođoše srsi pod dodirom moje vlažne brade. Potvrđuje se ono što znam: mladić je zdrav, ima slabu cirkulaciju krvi; brižna majka ga previše napajala crnom kavom, ali je mladić zdrav, i najbolje bi bilo da ga se jednim udarcem izbaci iz kreveta. Ja nisam od onih koji popravljaju svet i puštam mladića neka leži. Mene je kotar namestio i ja izvršavam svoje dužnosti do kraja, pa čak i preterujem u revnosti.Mada sam slabo plaćen, ipak sam prema sirotinji darežljiv i spreman da pomognem. Još mi se za Rozu pobrinuti, onda neka je i mladić u pravu,a i ja ću rado umreti. Šta radim ovde u ovoj beskonačnoj zimi! Konj mi je uginuo, a u selu nema nikoga ko će mi pozajmiti svoga. Kola moram izvući iz svinjca; i da to slučajno nisu konji, morale bi svinje vući moja kola. Tako je to. I klimajući glavom gledam članove porodice.Oni o tome ništa ne znaju, a i kad bi znali, ne bi verovali. Pisati  recepte nije teško, ali u svemu drugom se sporazumevati s ljudima, to je zaista teško. No, ovde je, dakle, moja poseta završena, opet su me bez potrebe namučili; na to sam navikao; pomoću moga noćnog zvonca muči me celi kotar, ali da sam ovaj put morao žrtvovati i Rozu, tu lepu devojku, koja godine i godine, a da je ja gotovo nisam ni zapažao, živi u mojoj kući — to je odveć velika žrtva, i ja moram skupiti svu svoju oštroumnost da iznađem nekakva oštroumna objašnjenja da ne nasrnem na tu porodicu , koja mi ni uz najbolju volju ne može vratiti Rozu.

No dok zatvaram ručnu torbu te mahnem da mi donesu bundu, a sva se porodica  skupila, otac njuškajući čašu ruma koju drži u ruci, a majka verovatno razočarana — ta šta zapravo očekuju ti ljudi od mene? — sva u suzama grize usne, a sestra maše ručnikom natopljenim krvlju, ja sam nekako spreman da pod izvesnim okolnostima priznam da je mladić, možda, ipak bolestan. Idem k njemu, a on mi se osmehuje, kao da mu nosim, na primer, najjaču supu — ah, sada njište oba konja; bit će da je ta buka usledila po višoj naredbi da olakša pregled — i sada nalazim: jest, mladić je bolestan. S desne strane, blizu bedra, razjapila se kao dlan velika rana. Ružičasta,s mnogim prelivima, u dubini tamna, po rubovima postajući sve svetlija, nežno zrnasta, s neredovitim naviranjem krvi, otvorena kao rudokop danju. Tako iz daljine. Izbliza se pokazuje još jedna poteškoća. Ko to može pogledati, a da pri tom tiho ne zazviždi? Crvi,debeli i dugački poput moga malog prsta, ružičasti od vlastite krvi, a osim toga još poprskani krvlju, s belim glavicama i mnogim noškama, pripijeni u unutrašnjosti rane, kao da se hoće iskobeljati. Jadni mladiću, tebi nema spasa. Pronašao sam tvoju veliku ranu; taj cvet o boku će te upropastiti. Obitelj je srećna, vidi da nešto radim; sestra to veli majci, majka ocu, otac nekim gostima koji na nožnim prstima, balansirajući ispruženih ruku, ulaze kroz mesečinu otvorenih vrata.

»Hoćeš li me spasiti?«, jecajući šapće mladić, sav zaslepljen životom u svojoj rani. Takvi su vam ljudi mojega kraja. Uvek traže od lečnika ono što nije moguće. Staru su veru izgubili; sveštenik sedI kod kuće i raščevljava misnice, jednu za drugom; ali lekar treba da sve uspešno obavlja svojom nežnom kirurškom rukom. No, kako vam drago: ja vam se nisam nudio; ako me vi utrošite u svete svrhe, dopustit ću i to, ja, stari seoski lekar, kome su ugrabili služavku! I oni dolaze, članovi porodice  i seoske starešine, i svlače me; školski zbor, što ga predvodi učitelj, stoji pred kućom i peva neobično priprostu melodiju na tekst

Svucite ga, pa će lečiti,
ne izleči li, ubijte ga!
On je samo lekar, samo lekar.


Tada sam razodjeven i promatram ljude, zarivši prste u bradu I oborivši glavu. Potpuno sam pribran i nadmoćniji od svih, a to I ostajem, premda mi to ništa ne koristi, jer sada me hvataju za glavu i za noge i nose u postelju. Polože me uza zid, s one strane gde je rana. Zatim svi izlaze iz prostorije i zatvaraju vrata; pevanje utihne; oblaci polegnu na mesec; zašto je sva ta posteljina oko mene; sablasno se njišu konjske glave u prozorskim otvorima.


»Znaš«, čujem kako mi neko šapće u uho, »ja imam vrlo malo poverenja u tebe. Pa i tebe su odnekud otresli, ne dolaziš na vlastitim nogama. Mesto da mi pomogneš, stiskajući se uza me uzimaš mi mesto na samrtnoj postelji. Najradije bih ti iskopao oči.

« »U pravu si«, velim, »to je prava sramota. Ali ja sam lekar. Šta da radim? Veruj mi, nije ni meni lako.«
»I tom isprikom da se zadovoljim?
Ah, čini se da moram. Uvek je tako: moram se nečim zadovoljiti. Na svet sam došao s lepom ranom; to mi je bila sva oprema.«
 »Mladi prijatelju«, rekoh, »evo u čemu je tvoj nedostatak: nemaš nikakva pregleda. Ja, koji sam već bio po svim bolesničkim sobama, ovde i posvuda, ja ti velim: tvoja rana I nije tako teška. Ona je nastala pomoću dva udarca sekirom pod oštrim uglom. Mnogi pružaju svoj bok i jedva čuju sekiru u šumi, a kamoli kako im se ona približava.«
 »Je li zbilja tako ili me obmanjuješ u groznici?« »Zbilja je tako, ponesi časnu reč lekara onamo preko.«
I on je ponese i utihne. No sada je došao čas da mislim na svoje izbavljenje. Još su konji verno stajali na svojim mestima. Nije mi trebalo mnogo vremena da zgrabim odeću, bundu i torbu; nisam hteo potratiti odveć vremena za oblačenje; budu li se konji požurili kao na putu ovamo, skočiću, tako reći, iz ove postelje u svoju. Jedan se konj poslušno odmače od prozora; hitnuh svežanj u kola; bunda odlete odveć daleko i samo se jednim rukavom zakači o neku kuku. Pa, može i tako. Skočih na konja. Remenje se labavo vuklo po zemlji, konji gotovoi nisu bili međusobno vezani, kola su u ševuljici tandrkala iza njih, a kao poslednja vukla  bunda po snegu.

 »Samo žustro!« rekoh, ali se nije moglo žustro; polako, poput starih ljudi prolazili smo snežnom pustinjom; dugo jeza nama odzvanjala nova, ali pogrešna dečija pesma:

»Vesel'te se, o pacijenti, doktor je s vama u krevetu!«

Ovako nikad neću stići kući; moja dobra praksa je upropaštena; moj naslednik me pokrada, ali bez koristi jer me ne može zameniti; u mojoj kući besni odvratni konjušar; Roza je njegova žrtva; neću da do kraja sve to zamišljam. Obnažen, izložen mrazu ove najnesretnije epohe, sa zemaljskim kolima i nezemaljskim konjima, ja, starac, lutam unaokolo. Bunda mi visi ostrag na kolima, a ne mogu je dohvatiti. Niko od uzmuvane bagre pacijenata ni prstom da makne. Prevaren!Prevaren! Ako se jednom odazoveš  lažnoj zvonjavi noćnoga zvonca — nikada više da to popraviš.
_________________________________
 

Нема коментара:

Постави коментар