23. 5. 2014.

Franc Kafka, pripovetke





Iznenadna šetnja
 
 
Kad čovek uveče kao da se konačno odlučio da ostane kod kuće, kad navuće domaću haljinu i kad posle večere sedne za sto, kraj svetiljke, i uzme da se bavi onim poslom ili onom igrom posle čijeg dovršetka po navici odlazi na spavanje, kad je napolju ružno vreme, usled čega ostajanje kod kuće biva razumljivo samo po sebi, i kad čovek, mada je toliko vremena već proveo pritajen za stolom da bi izlaženje moralo prouzrokovati opste čuđenje, i mada je sad stepenisše već mračno, a kapija zaključana, -kad čovek onda uprkos svemu tome ustane, obuzet iznenadnom nelagodnošću, kad promeni kaput i za tili čas se pojavi obučen za ulicu, i kad izjavi da mora izaći pa to, posle kratkog pozdrava, i učini, s utiskom da je za sobom ostavio više ili manje ljutnje, već prema brzini s kojom zatvara vrata stana, kad se nađe na ulici, s udovima koji izuzetnom pokretljivošću odgovaraju na ovu već neočekivanu slobodu koja im je pala u deo, kad čovek, zahvaljujući ovoj jednoj odluci, oseti da je u njemu sabrana svekolika sposobnost za donošenje odluka, kada, pridajući tome značaj veći od uobičajenog, uvidi da se u njemu nalazi zapravo više snage nego potrebe da lako izazove i podnese čak i najbržu promenu, i kad tako korača niz dugačke ulice-onda je taj čovek za to veće potpuno izašao iz kruga svoje porodice, koja se gubi u nesuštasvenosti, dok se sam čovek, potpuno čvrst, crn od oštre omeđenosti, lupajući se po bokovima, uzdiže put svoga istinskog obličja.
Sve se to još pojačava kad u taj pozni većernji čas čovek poseti nekog prijatelja da bi video kako mu je.


______________________________________
 
 
U kažnjeničkoj koloniji

Vojnik i osuđenik isprva nisu ništa razumeli. U početku nisu ni motrili šta se zbiva. Osuđenik beše jako ohrabren što su mu rupčići bili vraćeni,  ali nije mu bilo suđeno da se duho veseli, jer vojnik mu ih uzme naglim zahvatom koji se nije dao predvideti. Sada je pak, osuđenik pokušao da vojniku izvuče rupce iza pojasa, gde ih je ovaj zadenuo, ali vojnik beše budan. Tako su se, napola u šali svađali. Tek kada je oficir bio potpuno go, svratiše pozornost na ono što se zbivalo. Osobito je osuđenik bio kanda pogođen slutnjom nekog velikog preokreta. To što se njemu dogodilo, događalo se sada oficiru. Možda će se to tako nastaviti sve do konačnog kraja. Sigurno je strani putnik dao takvo naređenje. Beše to, dakle, osveta. A da sam nije do kraja svoje patnje prepatio, ipak je do kraja bio osvećen. Tada mu se širok bezglasan smeh pojavi na licu i više nije iščezao.

 Oficir se, pak okrenuo stroju. Ako je već pre bilo jasno da se dobro razume u taj stroj, sada bi te gotovo zaprepastilo kako je sa njim postupao, a on se njemu pokorava. Samo što se rukom približio “drljači”, ona se već nekoliko puta diže i spusti dok nije došla u pravilni položaj da ga primi; dohvatio je “postelju”  samo s ruba, i već se počela tresti; pusteni čep približavao se njegovim ustima, videlo se kako ga oficir zapravo ne želi imati, ali to oklevanje je trajalo samo trenutak, odmah se oficir pokori te ga uzme u usta. Sve beše spremno, samo je ramenje bilo labavo ovešeno, ali očito ono nije bilo ni potrebno, oficira nije trebalo vezati. Sada osuđenik opazi slobodno ramenje; po njegovu mišljenju, smaknuće nije bilo savršeno, ako se ramenje ne veže, mahne vojniku, i oni dobežaše da privežu oficira. Ovaj je već ispružio jednu nogu da gurne ručicu kojom se imalo pokrenuti “crtalo”, tada vide da su došla ona dvojica; zato povuče nogu i pusti da ga privežu. Sada, dakako nije mogao dosegnuti ručicu; ni vojnik  ni osuđenik neće je naći, a putnik beše čvrsto odlučio da se ne makne. No, to nije bilo ni potrebno; tek što je ramenje bilo pričvršćeno, stroj je već počeo raditi, daska je drhtala, igle su plesale po koži, “drljača”  je lebdela gore- dole. Putnik je već neko vreme zurio onamo pre no što se setio da bi jedan od kotača u “crtalu” mogao škripati; no sve beše tiho, nije se čulo ni najmanje zvrjanje.
 
 
O priči

Putnika za koga ne znamo kuda je krenuo, ni odkuda, zatičemo u ovoj Kafkinoj priči u kažnjeničkoj koloniji. Iz učtivosti odaziva se pozivu komadanta da prisustvuje smaknuću nekog vojnika. Smaknuću prisustvuju oficir koji je fasciniran spravom i  bivšim zapovednikom koji ju je konstruisao,, osuđenik, vojnik stražar… Drugih zainteresovanih za smaknuće  nema.  Osuđenika kao da ne interesuje kazna koja će nad nim biti izvršena, kada oficir sredi izlizan župčanik. Ni samog putnika ne zanima sve to, ali on je pristojan stranac. Šeta za osuđenikom dok oficir obavlja poslednje pripreme. Kada završi pripreme, uljudno, kao da je popravio auto, zamenio pregorelu sijalicu, oficir oduševljeno  priča  o bivšem zapovedniku-konstruktoru sprave za pogubljenje, genijalnoj mašini za ubijanje koja  ko se sastoji iz tri dela: postelje, crtala, drljače. Iako nije uopšte zainteresovan, putnik  sluša  iako je protivnik smrtne kazne oseća se potpuno bespomoćan da bilo šta uradi ,  da razume oficirevo divljenje jedinstvenosti te sada već zapuštene sprave koja je u vreme bivšeg zapovednika neumorno i savršeno funkcionisala. Žali se oficir-egzekutor da sadašnji komadant uopšte nije zainteresovan za očuvanje sprave, da ne daje novac za rezervne delove koje treba s vremena na vreme zameniti. O izumitelju, bivšem zapovedniku, oficir govori sa ushićenjem i čudi se sadašnjem koji nikakvo interesovanje ne pokazuje za pogubljenja, za tu spravu koja je po njemu plod velikog truda i specifična je po toj drljači koja služi za ispisivanje presude osuđeniku na golom telu privezanom za “postelju “ pokrivenu slojem vate. Detaljno oficir objašnjava i funkciju čepa, koji treba da “spreči vikanje i ugrizanje za jezik”.
Naravno, ova neobična, ili tako obična kafkijanska priča u kojoj putnik shvata da bi njegovo protivljenje primeni sprave za ubijanje osuđenika bilo mešanje stranca u život tu, u toj kažnjeničkoj koloniji,po tom neizdrživoj vrelini dana, završava se tako što oficir posle pokušaja da usmrti osuđenika, a osuđenik se ne ponaša po konstrukturovoj zamisli, odvezuje ga, odgurne i sam zauzima njegovo mesto. Osuđenik i stražar mu pripomažu, mada nije bilo neophodno, jer sprava počinje besprekorno da funkcioniše…

 
 

Нема коментара:

Постави коментар