29.08.2013.

Fulcanelli






kripta katedrale u Vinčesteru, skulptura Anthony Gromley (instalacija)


  • ‘Priroda ne otvara vrata svetilišta svima bez razlike.

  • Niko ne može očekivati da će zadobiti veliku Tajnu ako svoju egzistenciju ne uskladi s rasponom preduzetih istraživanja.’









Misterije Katedrala


"Niko ne može očekivati da će zadobiti veliku Tajnu ako svoju egzistenciju ne uskladi sa rasponom preduzetih istraživanja. Nije dovoljno biti studiozan, aktivan i istrajan ako vam nedostaje čvrsto načelo, konkretna osnovica, ako neumereni polet zaslepljuje razum, ako oholost tiraniše prosuživanje, ako lakomost cvate na crvenkastom iskrenju zlatne zvezde. Neprestanim uvežbavanjem sposobnosti posmatranja i zaključivanja, meditacijom, neofit će se uspinjati stepenicam koje vode do svega što je znanje. Konačno, kada uspeh kruniše mnoge marljive godine, kada njegove želje budu ispunjene, Mudrac če se, prezirući taštine ovog sveta, približiti smernima, razbaštinjenima, svima što rade, pate, bore se, očajavaju i plaču na zemlji. Bezimeni i nemi učenik večite Prirode, apostol večnog Milosrđa i ostaće veran svom zavetu tišine. "U nauci, u Dobru, Adept mora zauvek ćutati".izvor




Alhemičar

Na razmišljanje nas navodi izraženi bareljef koji pozdravlja posjetitelja pod nadsvođenim prostorom ispred portala bazilike. Hermetička filozofija, drevna spagirična umjetnost, iskazuje mu dobrodošlicu u gotičku crkvu, taj alkemijski hram par exellence. Jer cijela je katedrala samo tihi oslikani svjedok drevne Hermesove znanosti, a čak je uspjela sačuvati i jednoga od svojih drevnih obrtnika. Notre-Dame je doista sačuvala svoga alkemičara.
Ukoliko se, potaknuti znatiželjom ili jednostavno željni osmisliti svoju ljetnu šetnju, popnete uz spiralne stepenice što vode u više dijelove građevine, polagano kročite tim putem, izdubljenim poput kanala na vrhu druge galerije. Kada se približite glavnoj osi ove veličanstvene građevine, na unutarnjem uglu sjevernog tornja, opazit ćete, usred povorke čudovišta, veliki i upadljiv kameni reljef starca. To je on, alkemičar katedrale Notre-Dame.
Na glavi mu je frigijska kapa, atribut Adepta, nemarno položena na njegovoj dugoj, kovrčavoj kosi; učenjak je, odjeven u radnu pelerinu, jednom rukom oslonjen o balustradu, a drugom gladi svoju gustu, svilenu bradu. On ne meditira, on promatra. Pogled mu je ukočen, a izraz mu je neobično pronicljiv. Cjelokupni položaj tijela mudraca odaje izuzetne osjećaje. Nagib njegovih ramena, glava i prsa pognuta prema naprijed, uistinu odaju silno iznenađenje. Ta kamena ruka kao da doista postaje živom. Je li to varka? Pomislili biste, vidim kako je zadrhtala…
Kakav veličanstven lik, taj stari majstor! On pažljivo i s puno gorljivosti proučava i istražuje evoluciju života minerala i na kraju zadivljeno razmišlja o čudu koje mu je jedino njegova vjera omogućila spoznati. Kako li su samo siromašni moderni kipovi naših učenjaka, bilo izrađeni od bronce ili oblikovani u mramoru, usporedimo li ih s ovim časnim likom, toliko jednostavnim, a ipak toliko moćno realističnim. izvor




2
Katedrala je gostoljubivo pribežište svim nevoljnicima. Bolesnici koji dolaze u Bogorodičinu crkvu u Parizu mole Boga da im olakša patnje, i tamo ostaju sve do svog potpunog isceljenja. Njima je dodeljena kapela, smeštena kod drugih vrata, i obasjana sa šest svetiljki. Tu oni provode noći. Tu im lekari daju savete, na samom ulazu u baziliku, oko škropionice. I tu Fakultet medicine, napustivši u 13. veku univerzitet da bi delovao nezavisno, drži predavanja, sve do 1454. godine, u vreme svog poslednjeg zasedanja koje je sazvao Žak Depar.
To je nepovredivo utočište proganjanih ljudi i grobnica uglednih pokojnika. To je grad u gradu, intelektualno i moralno središte, srce javne delatnosti, apoteoza misli, znanja i umetnosti.
Sa silnim procvatom njene ornamentacije, po raznolikosti tema i prizora koji je ukrašavaju, katedrala se javlja kao izuzetno kompletna i raznovrsna, čas bezazlena, čas otmena, svakad živa enciklopedija svih srednjovekovnih saznanja. Te sfinge od kamena su, tako, vaspitači, prvorazredni poučnici.
Mnoštvo narogušenih himera, groteski, smešnih i strašnih figura, obrazina, pretećih oluka – zmajevi, vukodlaci, taraske, (6) psoglavi – sekularni je čuvar predačke baštine. Umetnost i nauka, nekada koncentrisane u velikim manastirima, izmakle su iz njihove izdvojenosti i slile se u katedralsko zdanje, okačile se o zvona, vrškove, podupirače lukova. Vise sa svoda, naseljavaju niše, pretvaraju okna u drago kamenje, a tuč u zvonku vibraciju. Rasprostiru se portalima u veselom uzletu slobode i izraza. Ništa svetovnije od egzoterizma ove nastave, ništa ljudskije od tog obilja originalnih slika, živih, slobodnih, nemirnih, živopisnih, pokatkad haotičnih, uvek zanimljivih! Ništa uzbudljivije od tih mnogostrukih svedočanstava iz svakodnevnog života, o ukusu, idealima, instinktima naših očeva, ništa čarnije, naročito, od simbolizma drevnih alhemičara, obično prevođenim skromnim srednjovekovnim statuama! U tom pogledu, Bogorodičina crkva u Parizu, crkva filosofâ, neosporno je jedan od najsavršenijih uzoraka i, kako je to rekao Viktor Igo, „najbesprekorniji pregled hermetičkog znanja, za koje je crkva Svetog Jakova Klaničkog bila tako kompletan hijeroglif“.
Alhemičari 14. veka sretali su se tamo, jednom nedeljno, na Saturnov dan, bilo u velikom tremu, bilo kraj Portala svetog Marsela, ili pak kod malih Crvenih vrata, dekorisanih salamandrima. Dionisije Zaharije nam kaže da se taj običaj upražnjavao čak i 1539. godine, „nedeljom i prazničnim danima“, a Noel Difel veli da je „Bogorodičina crkva u Parizu bila veliko sastajalište tih akademičara“. (7)
Tamo je, usred zasenjenosti oslikanim i pozlaćenim gotskim lukovima, (8) nanizanim svodovima, timpanonima s višebojnim figurama, svaki izlagao rezultat svojih radova i razvijao konsekvence svojih istraživanja. Iznošene su verovatnoće, raspravljalo se o mogućnostima, na licu mesta je izučavana alegorija o veleknjizi, a najmanje živ deo tih sastanaka nikako nije bilo zamršeno tumačenje misterioznih simbola koji su ih okruživali.
Posle Gobinoa od Monluizana, Kambrijela i tutti quanti, poduhvatićemo se pobožnog hodočašća, govorićemo o kamenju i ispitivati ga. Eto, već kasnimo! Vandalizam Sufloa uništio je veliki deo onoga čemu se u 16. veku sufler (9) mogao diviti. I ako umetnost duguje neku zahvalnost arhitektima Tusenu, Žefrou Dešonu, Besvilvaldu, Viole-le-Diku i Lasusu koji su restaurisali baziliku, koju je Škola tako mrsko isprofanisala, Nauka nikada neće ponovo naći ono što je izgubila.
Kako god bilo, i uprkos tim žalosnim sakaćenjima, motivi koji su još ostali prilično su brojni da ne bismo žalili vreme i trud za posetu. Smatraćemo se, dakle, zadovoljni i dobro nagrađeni za naš napor, ako bismo mogli da probudimo čitaočevu radoznalost, da zadržimo pažnju pronicljivog posmatrača i ljubiteljima okultnog pokažemo da nije nemogućno iznova naći smisao arkane skriven pod okamenjenom koricom čudesne knjige magije.

6
Apside svih crkvi okrenute su prema jugoistoku. Njihova fasada je okrenuta prema severozapadu, dok su bočne lađe, formirajući ruke krsta, usmerene od severoistoka ka jugozapadu. To je nepromenljiva orijentacija kojom se htelo da vernici i profani, ulazeći u hram sa zapada, ušetaju pravo do svetilišta koje gleda na stranu sunčevog izlaska, prema Orijentu, Palestini, kolevci hrišćanstva. Oni napuštaju mrak i idu prema svetlosti.
Zbog toga rasporeda, od tri prozorske ruže koje ukrašavaju pobočne lađe i veliki trem jedna nikada nije obasjana suncem. To je severna ruža koja zrači s fasade leve pobočne lađe. Druga se kupa u podnevnom suncu; to je južna ruža, otvorena na krajnjem krilu desne pobočne lađe. Poslednja je osvetljena obojenim zracima sunca na zalasku; to je velika ruža, s portala, koja površinom i sjajem nadmašuje svoje pobočne sestre. Tako se, na čelnoj fasadi gotskih katedrala, razvijaju sve boje Dela, po kružnom procesu koji ide od tame, oličene u odsutnosti svetla i crnom bojom, do savršenosti jarkocrvene svetlosti, prelazeći preko bele boje, smatrane „srednjim pojasom između crnog i crvenog“.
U Srednjem veku, središnja ruža [rozeta, prozor] na tremovima nazivala se Rota, točak. Međutim, točak je alhemijski hijeroglif za vreme neophodno za pečenje filosofske materije i, stoga, za ukupno pečenje. Podjarena, konstantna i jednaka vatra, koju umetnik održava danju i noću tokom ove operacije, iz spomenutog razloga nazvana je vatra točka. Ipak, osim toplote neophodne za rastapanje kamena filosofâ, nužan je još i drugi element zvani tajna ili filosofska vatra. To je poslednja vatra, izazvana običnom toplotom, koja pokreće točak i stvara razne fenomene što ih umetnik posmatra u svojoj posudi:
Preporučujem ti da ideš ovim putem a ne drugim;
Prati samo tragove moga točka.
A da bi toplota bila svuda jednaka,
Ne silazi suviše zemlji i ne penji se odveć nebu.
Jer, penjući se odveć nebu, zapalićeš se,
Silazeći suviše zemlji, razbićeš se.
Ali, ako se održavaš na sredini svoga toka,
Staza će biti ravnija i put pouzdaniji. (20)
Ruža predstavlja, dakle, po sebi, delovanje vatre i njeno trajanje. Otuda su srednjovekovni dekorateri pokušavali da na svoje rozete prenesu pokrete materije uzburkane elementarnom vatrom, kao što se može primetiti na severnom portalu katedrale u Šartru, na ružama u Tulu, u Svetom Antoniju u Kompijenju itd. Učestanost vatrenog simbola u arhitekturi 14. i 15. veka, nesumnjivo karakterističnog za poslednji period srednjovekovne umetnosti, podstakla je da stil toga doba bude nazvan Rasplamsala gotika.
Neke ruže, amblematične za izvesne kompozicije, imaju posebni smisao koji još više naglašava svojstva te supstance kojoj je Tvorac udario pečat sopstvenom rukom. Taj magijski pečat ukazuje umetniku da je sledio pravi put i da je filosofska mikstura bila pripremljena saglasno kanonu. To je zrakasta figura, sa šest vrškova (digamma), zvana Zvezda magâ, koja zracima obasjava površinu štalskog đubreta, to jest sija iznad jasli u kojima počiva Isus, Dete-Kralj.
Među građevinama na kojima su ozvezdane ruže sa šest krakova – kako se tradicionalno reprodukuje Solomonov pečat 21 – navedimo katedralu Svetog Jovana i crkvu Svetog Bonaventure u Lionu (portalske ruže), crkvu Svetog Žengua u Tulu, te dve ruže na Svetom Vulfranu u Abevilu, pa portal Kalenda katedrale u Ruanu, onda veličanstvenu plavetnu ružu Svete kapele itd.
Budući od najveće važnosti za alhemičara – nije li taj znak zvezda koja ga vodi i najavljuje mu rođenje Spasitelja? – bilo bi na mestu da ovde okupimo izvesne tekstove koji prizivaju, opisuju i objašnjavaju njegovu pojavu. Čitaocu ćemo prepustiti brigu da ustanovi sve korisne srodnosti, da koordinira verzije i izdvoji pozitivnu istinu kombinovanu sa legendarnom alegorijom u tim enigmatičnim fragmentima.

vidi ostale delove ( 1,3,4,5,7,8,9)
 

Нема коментара:

Постави коментар