16.12.2013.

Doris Lesing 1919-2013




Nezaboravan prizor: gomila novinara 2007. godine čeka u zasedi Doris Lesing, koja dolazi taksijem kući, da je spopadnu sa vešću da je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Bakica od 88 godina se sa mukom iskobeljava iz londonskog taksija, iz kojeg ni kraljica ne izlazi dostojanstveno, i u gomilu mikrofona izjavljuje: “O, Kriste! Baš me briga!” (I could not care less!). Kada sam prvi put gledala tu vest, mogla bih se zakleti da je rekla i jedno “Oh, shit!”, ali verujem istorijskom iskazu. Docnije seda na svoje stepenište, i novinarsku bandu prinuđava da s njima razgovara u uslovima koje ona diktira – nekonvencionalno, oštro, nepredvidljivo. Jer Doris Lesing je do kraja svog stoleća bila politički aktivista, provokatorka, autorka koja izaziva i nikada ne gladi niz dlaku – sem svoje mačke.

Margaret Etvud i Pol Krugman su među prvima u Gardianu i Njujork tajmsu objavili svoje misli o Doris Lesing. Etvudova, između ostalog, da joj je samonegirajući feminizam Lesingove bio bliži od intelektualno teško probojnog feminizma Simon de Bovoar, Krugman, između ostalog, da nije mnogo voleo njene naučno-fantastične romane, ali da je imao mačku sa imenom autorke…

Za približno moju generaciju, Doris Lesing je pre svega bila autorka Zlatne beležnice, ingeniozno konstruisanog romana o nekoliko (pretežno ženskih) generacija koje beleži junakinja, književnica: beležnice raznih boja, tematski obeležene, pritiču u onu boje zlata. To je velika istorija žena, kolonijalizma, britanske političke misli prošloga veka, inicijacija kroz komunizam i antifašizam, zrela osvešćenja, otkrivanje drugoga i drugih kultura, bespoštedna ironija prema jadnome “sebi”, uhvaćenom u sve zamke i zablude određenog doba – ne bez ljubavi za njih. I ono što je napisala pre, i ono što je napisala posle je uvek duboko politički obojeno: politička akcija, terorizam, kolonijalizam, rasizam potiču pre svega iz njene suverene istorijske i životne prespektive: rođena na rubu carstva, živela u koloniji koja je morala propasti, zatekla se u britanskom carstvu da doživi i razglasi njegovu smrt. Između ostalog, nije prihvatila titulu dame, objašnjavajući da nema onoga čega bi “dama” trebalo da bude – carstva. I to izvesno nije bila žalosna izjava.

Njeno glavno delo ostaje pet romana koji izvesno ne pripagaju “naučnoj” fantastici, kao što Krugman misli, već precizno određenoj varijanti žanra koji je sama Lesingova odredila kao – space fiction, prostorna više nego “svemirska” fantastika. U tih pet romana se zamišljene prošle i realno mogućne prošle, kao i sadašnje kulture Zemlje stavljaju u odnose sa drugim kulturama, koje na različite načine, pre svega svojim razlikama, reflektuju kulture Zemlje. U tim romanima uistinu nema nekih naročitih tehničkih detalja: mašta ne leti pričvršćena šrafovima, pravim ili virtualnim. Oni nisu projekcija budućnosti ili tumačenje prošlosti, nego niz debatnih mogućnosti, mogućnih rešenja. Njeni romani me najviše podsećaju na prakse antičkih retorskih škola, izmišljanje slučajeva koje polaznici onda svojom retoričkom veštinom rešavaju. Zapleti iz retorskih škola se prepoznaju u drugim književnim žanrovima, recimo antičkom pustolovno-ljubavnom romanu, mlađoj komediji, i drugima. U osnovi svih tih postupaka je vođenje priče, pripovedanje, koje izbegava sve mogućne zamke, naročito nelogičnosti i neuverljivosti. Ah, kada bi mnogi danas prodajno uspešni pisci prvo čitali Doris Lesing, pre nego što se uvale u zaplet koji mogu rešiti samo čudom, magijom ili zaverom!

Doris Lesing je bila izvrsna pripovedačica u mnogim žanrovima, isto tako precizna i uzbudljiva u kratkim pričama i udarnim esejima kao i u velikim romanima. Kroz njenu ličnu istoriju ideja prelamaju se velike škole misli i velike političke zamisli. Kasni deo njenoga života bio je obeležen filosofijom sufizma. Njen zadnji roman, Alfred i Emili (2008), postavlja izazovnu hipotezu: kakav bi bio mukotrpan i uglavnom nesrećan život njenih roditelja, da nije bilo I svetskog rata? Obe linije zapleta, sećanje i fikcija, su ispripovedane u romanu…

No jedna mala tema do koje je držala i vraćala joj se u tri knjige, i konačno u skupljenom izdanju svih priča i knjiga jesu – mačke. Njihovi životi su kapsule ljudskih, ali se umesto ideoloških sudara lome oko bolesti: isprepletane sa ljudskim sudbinama, priče o mačkama, jedinoj životinjskoj vrsti koja dobrovoljno, bez prinude i dresure živi sa čovekom i voli ljudsko telo, čine važan deo književnog opusa Doris Lesing. Skupna knjiga, O mačkama, izašla je 2002.

Vratimo se staroj provokatorki, koja je do kraja ostala neprijateljica kapitalizma i kolonijalizma, dok je koliko-toliko uspešno raskrstila sa komunizmom i izmerila svoju distancu do nekih oblika savremenog feminizma: za dobijanje Nobelove nagrade napisala je govor “O nedobijanju Nobelove nagrade”, u kojem je jasno, jednostavno i surovo precizno objasnila svoj stav u svetu u kojem neuporedivo veća većina živi u neljudskim uslovima. Nagradu je inače preuzeo njen izdavač. Jednom prilikom ranije je izjavila da se položaj – bar žena – izmenio za nešto belih žena. Sve ostalo je tema njenog pravog zanimanja. Završetak njenog teksta dovoljno jasno označava gde su tačke traume danas, i zvuči još ubedljivije nego pre šest godina. Njen stav o učenju, obrazovanju i knjigama prepoznajemo u rečima devojčice koja ju je čitala, i zato tako dobro govori, Malale. Ona potiče iz onog sveta koji je Doris Lesing do kraja izazivao na mišljenje i delovanje. Doris Lesing kaže:

Imamo riznicu literature, koja seže nazad do Egipćana, Grka, Rimljana. Sve je tamo, to bogatstvo literature, da ga ponovo otkriva svako ko je dovoljno srećan da na njega naleti. Riznica. Zamislite da nije postojala. Kako bismo bili siromašni i prazni.

Imamo u posedu ostavštinu jezika, pesama, istorija, koje nikada neće biti iscrpljeno. Tu je, zauvek.

Imamo zaveštanje priča, povesti koje su ispričali stari pripovedači, čija imena poznajemo, a neka i ne. Pripovedači potiču iz davnina, sa proplanka u šumi gde gori velika vatra, i stari šamani plešu i pevaju, jer naše nasledstvo u pričama je započelo u vatri, magiji, svetu duhova. I tamo se čuva, još i danas.

Pitajte bilo kojeg savremenog pripovedača i reći će vam da je uvek postojao trenutak kada ih je takla vatra, ono što volimo da zovemo inspiracijom, i to se vraća počecima naše rase, velikim vetrovima koji su oblikovali nas i naš svet.

Pripovedač je duboko u svakome od nas. Pripovedač je uvek sa nama. Zamislimo da naš svet uništava rat čije grozote svi možemo lako zamisliti. Zamislimo da poplave otplavljuju naše gradove, da se mora dižu. Pripovedač će biti tamo, jer je mašta ta koja nas uobličuje, čuva nas, stvara nas – za dobro i za zlo. Naše priče će nas nanovo stvoriti kad budemo izmučeni, povređeni, čak i uništeni. Pripovedač, sanotvorac, mitotvorac, to je naš feniks koji nas predstavlja u najboljem svetlu i najkreativnije.

Ona sirota devojka koja tumara po prašini, sanjajući obrazovanje za svoju decu – da li mislimo da smo bolji od nje, mi koji smo siti, sa ormanima punim odeće, gušeći se u svojim površnostima?

Mislim da će nas ta devojka, i one žene koje su razgovarale o knjigama i obrazovanju premda nisu ništa jele puna tri dana – one će nas tek odrediti.



 Svetlana Slapšak  
   Peščanik


 

Нема коментара:

Постави коментар