20.03.2014.

Dostojevski, O smehu (Mladac)



Mislim da je obično neugodno gledati čoveka kako se smeje. Ponajčešće se u smehu ljudi očituje nešto prostačko, nešto što kao ponizuje onog koji se smeje , iako sam smejač gotovo nikad ne zna kakav dojam ostavlja svojim smehom. Isto tako ne zna, kao što i uopšte niko ne zna, kakvo mu je lice kad spava. U gdekojeg je spavača i u snu lice pametno, a u ponekog, čak i pametnog čoveka, lice u snu postaje vrlo glupo i zato smešno.

Ne znam zašto je to tako: hoću samo reći da smejač, kao i spavač, uglavnom nema pojma kakvo mu je lice. Neobično mnogo ljudi ne zna se uopće smejati. Uostalom, tu se nema što znati: to je dar i ne možeš ga steći. Steći ćeš ga jedino možda tako da se preodgojiš, da se popraviš i svladaš svoje niske nagone: tada bi se i smeh takva čoveka, po svoj prilici, mogao promeniti nabolje. Poneki se čovek smehom potpuno odaje pa možeš odjednom otkriti sve njegove tajne. Čak i smeh o kojem nema dvojbe da je pametan biva katkada odvratan. Smeh iziskuje nadasve iskrenost, a zar su ljudi iskreni? Smeh iziskuje bezazlenost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren je i bezazlen smeh radost, a zar su ljudi u naše doba radosni, i znaju li se radovati? (Napomena o radovanju u naše doba potiče od Versilova, dobro sam je upamtio.)
Čovekovo je radovanje osobina koja ga najviše i potpuno odaje. Gdekoji karakter ne možete dugo prozreti, a nasmeje li se čovek sasvim iskreno, najednom se sav njegov karakter ukaže jasno kao na dlanu. Samo se čovek koji je na najvišem i najsretnijem stupnju razvoja može radovati zarazno, to jest neodoljivo i dobroćudno.
 
Ne govorim o njegovom umnom razvoju, nego o karakteru, o celom čoveku. Ako hoćete, dakle, da proniknete nekoga čoveka i upoznate ga u dušu, nemojte se zadubljivati u to kako ćuti, ni kako govori, ni kako plače, pa čak ni kako se zanosi najplemenitijim idejama, radije ga posmatrajte kako se smeje. Smeje li se dobro, znači da je dobar čovek. Pazite pri tom na sve tančine: smeh vam se, na primer, nipošto ne sme učiniti glup, ma koliko bio radostan i prostodušan. Čim zapazite i najmanji trag prigluposti, to nesumnjivo znači da je taj čovek umno ograničen, sve da se i razbacuje idejama. Ako mi smeh i nije glup, ali ako je sam čovek, kad se nasmejao, odjednom postao, ko zna zašto, smešan, makar i malo, onda znajte da taj čovek nema pravog  dostojanstva, da ga bar nema u dovoljnoj meri. Ili, napokon, ako je taj smeh doduše zarazan, ali vam se, ko zna zašto, čini malo prostački, onda znajte da je i narav toga čoveka pomalo prostačka, te da je sve ono plemenito i uzvišeno, što ste pre u njega zapazili - ili hotimice namešteno, ili nesvesno preuzeto, i da će se taj čovek posle bezuslovno pokvariti, prihvatiti se „korisna posla“, a plemenite ideje odbaciti bez žaljenja, kao mladenačke zablude i zanose. 
 
 Ovu dugačku trijadu o smehu umetnuo sam ovamo namerno, čak nauštrb toka pripovedanja, jer držim da je to jedan od najozbiljnijih zaključaka koje sam izveo iz života. A napose je preporučujem udavačama koje su već i spremne da pođu za svog odabranika, ali ga još svejednako zamišljeno i nepoverljivo posmatraju i ne mogu se nikako odlučiti. I neka se ne smieu bidnom malcu što se sa svojim poukama upleće u bračne poslove o kojima nema pojma. Znam samo to da je smeh najpouzdanija kušnja duše. Pogledajte dete: jedino se deca znaju smejati potpuno dobro – zato i jesu čarobna. Odvratno mi je dete koje plače, a nasmejano i radosno dete rajska je svetlost, otkriće budućnosti, kada će čovek napokon postati isto tako čedan i prostodušan kao dete. I eto, tako nešto detinje i upravo neverovatno privlačno zasjalo je i u trenutnom smehu tog starca.        

F.M. Dostojevski, Mladac, Znanje, Zagreb 1982, 328 – 329.

Нема коментара:

Постави коментар