21.09.2013.

Alan Edgar Po, Ligeja



Ne mogu, po cenu spasenja, da se setim kako sam se, kada, pa ni tačno gde, prvi put upoznao sa gospođom Ligejom. Mnoge su godine minule otada, i moje je pamćenje oslabilo od goleme patnje. Ili, možda, ja ne umem sada da dozovem u sećanje te pojedinačnosti, zato što su, uistinu, narav moje drage, njena retka učenost, njena jedinstvena a ipak mirna lepota, i uzbudljiva i zanosna rečitost njenog tihog melodičnog govora, prodirali u moje srce tako postojano, ali postupno i krišom, da behu nezapaženi i neznani. Ipak, verujem da sam je prvi put i najčešće viđao u nekom velikom, starom, oronulom gradu blizu Rajne.
O svojoj porodici – zacelo mi je govorila. Da je pripadala dalekoj starini, o tome nema sumnje. Ligeja! Ligeja! Utonuo u nauke čija je priroda više no išta drugo podešena da umrtvi utiske spoljašnjega sveta, ja tom milom rečju jedino – Ligejom – dovodim u maštu pred svoje oči lik one koje više nema. I sada, dok pišem, sinu mi u pameti sećanje da nikad nisam saznao porodično ime one koja je bila moja prijateljica i moja verenica, koja je postala moj sadrug u naukama, i konačno moja voljena supruga. Je li to bila nestašna opomena moje Ligeje? ili je to bio ispit jačine moje ljubavi, što o tome nikad nisam pitao? ili je to bila neka moja vlastita ćudljivost – ludo romantično prinošenje žrtve na oltar najstrasnije odanosti? Ja se tek nejasno sećam same te činjenice – pa je li čudo onda što sam potpuno zaboravio okolnosti iz kojih je ona nastala i koje su je pratile? I, zaista, ako je ikad onaj duh koji se zove Romantika – ako je ikad ona bleda i lakokrila Astarta idolopokloničkog Egipta stolovala, kao što kažu, nad zlokobnim brakovima, onda je ona najizvesnije stolovala nad mojim brakom.
Ima, međutim, jedna mila uspomena u kojoj me pamćenje ne ostavlja. To je osoba Ligejina. Rastom je bila visoka, pomalo vitka, i, u njenim poznijim danima, čak mršava. Uzalud bih se trudio da naslikam veličanstvenost, mirnu spokojnost njenog držanja, ili nepojmljivu lakoću i gipkost njenog hoda. Dolazila je i odlazila kao senka. Nikad nisam drukčije primetio da je otvorila vrata moje sobe za rad i ušla unutra, sem po dragoj muzici njenog tihog umilnog glasa, kad bi svoju mermernu ruku spustila na moje rame. Po lepoti lica nijedna joj moma nije bila ravna. To je bio zračni sjaj opijumskog sna – vazdušasto i poletno snoviđenje, pomamnije božanstveno nego što su maštarije koje su lebdele oko usnulih duša kćeri Dela. Ali ipak njene crte ne behu od onog pravilnog obrasca koji su nas lažno učili da obožavamo u klasičnim tvorevinama paganaca. "Nema savršene lepote", kaže Bekon, lord Verulamski, govoreći pravo o Svima oblicima i rodovima lepote, "koja u srazmeri ne bi imala i nešto neobičnosti". Pa ipak, iako sam uviđao da crte Ligejine ne imađahu klasičnu pravilnost – iako sam opažao da njena ljupkost bejaše zaista "savršena", i osećao da je prožeta znatnom "neobičnošću", ipak sam uzalud pokušavao da otkrijem tu nepravilnost i da uđem u trag mom vlastitom opažanju "neobičnog". Posmatrao sam pomno crte visokog i bledog čela – ono je bilo besprekorno – kako je zaista hladna ta reč kad se primenjuje veličanstvenosti tako božanstvenoj! – kožu koja se nadmetala sa najčistijom slonovačom, upadljiv obim i spokojstvo, blagu isturenost krajeva iznad slepoočnica; i onda, kao gavran crne, sjajne, raskošne, i prirodno kovrdžave vitice, koje pokazivahu svu snagu homerovskog epiteta, "zumbulaste"!
Gledao sam nežne linije nosa – i nigde sem u ljupkim medaljonima Hebreja ne videh slično savršenstvo. Tu bejaše ista raskošna glatkost površine, ista jedva primetna težnja ka orlovskom, iste skladno izvajane nozdrve što odaju slobodan duh. Gledao sam slatka usta. Tu bejaše zaista trijumf svega nebeskog – veličanstven oblik kratke gornje usne – mek, sladostrasni drem one donje – nestašne jamice i rečita boja – zubi od kojih se odbijao, sa bleskom mal'ne prepadnim, svaki zrak nebeske svetlosti koji bi pao na njih u njenom vedrom i spokojnom a ipak najrazdraganijem od svih osmeha. Ispitivao sam oblik brade – i tu sam, isto tako, video nežnost širine, mekotu i veličanstvenost, punoću i oduhovljenost Grka – crte koje je bog Apolon otkrio samo u snu Kleomenu, sinu Atinjanina.
I onda sam ponirao u krupne oči Ligejine.
Za oči nemamo uzora u dalekoj antici. Može biti, isto tako, da u tim očima moje drage ležaše tajna koju lord Verulamski naveštava. One bejahu, moram da verujem, mnogo veće nego što su oči našega roda. One bejahu čak krupnije od najkrupnijih gazelskih očiju plemena iz doline Nurdžahad. No samo u razmacima vremena – u trenucima žestoke uzbuđenosti – ova osobenost postajaše više no neznatno primetna u Ligeje. I u takvim trenucima bejaše njena lepota – tako je to možda izgledalo mojoj raspaljenoj mašti – ona lepota bića koja su iznad ili izvan zemlje, – lepota hurija iz turske bajke. Boja očiju bejaše najblistavije crna, i daleko iznad njih, pružahu se duge vrane trepavice. Obrve, pomalo nepravilno izvijene, bejahu iste boje. Ona "neobičnost", međutim, koju sam nalazio u očima, bila je nezavisne prirode od uobličenja, ili boje, ili blistavosti crta, i mora se, konačno, dovesti u vezu sa izrazom. Ah, reč koja ništa ne znači! iza čije ogromne širine pustoga zvuka pravimo grudobran za naše grdno neznanje u oblasti duhovnog. Izraz Ligejinih očiju! Kolike sam duge sate snatrio o tome! Kako sam se, tokom cele jedne ivanjske noći, upinjao da ih proniknem! Šta je to – to nešto, dublje nego kladenac Demokritov – što je ležalo duboko u zenicama moje drage? Šta je bilo to? Bio sam obuzet strašću da to otkrijem. Te oči! te krupne, te blistave, te božanstvene oči! One behu postale za me Ledine zvezde-bliznakinje, a ja njihov najodaniji astrolog.
Između mnogih nepojmljivih odstupanja u nauci o duši, ništa toliko prodorno ne uzbuđuje kao činjenica – verujem, nikad zapažena u školama – da, kad se trudimo da dozovemo u sećanje nešto što je davno zaboravljeno, često se nađemo na samom rubu sećanja a da, na kraju, nismo kadri da se setimo. I tako, često sam, pomno ispitujući Ligejine oči, osetio da se približavam punom saznanju njihovih izraza – osetio da se približavam – a da ono ipak nije u celosti moje – i napokon da potpuno iščezne! I (čudno, oh, najčudnija tajno od svega!) viđao sam, u najobičnijim predmetima sveta, kolo sličnosti sa tim izrazom. Hoću da kažem, posle onog razdoblja vremena kad je Ligejina lepota unišla u moju dušu, i tu boravila kao u zavetnom kovčegu, mnoga bića vidimoga sveta budila su u meni ono osećanje koje su uvek izazivale njene krupne i sjajne oči. No tim ništa više ne bih umeo da bliže odredim to osećanje, ili da ga raščlanim, pa čak ni da ga postojano razmatram. Katkada, neka mi je dozvoljeno da to ponovim, ja sam ga poznao gledajući neku vinjagu kako brzo raste – posmatrajući neku mušicu, leptira, lutku, žubor-vodu, osetio sam ga u okeanu, u padanju meteora; osetio sam ga u pogledima neobično starog sveta. I ima jedna ili dve zvezde na nebu, (jedna naročito, zvezda šeste veličine, dvostruka i promenljiva, koja se nalazi blizu velike zvezde u sazvežđu Lire) koje pri teleskopskom posmatranju rađaju u meni to osećanje. Izvesni zvuci sa gudačkih instrumenata ispunjavali su me njime, a ne retko i odlomci iz knjiga. Između bezbrojnih drugih primera, dobro se sećam nečega u jednoj knjizi Džozefa Glenvila, koja (možda samo zbog svoje dopadljive neobičnosti – ko to zna?) nikad nije omahnula da me zadahne tim osećanjem. "I u tome leži volja, koja ne umire. Ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Jer Bog je samo velika volja, koja sve prožima snagom svoga naumljenja. Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje volje." Duge godine, i potonje razmišljanje, omogućili su mi, zaista, da otkrijem neku daleku vezu između onog odlomka iz spisa engleskog moralista i jednog dela Ligejine naravi. Žestina u misli, reči, i delu bila je, mogućno, kod nje proizvod, ili, u najmanju ruku, pokazatelj onog divovskog htenja koje, za vreme našeg dugog opštenja, nije ispoljilo drugo i neposrednije osvedočenje o svome postojanju. Od svih žena koje sam ikad poznavao, ta spolja mirna, uvek tiha Ligeja, bila je najžešće plen orlušina uzburkane strasti. I o takvoj strasti ja nisam umeo da stvorim nikakvu ocenu, sem po čudesnom širenju onih očiju koje su me u isti mah radovale i užasavale – po bezmalo čarobnoj melodiji, odmeravanju, jasnosti i spokojstvu njenog veoma tihog glasa – i po neobuzdanoj snazi (dvostruko jačoj zbog odudaranja od njenog načina kazivanja) pustih reči koje je obično kazivala.
Govorio sam o Ligejinoj učenosti: ona je bila ogromna – kakvu nikad nisam upoznao u ženskom rodu. Bila je duboko upućena u klasične jezike, a koliko se moje sopstveno poznavanje prostiralo na moderna evropska narečja, nisam nikad zapazio da joj se omakla neka greška. Zaista, ma u kojoj najvećma zadivljujućoj temi, koja je to prosto zato što je najnejasnija u hvalisavom akademskom učenjaštvu, jesam li ikad zapazio da se Ligeji omakla neka greška? Kako se jedinstveno – kako se prodirno, u ovom poznijem razdoblju samo, ta jedna crta u prirodi moje supruge nametala mojoj pažnji! Kazao sam da je njeno znanje bilo takvo kakvo još nikad nisam video u žena – ali gde je taj muškarac koji je prodro, i to s uspehom, kroza sve prostrane oblasti moralnih, prirodnih i matematičkih nauka? Ja tada nisam opažao ovo što sada jasno uviđam, da su njene tekovine znanja bile divovske, zapanjujuće, no ipak bio sam dovoljno svestan njene beskrajne nadmoćnosti, i prepustio sam se, sa detinjim poverenjem, njenom vodstvu kroz haotični svet metafizičkog istraživanja kojim sam se najpredanije bavio tokom ranih godina našeg braka. Sa kakvim sam ogromnim trijumfom – sa kakvom sam živom radošću – sa koliko sam svega onoga što je nebesko u nadi – osećao, dok je ona bdela nada mnom utonutom u nauke koje se tek malo traže – i još su manje znane – da se preda mnom, polako i postupno, širi onaj divni vidik, čijom bih dugom, prekrasnom, i potpuno neutrvenom stazom mogao najzad proći dalje ka vratnicama jedne mudrosti, odviše božanstveno dragocene da ne bude zabranjena!
Kako je, onda, čemerna morala biti moja tuga kada sam, posle nekoliko godina, gledao kako moja dobro-utemeljena očekivanja stekoše sebi krila i odleteše!
Bez Ligeje bio sam samo omrklo dete koje pipajući traži put. Njeno prisustvo, sama njena tumačenja, osvetljavali su živo ona mnoga tajanstva transcendentalizma u koji smo bili utonuli. Bez zračnoga sjaja njenih očiju, sjaktava i zlaćana slova postajala su mutnija negoli tromo i sivo olovo. A sada su te oči sijale sve ređe i ređe nad stranicama nad kojima sam kapao. Ligeja se razbolela. Žudne oči plamtele su nekom isuviše – isuviše sjajnom blistavošću; bledi prsti dobiše prozirnu voštanu boju groba, a plave žilice na njenom visokom čelu bujahu i splašnjavahu naglo sa plimama najblažeg uzbuđenja. Video sam da ona mora umreti – i borio sam se očajno u duši sa strašnim Azraelom. A opiranja moje strasne supruge bila su, na moje iznenađenje, čak i snažnija nego moja vlastita. U njenoj strogoj naravi bilo je mnogo čega što me je navodilo da verujem da, za nju, dolazak smrti neće predstavljati nikakav užas; – ali ne tako. Reči su nemoćne da prenesu iole tačnu predstavu o žestini otpora kojom se ona rvala sa Seni. Grcao sam u bolu od tog žalosnog prizora. Bio bih je tešio – bio bih razlagao; ali, u žestini njene pomamne žudnje za životom – za životom – samo za životom – i uteha i razlog behu podjednako krajnja ludost.
No sve do poslednjeg trenutka, usred najgrčevitijih previjanja njene revne duše, spoljašnja mirnoća njenog držanja bila je nepomućena. Njen je glas postajao blaži – postajao je tiši – no ja ne bih želeo da se zadržavam na žudnom značenju tiho izgovorenih reči. Moj mozak se kovitlao dok sam, opčinjen, slušao melodiju više nego ljudsku – uznesenja i stremljenja koji ljudski rod nikad dotad nije upoznao.
Da me je volela, u to nije trebalo sumnjati; i mogao sam lako znati da, u srcu kao što je njeno, ljubav nije vladala običnom strašću. Ali tek u smrti, osetio sam potpunu snagu njene ljubavi. Kroz duge časove, držeći moju ruku, izlivala je preda me preobilatosti srca čija je više nego strasna odanost bila ravna obožavanju. Čime sam zaslužio blagoslov takvih ispovesti? – čime sam zaslužio prokletstvo gubitka moje drage u času njenih ispovedanja? No nepodnošljivo mi je da raspredam o tome predmetu. Reći ću samo da sam u Ligejinoj više no ženstvenoj predanosti ljubavi, avaj! potpuno nezaslužan, potpuno nedostojnome darovanoj, sagledao najzad osnov njenog čežnjenja, njene ludo iskrene žudnje za životom koji se sada tako brzo gasio. Ja nemam moći da opišem – nemam reči kadrih da izraze – to pomamno čežnjenje – tu žestoku strasnost žudnje za životom – samo za životom.
U samu ponoć one noći u kojoj je preminula, prizvala me je rukom, bespogovorno, k svojoj postelji, i zaiskala je da joj ponovim izvesne stihove, koje je, pre malo dana, sama bila sastavila. Učinio sam joj po volji. – To su bili ovi:
Svečana je noćna predstava,
U jednoj od zadnjih godina,
Anđela jato sjajno, krilato,
A u suzama okupato,
U pozorištu sedi i gledi
Predstavu nada, predstavu vera,
Dok orkestar skladno svira
Melodiju sfera.
I glumci, s obličjem
Boga,
Mrmolje tiho, polako,
I trče na sve strane.
Ko lutke, od njih sluša svako
Zapovest bića neznanoga
Što prikaz sav udešava taj,
Tresuć sa svojih kondorskih krila
Nevidovni vaj.
Šarena drama – oh, al znajte
U dušu se upija.
Fantomi tuna trče i jure
Kroz gomilu, gde nema ko da ih shvaća,
Kroz kotur, koji se jednako vraća
Na isto mesto, gde beše pre;
Ludosti mnogo, još više greha,
I užasa, s kog duša mre.
Al, gle, kroz glumaca zbrku
Stvorenje neko mili.
Krvavi stvor što odnekud tajno
Izmilio je pa k'o crv
Vije se, gmiže.
– U smrtnoj grozi
Glumci su begati stali,
A anđele sa crvovih usta
Uprlja ljudska krv.
Ugasile se sveće sve,
Sve strepi, dršće, grozi se;
A mrtvački pokrov, zavesa ta,
Pada brzinom vihora,
I anđeli blede, ledi im se krv,
Pa ustaju, dižu se da potvrde:
Ta igra da je tragedija "Čovek",
A junak joj je: pobednik crv.



– O Bože! – upola je vrisnula Ligeja, skočivši na noge i šireći ruke ka nebu uz grčevit pokret, kada završih te redove – O Bože! O Božanski Oče! – hoće li sve biti neodstupno tako? – zar taj Pobednik neće jednom biti pobeđen? Zar mi nismo sušastven deo Tebe samoga? Ko – ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
I potom, iscrpena od uzbuđenja, ona pusti bele ruke da padnu, i vrati se smireno na svoj samrtni odar. I sa poslednjim njenim dasima mešao se i dopirao sa njenih usana tihi žamor. Prislonih uho i razabrah, ponovo, završne reči iz Glenvilovog odlomka – Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
Ona je umrla; – i ja, smrvljen od tuge u samu prašinu, nisam više mogao da podnosim čamotnu pustoš moga boravišta u tom sumornom i oronulom gradu na Rajni.
Nisam oskudevao u onome što svet naziva bogatstvom. Ligeja mi je bila donela mnogo više, daleko mnogo više nego što obično pada u tal smrtnika. Stoga, posle nekoliko meseci zamornog i besciljnog lutanja po svetu, kupio sam, i nešto malo popravio, jednu opatiju, koju neću da imenujem, u jednom od najvećma pustih i najmanje pobodenih krajeva lepe engleske zemlje. Tmurna i sumorna veličanstvenost zdanja i bezmalo divljačan izgled imanja, spojeni sa mnogo setnih i starinom ovenčanih uspomena, bili su veoma u skladu sa osećanjima krajnjeg samozaborava koja su me odagnala u taj daleki i nedružbeni predeo. Ipak, mada je oronula spoljašnjost opatije, obrasla zelenim rastinjem, pretrpela tek malo promena, unutra dao sam maha s detinjastom nastranošću, i možda s bledom nadom da ću stišati jade, razmetanju sjajem više nego kraljevskim. Za takve ludosti bio sam još u detinjstvu posrkao neki ukus, a sada su mi se one vraćale kao u sumanutosti od tuge. Avaj, osećam koliko bi se čak početnog ludila moglo otkriti u raskošnim i fantastičnim draperijama, u svečanim egipatskim rezbarijama, u neobičnim vencima i nameštaju, u ludničkim šarama ćilimova sa zlatnim rojtama! Postao sam bio rob sapet u pűto opijuma, i moja dela i moji nalozi bili su obojeni mojim snovima. No ne smem da se zadržavam na pojedinostima tih ludorija. Govoriću samo o onoj jednoj dvorani, uvek prokletoj, u koju sam, u jednom trenutku umne poremećenosti, doveo ispred oltara kao svoju nevestu – kao naslednicu nezaboravne Ligeje – svetlokosu i plavooku gospođu Rovenu Trevanion, od Tremena.
Nema nijednog pojedinačnog dela građevinarstva ili ukrasa te svadbene dvorane koji mi i sada nije živo pred očima. Gde su bile duše gorde porodice moje neveste, kada su, iz žeđi za zlatom, dopustile momi i kćeri toliko voljenoj, da pređe prag odaje tako urešene? Kazao sam da u tančine pamtim pojedinosti dvorane – premda sam žalosno zaboravan u pogledu predmeta dubokog značaja – a tu nije bilo nikakvog reda, nikakvog sklada, u tome fantastičnom razmetanju, da bi se sve to uvrežilo u pamćenje. Soba se nalazila u jednoj velikoj kuli zamka-opatije, imala je petougaon oblik, i bila je prostrana. Celu južnu stranu petougaonika zauzimao je jedan jedini prozor – ogromna ničim neprekinuta ploča mletačkog stakla – jedno jedino okno, sa prelivom neke olovne boje, tako da su sunčani ili mesečevi zraci, prolazeći kroza nj, padali sa nekih grozovitim sjajem na predmete u sobi. Iznad gornjeg dela tog ogromnog prozora vrežila se jedna stara loza, koja se puzala uz debele zidove kule. Tavanica, od tamne hrastovine, bila je preterano visoka, zasvođena, i složeno izrezbarena najčudesnijim i najgrotesknijim primercima polu-gotskih, polu-druidskih ukrasnih šara. Iz najsredišnijeg udubljenja tog sumornog svoda visilo je, o jed-nom jedinom lancu od zlata sa dugim beočuzima, ogromno kandilo od iste kovine, sara-censke izrade, i sa mnogo okaca tako udešenih da su kroz njih vijugali tamo i amo, kao da su obdareni nekom zmijskom živošću, neprestani mlazevi šarenih plamenova.
Nekoliko sofa i zlatnih svećnjaka, istočnjačkog oblika, bilo je postavljeno na raznim mestima, a tu je bila i ložnica, takođe – bračna ložnica – indijskog uzora, oniska, izrezbarena, od čvrste abonosovine, sa baldahinom odozgo kao pokrovom. U svakom uglu sobe stajao je uspravno po jedan divovski sarkofag od crnog granita, iz grobnica kraljeva pored Luksora, sa drevnim poklopcima punim prastarih rezbarija. Ali u draperijama odaje bila je, vaj! najveća fantastika od svega. Visoki zidovi, divovski visoki – čak nesrazmerno visoki – bili su pokriveni od gore do dole debelim teškim zastirkama, u ogromnim naborima, – zastirkama od tkanine koja se istovetno videla kao ćilim na podu, kao pokrivač sofa i ložnice od abonosovine, kao baldahin nad ložnicom, i kao raskošni nabori zavesa koje su delimično senčile prozor. Tkanina je bila od najskupljeg zlato-tkanja. Bila je sva prošarana, u nepravilnim razmacima, kao ugalj crnim izvezenim arabesknim oblicima, oko jedne stope u prečniku. Ali te šare imale su pravi izgled arabeski samo kad bi se posmatrale sa jedne određene tačke. Jednim, danas običnim izumom, koji odista vodi poreklo od daleke antike, one su bile promenljiva izgleda. Čoveku koji stupi u sobu činile su se kao prava čudovišta; ali kad se uđe dublje, taj izgled je postepeno nestajao; i, korak po korak, kako bi posetilac menjao svoj položaj u odaji, našao bi se okružen beskrajnim nizom sablasnih obličja koja pripadaju praznoverju Normana, ili se rađaju u grešnim sno-vima monaha. Taj fantasmagorični utisak ogromno je povećavala veštački sprovedena jaka vazdušna struja iza draperija – dajući svemu tome jezivu i mučnu oživotvorenost.
U dvoranama takvim kao ova – u bračnoj odaji kao što je ova – provodio sam, sa Gospođom od Tremena, skrnave sate prvog meseca našeg braka – provodio sam ih tek sa malo nespokojstva. Da je moja supruga strahovala od plahovite ćudljivosti moje naravi – da me se klonila, i tek me malo volela – nisam mogao a da ne primetim; ali to mi je davalo pre uživanje nego šta drugo. Ja sam nju mrzeo mržnjom više demonskom nego ljudskom. Moje sećanje hrlilo je natrag (oh, sa kakvom žestinom žaljenja!) Ligeji, voljenoj, uzvišenoj, bajnoj, upokojenoj. Pirovao sam u uspomenama na njenu čistotu, njenu mudrost, njenu uzvišenu, njenu nebesku prirodu, njenu strasnu, njenu idolopokloničku ljubav. Tako je sad moj duh plamsao, potpuno i slobodno, sa više nego svima ognjevima nje same.
U nadraženju mojih opijumskih snova (jer bio sam navikao na okove te droge) dozivao sam je glasno po imenu, u tišini noći ili u zaklonjenim skrovištima klisura po danu, kao da bih pomamnom žudnjom, svečaničkom strašću proždirućim žarom moga čežnjenja za upokojenom, mogao da je vratim na stazu koju je ostavila – ah, zar zauvek? – na zemlji.
Početkom drugog meseca braka, Gospođa Rovena se naglo razbolela, i njeno oporavljanje bilo je veoma sporo. U groznici koja ju je satirala, provodila je nemirne noći; i u uznemirenom stanju poludremeža govorila je o šumovima, i o kretanjima, u sobi na kuli i oko nje, za koje sam zaključio da nemaju drugog porekla do u njenoj oboleloj mašti, ili možda u fantasmagoričnim uticajima same odaje. Najzad je prebolela – i konačno se opo-ravila. Ali već posle kratkog razdoblja, nov i žešći napad boljetice obori je opet u paćeničku postelju; i od tog napada njeno i inače nejako telo nikad se nije potpuno oporavilo. Njena oboljenja, otada, bila su obespokojavajuće prirode, i sve više obespokojavala novim nastupima, prkoseći znanju i velikom zalaganju njenih lekara. Sa pojačanjem njenog hroničnog oboljenja, koje je tako, očevidno, osvajalo njen telesni sastav isuviše izvesno da bi se dalo savladati nekim ljudskim sredstvom, nisam mogao da ne opazim slično pojačanje u živčanoj razdražljivosti njene naravi, u njenoj uzbudljivosti zbog beznačajnih povoda strahu. Govorila je opet, a sada češće i upornije, o šumovima – o lakim šumovima – i o neobičnim kretanjima među zastirkama, koje je i ranije pominjala.
Jedne noći, krajem septembra, ona je sa više nego uobičajenim naglašavanjem nametala mojoj pažnji taj nelagodni predmet razgovora. Bila se upravo probudila iz nemirnog dremeža, a ja sam motrio, sa osećanjima polubrižnosti, polupotajnog straha, trzanja njenog izmršavelog lica. Sedeo sam pored njene postelje od abonosovine, na jednoj indijskoj sofi. Ona se bila malo podigla, i govorila je, ozbiljnim tihim šapatom, o šumovima koje je tada čula, ali koje ja nisam mogao da čujem – o kretanjima koja je tada videla, ali koja ja nisam mogao da opazim. Vazduh je naglo strujao iza zastiraka, i hteo sam da joj pokažem (što, priznajem, nisam mogao ni sam potpuno da verujem) da ti bezmalo nerazgovetni dasi, i one veoma blage preinake šara na zidu, samo su prirodne posledice tog uobičajenog strujanja vazduha. Ali smrtno bledilo, šireći se po celom njenom licu, kazalo mi je da bi mi trud da je uspokojim bio uzaludan. Izgledalo je da će se obeznaniti, a posluge ne bejaše u blizini da bi se mogla dozvati. Setih se gde je bila ostavljena boca lakog vina koje su joj lekari bili prepisali, i požurih preko odaje da je donesem. Ali, kad kročih pod svetlost ispod kandila, moju pažnju privukoše dve okolnosti zaprepastne prirode. Osetio sam da je neko opipljivo premda nevidljivo telo minulo tiho pored mene: i video sam na zlatnom sagu, u samoj sredini žarkog sjaja koji je padao sa kandila, da leži senka – bleda, neodređena senka anđeoskog izgleda – kakva bi se u mašti mogla uzeti za senku senke. Ali bio sam rastrojen nadraženošću neumerene količine opi-juma, i malo sam se osvrtao na te stvari, niti sam šta o tome govorio Roveni. Našavši vino, vratih se preko odaje i nasuh punu kupu, koju prinesoh usnama obeznanjene gospođe. Ona je sad, međutim, već bila delimično došla k svesti, i sama je prihvatila kupu, dok ja klonuh na obližnju sofu, sa pogledom uprtim na nju. Tada sam jasno razaznao lak šum koraka po sagu, u blizini ložnice; i jedan tren potom, kad je Rovena prinosila kupu usnama, video sam, ili sam možda usnio da sam video, kako u kupu padoše, kao iz nekog nevidljivog izvora u vazduhu sobe, tri ili četiri krupne kapi neke blistave i rujno obojene tečnosti. Ako ja to videh – ne i Rovena. Ona je ispila vino ne oklevajući, a ja se uzdržah da joj govorim o nečem što je, na kraju krajeva, moralo biti, mišljah, samo naveštaj žive uobrazilje, koja je postala bolesno dejstvena usled ženinog straha, usled opijuma, i usled doba noći.
Ipak ne mogu da prikrijem od sopstvene svesnosti da je, neposredno posle pada onih rujnih kapi nastala brza promena na gore u bolesti moje supruge; tako da su je, treće potonje noći, ruke njenih sluškinja pripremile za ukop, a četvrte, ja sam bdeo sam, sa njenim telom pod pokrovom, u toj fantastičnoj odaji koja ju je bila primila kao moju nevestu. Luda snoviđenja, začeta opijumom, proletala su kao senka preda mnom. Zurio sam nemirna oka u sarkofage u kutovima sobe, u promenljive šare draperije, i u vijuganja šarenih plamenova iz kandila više glave. Dok sam dozivao u sećanje događaje jedne pređašnje noći, moj pogled pade na mesto pod bleskom kandila, gde sam bio video blede tragove senke. Međutim, nje tu više nije bilo; i dišući slobodnije, okrenuh pogled na bledu i ukočenu priliku na postelji. Tada nagrnu na me tisuća uspomena na Ligeju – i u moje srce vrati se, sa uzburkanom žestinom bujice, sav onaj neizrecivi bol sa kojim sam gledao nju ovako pod mrtvačkim pokrovom. Noć je čilila; i ja sam još uvek, sa srcem prepunim če-mernih misli na jednu jedinu i vrhunski voljenu, ostao zureći u mrtvo telo Rovenino.
Mogla je biti ponoć, ili možda ranije, ili poznije, jer nisam obraćao pažnju na vreme, kad me jedan jecaj, tih, blag, ali veoma jasan, trže iz mog snatrenja.
– Osetio sam da je dopr'o sa postelje od abonosovine – sa odra smrti. Oslušnuo sam u grču sujevernog užasa – ali zvuk se ne ponovi. Napregnuh vid ne bih li otkrio neki pokret na lešu – ali ne beše primetan ni najslabiji. No ipak, nisam se mogao prevariti. Bio sam čuo šum, ma koliko slab, i moja se duša prenula u meni. Odlučno i uporno držao sam pažnju prikovanu na mrtvo telo. Prošlo je mnogo minuta pre nego što se išta zbilo što bi moglo baciti svetlost na ovu misteriju. Najzad postalo je očevidno da je neznatan, veoma slab, i jedva primetan preliv boje izbio po obrazima i duž upalih žilica na očnim kapcima.
U jednoj vrsti neizrecivog užasa i strave, za koje jezik smrtnika nema izraza dovoljno jakih, osetih kako moje srce prestaje da kuca, kako mi se udovi ukrutiše onde gde seđah. Ipak osećanje dužnosti konačno mi vrati prisustvo duha. Nisam mogao dalje da sumnjam da smo bili prenaglili u pogrebnim pripremama – da je Rovena još živa. Bilo je nužno da se odmah preduzme nešto; ali kula je bila potpuno odvojena od onog dela opatije u kojem je stanovala posluga – nikoga nije bilo na domaku glasa – i nisam imao mogućnosti da ljude dozovem u pomoć a da pri tom ne ostavim odaju za više minuta – a nisam se usuđivao da to učinim. Zato sam pregao sam da dozovem natrag duh koji je još lebdeo. Posle malo vremena bilo je izvesno da je mrtvilo ponovo nastupilo; boja je iščezla sa oba očna kapka i sa obraza, a ostalo je grđe nego mermerno tamnosivo bledilo; usne se dvostruko zbrčkaše i stisnuše u jezovitom izrazu smrti; odvratna mlohavost i hladnoća raširi se brzo površinom tela; i sva ona obična stroga ukočenost ovlada njime odmah. Sa osećanjem jeze padoh nazad na sofu sa koje sam onako zaprepasno bio ustao, i ponovo se predadoh strasnim budnim snoviđenjima o Ligeji.
Tako prođe jedan sat, kad me (je li to mogućno?) po drugi put prenu neki nejasan šum koji je dopr'o iz pravca postelje. Oslušnuh – u najvećem užasu. Šum dopre ponovo – to je bio uzdah. Jurnuvši k lešu, videh – jasno videh – drhtaj na usnama. Posle jednog minuta one se opustiše, i ukaza se blistav red bisernih zuba. Zaprepašćenost se sada borila u mome srcu sa dubokom stravom koja je dotle u njemu sama vladala. Osećao sam da mi se vid muti, da me razum ostavlja; i tek uz silan napor pošlo mi je za rukom da se priberem za zadatak koji mi je dužnost još jednom naložila. Sada se videla delimična rumen na čelu i po obrazima i vratu; primetna toplina prožimala je celo telo; čak je srce tiho kucalo. Gos-pođa je bila živa; i sa udvojenom revnošću latih se zadataka povraćaja.
Trljao sam joj i umivao slepoočnice i ruke, i upotrebio sam svaki postupak na koji me je iskustvo, i ne neznatno čitanje medicinskih knjiga, upućivalo.
Ali uzalud. Odjednom, boja iščeze, bilo presta, usne ponovo dobiše mrtvački izraz, i, u jednom trenu potom, celo telo dobi lednu hladnoću, olovnu boju, jaku ukočenost, upale crte, i sva ona gnusna svojstva tela koje je, već mnogo dana, bilo stanovnik groba.
I opet mi se u snoviđenjima javi Ligeja – i opet (je li čudo što dršćem dok pišem), opet mi dopre do uha tihi jecaj iz pravca gde se nalazila postelja od abonosovine. No zašto da u tančine povedam nekazive užase te noći? Zašto da se zadržavam da bih ispričao kako se, povremeno, bezmalo do same sive zore, ponavljala ta strahobna drama oživljavanja; kako je svaki užasni novi pad u kolaps bio samo još okrutnija i neotkupljivija smrt; kako je svaki ropac uzimao vid borbe sa nekim nevidljivim neprijateljem; i kako je svako otimanje sledila ne znam kakva pustošna promena u osobenom izgledu leša? Da pohitam kraju.
Veći deo užasne noći bio je minuo, i ona koja je bila mrtva poče se opet micati – i sad snažnije nego dotle, mada se prenula iz rastvaranja jezivijeg nego ijedno po svojoj poslednjoj beznadežnosti. Ja sam odavno bio prestao da se borim ili da se mičem, i ostao sam sedeći kruto na sofi, bespomoćan plen vihora silovitih čuvstava, od kojih je možda krajnja ustravljenost bila najmanje užasna, najmanje satiruća. Leš, ponavljam, micaše se, i sad snažnije nego pređe.
Boje života buknuše neobično snažno po licu – udovi olabaviše – i, da očni kapci ne behu čvrsto sklopljeni, i da povezi i pokrovci groba ne davahu telu još uvek izgled leša u mrtvačnici, mogao sam sanjati da je Rovena zaista stresla sa sebe, potpuno, okove smrti. Ali ako tu misao, čak ni tada, nisam potpuno usvojio, u najmanju ruku nisam mogao više sumnjati, kada je, ustavši iz postelje, posrćući, slabim koracima, zatvorenih očiju, i kao neko pometen u snu, ta prašina što beše pod mrtvačkim pokrovom stupila jasno i opipljivo u sredinu odaje.
Ne uzdrhtah – ne makoh se – jer od tišme neizrecivih pomisli združenih sa izgledom, stasom, držanjem prilike, koja je silovito nagrtala u moj mozak, bejah se ukočio, sledio, skamenio. Ne makoh se, no zurih u utvaru. Luđačka pometnja beše mi u mislima – uzbuna neublažljiva. Je li, zaista, moglo biti da to preda mnom stajaše živa Rovena? Je li to mogla uopšte biti Rovena – svetlokosa i plavooka gospođa Rovena Trevinion od Tremena? I zašto, zašto bih sumnjao u to? Podvez je teško padao oko usta – ali onda zar to nisu mogla biti usta gospođe od Tremena koja diše? I obrazi – na njima bejahu ruže kao u po-dnevku njenoga života – da, to su zaista mogli biti rumeni obrazi žive gospođe od Tre-mena. I brada, sa jamicama, kao kad je bila zdrava, zar nije mogla biti njena?
– no, je li ona postala visočija u svojoj boljci! Kakvo me je neizrecivo ludilo uhvatilo pri toj pomisli. Jedan skok, i padoh pred njene noge. Uzmičući od dodira sa mnom, ona pusti da joj sa glave padne voštano pokrovsko platno kojim je bila jezivo podvezana, i kroz nemirni vazduh odaje plinuše ogromni talasi duge i raspletene kose; bila je crnja nego gavranska krila ponoći! I sad se polako otvoriše oči prilike koja je stajala preda mnom. "Sad bar", kriknuh glasno, "sad bar se nimalo – nimalo ne varam – to su one krupne, one crne, one strasne oči – moje izgubljene drage – gospođe – gospođe Ligeje."

Preveo Borislav Nedić

Нема коментара:

Постави коментар