05.07.2013.

Walt Whitman





Kad su čuvenog engleskog logičara i filozofa Alfreda Norta Vatheda (Alfred  North Whitehead) upitali da li postoji nešto originalno i specifično američko on je odgovorio samo jednom rečju:"Vitmen".
No to se dogodilo trideset godina nakon pesnikove smrti, a i originalnost nije osobina koja je ikada bila poricana u ovom slučaju. Ono što je poeziji Volta Vitmena (Walt Whitman, 1819-1892)nedostajalo, po mišljenju nekih od kritičara njegove збирке Vlati trave (Leavesoj Grass, 1855), bile su primese umetnosti. Tako, na primer, jedan londonski časopis te iste godine tvrdi da је "Volt Vitmen isto toliko upoznat s umetnošću koliko svinja s matematikom."
Šta je, dakle, sadržavala prva Vitmenova zbirka od dvanaest pesama, koja na koricama nije čak imala ni ime autora već samo njegovu sliku, da izazove ovakvu ocenu? Šta je omogućilo da se nešto što je smatrano bizarnim, barbarskim i neukim pretvori, po gotovo opštem mišljenju, u jedan od najviših uzleta američke poezije?


Iako je zbirka Vlati траве doživela od Vitmenove smrti osam izdanja kroz koje je rasla, proširivala se i menjala, osnovne osobine poezije, što se tiče forme kao i sadržaja, ostajale su iste i podjednako neobične, posebno za devetnaesti vek. Vitmen, naime, uvodi u poeziju slobodni stih koji ne sadrži ni rimu, ni fiksiran metar ni druga uobičajena versifikacijska sredstva. Ona su zamenjena kolokvijalnim tomom i stihovima nepravilne dužine, otvorenom formom koja pesnički ritam dobija iz nešematizovane smene naglašenih i nenaglašenih slogova, Vitmenov slobodni stih, iako ne originalan, jer se pojavljuje na engleskom jeziku već početkom 17. veka  u prevodu Biblije, jeste krajnje ostvarenje romantičarske zamisli organske forme, oblika koji treba da potiče iz samog dela I da izražava  njegovu posebnost.


Pesme o samom sebi
 ("Song of Myself")

Ja svetkujem samog sebe i pevam samog sebe,
a što ja sebi dopuštam morate i vi sebi dopustiti,

da bi se u dvadesetčetvrtoj strofi predstavio u natprirodnoj veličini:
Walt Whitman, taj kozmos, sin Manhattana,
nemirnjak, mesan, čulan, izjelac, ispilac i porodilac,
nisam sentimentalan, ne stojim povrh ljudi i žena ni
postrance od njih

i nisam više skroman nego neskroman.

Ko god ponižava drugog ponižava mene,
a što god se učini ili kaže, vraća se konačno k meni.

.............

Sam, daleko u planinskoj pustoši lovim lov,
lutam i čudim se vlastitoj lakoći i veselju,
tek kasno popodne tražim sigurno mesto za noćenje,
palim vatru i pečem tek ubijenu divljač,
a onda padam u san na hrpi lišća
sa mojim psom i puškom uza me.

............
Ti more! I tebi se ja predajem, ja pogađam šta ti
hoćeš,
opažam s obale tvoje iskrivljene prste koji pozivaju,
verujem da si odlučilo da se ne povučeš dok me ne
za nekoga hrabroga protivnika despota, smeloga buntovnika;
ali uviđam da ono što sam čuvao pripada vama kao i ma komu drugom.

............

Kuće i sobe su pune miomirisa, police su ispunjene mirisima,
ja sam udišem taj mirluh i poznajem ga i volim ga,
isparivanje bi me moglo također opiti, ali ja to ne dopuštam,
toga se čuvam.
Atmosfera nije miomiris, nema ukus ishlapljivanja, ona ne
govori njuhu,
ona je za moja usta zanavek; ja sam u nju zaljubljen.
Poći ću na hum uz šumu, svući se potpuno go,
ludujem za tim da dođem s njome u dodir.
Dim mog vlastitoga disanja, jeke, žubori, zujav šapat,
ljubavni koren, svileni konac, čvor stabla, loza, moje
disanje i udisanje, kucanje mog srca, prelaženje
krvi i zraka kroz moja pluća,
vonj zelenoga lišća i žutoga lišća, i obale i tamnih morskih
hridi, i sena u staji,
zvuk izušćenih reči koje je moj glas predao vrtlozima
vetra, nekoliko laganih celova, malo zagrljaja,
dohvatanje u naručaj,
igra sunca i sene na stablima, dok se gipke grančice tresu,
naslada samoće ili naslada gužve ulica ili uzduž polja i
pristranaka brda,
osećaj zdravlja, ćurlik u puno podne, pesma mene koji
se ustajem s kreveta i sačekujem sunce.
Jesi li smatrao da je 500 akra mnogo? Jesi li zemlju
smatrao prevelikom?
Jesi li se tako dugo mučio da se naučiš čitati?
Jesi li se tako uznio što prodireš u smisao pesama?
Ostani danas i noćas kod mene i ti ćeš posedovati poreklo
svih pesama, posedovaćeš dobro zemlje i sunca
(milioni drugih sunaca još preostaju),
odsada nećeš uzimati stvari iz druge ili iz treće ruke, niti
ćeš gledati kroz oči mrtvaca, niti ćeš se hraniti utvarama
iz knjiga, ni na moje oči ne smeš gledati, niti uzimati
stvari od mene, ti moraš osluškivati na sve strane i bistriti
ih iz sebe sama.
Vlati trave (pesma o meni, 2)


Neustrašiv jesam


Jesam neustrašiv i lagodno u prirodi stojim
kao gospodar ili gospodarica svega, čvrsto osovijen usred nerazumnih stvari,
prožet životom kao one, strpljiv, prijemljiv i kao one nem.
Te nalazim da su moja zanimanja siromaštvo, slava, slaboće, zločini manje
važni nego sam mislio.
Ja prema Meksičkom zalivu ili u Mannahatti ili u Tennesseu ili daleko na
severu ili u unutrašnjosti,
rečanin ili zagorac ili bilo kakav ratar ovih država na obali ili s obale ili s
kanadskih jezera,
ja, gde god da provodio život; o da budem u ravnoteži pred slučajnostima;
da se mogu odupreti noći, olujama, gladi, smešnosti, nedaćama, porazima
onako kako to čine stabla i životinje.


Spoznaja


Tamo, kanio gledam, vidim da se pod natiskom nužde povlači i u se stiska svaki
uspeh i slava,
tamo satovi, meseci, godine – tamo poslovni promet, ugovori, ustanove, i sve
ono najmanje,
tamo svakodnevni život, govori, mete, politika, osobe, imanje;
tamo također i mi, ja s mojim vernim i udivljenim lišćem i pesmama,
poput oca koji ide svom ocu,
te uzima svoju decu sa sobom.


Čujem pesmu Amerike

Čujem pesmu Amerike, čujem raznolike himne.
Pesmu strojara: svaki peva svoju da bude sretna i jaka;
pesmu tesara, dok mjri svoju dasku ili gredu,
pesmu zidara, dok se sprema na rad ili ga ostavlja, prekida,
pesmu lađara o svojoj sreći na svojoj ljusci,
pesmu mornara na parnome čamcu, p
ostolar peva sedeći na svojoj klupi, klobučar s nogu,
pesmu drvodelca, pesmu orača na svom polasku ujutro, na podnevnom
odmoru ili na zalasku sunca,
prekrasno pevanje majke ili mlade žene za poslom, ili devojke pri pranju ili
šivanju;
svako peva o onome čim se on sam bavi isključivo;
po danu što pripada danu – a po noći društva momaka, krepko, prijateljski,
s otvorenim ustima pevaju svoje snažne melodične pesme.



Put u Indiju



Ali, dušo, veruj, davna namera ostaje, i ostvariće se.
Možda je upravo sada prispelo vreme za to.
Kad mora budu presećena sva (izgleda da se to i zbilo),
Kad veliki kapetani i inženjeri učine sve,
Posle vrsnih pronalazača, naučnika, hemičara, geologa, etnologa,
Konačno dolazi i pesnik koji je dostojan tog imena,
Dolazi sin Gospoda, pevajući svoje pesme.
Jer ne treba samo svoje postupke da opravdavate, o, putnici,
naučnici, pronalazači,
Nego treba smiriti već i ovo grozničavo dete,
Na svaku sklonost dobrodušno odgovoriti treba i tajnu treba reći,
Svaku razliku i provaliju treba već ukloniti, premostiti, povezati,
Ovu sasvim hladnu, ravnodušnu, nemu zemlju potpuno treba overiti,
Božansko trojstvo treba dovrhnuti i treba da ga overi pesnik,
istinski sin Boga,
(On tek istinski treba da preseče tesnace i da osvoji planine,
Da oplovi oko Rta Dobre Nade, kako bi postigao svoj cilj!)
Priroda i čovek više da se ne odvajaju, razdvajaju,
Istinski sin Boga konačno neka ih u jedno spoji.
Godina kojoj moja pesma otvara vrata!
Ti godino ostvarenih snova!
Godino braka kontinenata, podneblja i okeana!
(Ne venčava se samo venecijanski Dužd sa Jadranom.)
O, godino, u tebi vidim Zemljinu Kuglu u kojoj su predana mora i kopna,
Evropu priključenu Aziji i Africi, i sve njih Novom Svetu,
Države, mape igraju pred tobom noseći svečani venac,
Zaručnice i zaručnici, ruka u ruci!
Putuj, dušo, nazad ka drevnoj misli,
Ne samo kontinentima, morima: sopstvenoj svežini,
Nežnoj zrelosti semena cveta,
U postojbinu napupelih biblija.
Leti, dušo, slobodno, ja s tobom i ti sa mnom,
Započnimo da plovimo oko zemlje,
Njenog čoveka - i okret njegovog uma,
U drevni raj smisla,
Nazad, nazad ka rađanju mudrosti,bezazlenim slutnjama,
Ka lepoj zori svemira.
Više ne možemo čekati,
Ukrcajmo se na brod, o, dušo, i mi,
I srećno zaplovimo besputnim vodama,
Kako bismo oduševljeno leteli prema nepoznatom predelu,
Terani krilom vetra (ti ćeš se priviti uza me, a ja uza te, dušo)
Veselo pevajući pesmu našega Boga,
Gromku pesmu srecnog otkrića.
Kikoćući se, između mnoštva poljubaca
(Ostavi drugima ogovarane, jadikovane zbog grehova, grižu, ulagivanje.)
Dušo, dopadaš mi se i ja tebi.
I bolje od popova verujmo u našeg Boga,
Ali ne smemo da zadirkujemo misteriju Boga.


_______________________________________

*vidi zbirku
* Ne zatvarajte vrata preda mnom, gorde biblioteke



 ________________________________________


O KAPETANE! MOJ KAPETANE!


O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe venci, cveće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovde ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blede, mirne, kapetan samo ćuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- setan i biedan
Palubom šetam, gde leži kapetan,
Mrtav i ledan.

Нема коментара:

Постави коментар