26.06.2013.

Džejms Džojs, delovi iz romana



Kada vidiš svet u zrnu peska
I nebo u divljem cvetu,
Držiš beskraj na dlanu svoje ruke,
I večnost u jednom satu.


______________________

Noge su mu gorele od žudnje da lutaju do na kraj sveta. Napred! Napred! Kao da klikće njegovo srce. Veče će se spustiti nad morem, noć pasti po dolinama, zora zatreperiti pred lutalicom i pokazati mu čudna polja i brda i lica - kuda?


____________________________________________



Portret umetnika u mladosti


“Očni kapci su mu drhtali kao da su osećali beskonačna ciklična kretanja zemlje i njenih satelita, drhtali kao da su osetili čudesnu svetlost nekog novog sveta. Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući , dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.”


____________________________

 Portret umetnika u mladosti

Neću služiti onome u šta više ne verujem, nazivalo se to mojim domom, mojom domovinom ili mojom crkvom…

Svojim čudnovatim unutrašnjim životom kao da se prebacio preko granica stvarnosti. Ništa ga u stvarnom svetu nije uzbuđivalo, niti mu je šta govorilo,osim ako bi u njemu čuo odjek krikova vlastite unutrašnjosti.

______________________

 Portret umetnika u mladosti

Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka, sama i tiha, gledajući ka pučini. Izgledalo je kao da se ona čarolijom pretvorila u čudnu i divnu morsku pticu. Njene duge nežne nage noge vitke kao u ždrala i bele sem na mestu gde je jedan smaragdno zeleni trak morske trave stajao kao beleg na koži. Njena bedra, obla, boje blage kao slonova kost, bila su obnažena gotovo do bokova, gde su bele rese njenih gaćica bile meke kao belo paperje. Njena suknja plava poput škriljaca bila joj je smelo zavrnuta za pojas i straga je ličila na rep golubice. Prsa su joj bila kao ptičja, nežna i mala, mala i nežna kao grudi kakve golubice tamnog perja. Ali njena duga plava kosa bila je devojačka: i devojačko je bilo i njeno lice dirnuto čudom smrtne lepote.

Bila je sama i tiha, gledala je u pučinu; i kad je osetila njegovo prisustvo i obožavanje u njegovim očima, okrenu svoje oči prema njemu, mirno podnoseći njegov pogled, bez stida ili razuzdanosti. Dugo, dugo je podnosila njegov pogled, a onda je mirno spustila svoje oči sa njegovih i uprla ih u potok, blago brčkajući svojim stopalom po vodi..

– Bože nebeski! zaklikta Stivenova duša. dajući oduška profanoj radosti…

Pred njim se pojavio razuzdani anđeo, anđeo smrtne mladosti i lepote, poslanih divnih dvorova života, da mu u trenutku ekstaze otvori vrata svih puteva greha i slave. Dalje i dalje i dalje i dalje!



________________________________________

 Portret umetnika u mladosti


Duh svadljiva drugarstva, što ga je u poslednje vreme primećivao u svog takmaca, nije Stephena odvratio od njegove uobičajene navike tihe poslušnosti. Nije verovao u žestinu, i sumnjao je u iskrenost takva drugarstva koje mu se činilo jadnim nagoveštajem muževnosti. Pitanje časti, što je ovde bilo pokrenuto, njemu je bilo, poput svih takvih pitanja, beznačajno. Dok mu je mozak ganjao svoje neuhvatljive utvare i neodlučno se odvraćao od takve potere, slušao je postojane glasove svoga oca i svojih učitelja koji su mu preporučivali neka nadasve bude gospodin i nadasve dobar katolik. Sad su ti glasovi muklo odjekivali u njegovim ušima. Kad je bila otvorena vežbaonica, čuo je i drugi glas što ga je nukao da bude snažan i muževan i zdrav, a kad se u koledžu počeo osećati pokret za narodni preporod, opet ga je neki glas pozivao da bude vjeran svojoj domovini i neka pomaže da se uzdignu njen svrgnuti jezik i predaja… A žamor svih tih prigušenih glasova bio je uzrokom što je neodlučno zastao u svom traganju za utvarama. Glasove bi poslušao za neko vreme, ali sretan je bio jedino daleko od njih, izvan njihova dosega, sam, ili u društvu svojih opsena.

… otac i njegova dva znanca [pili su] u spomen svoje prošlosti. Od njih ga je razdvajao ponor sudbine ili naravi. Njegov um kao da je bio stariji od njihova: hladnije je osvetljavao njihove svađe i zadovoljstva i žaljenja, kao što mesec osvetljava neku mladu zemlju. U njemu se nije pokretao život ni mladost kao što se pokretao u njih. On nije poznavao ni radost druženja ni krepkost surova muškog zdravlja ni sinovsko strahopoštovanje. U njegovoj se duši nije pokretalo ništa osim neke hladne i okrutne i bezljubavne pohote.
Ličnost umetnika, najprije krik ili kadenca ili raspoloženje, a onda tečno i iskričavo pripovedanje, napokon se pročišćuje od života, postaje bezlično da tako kažem… Umetnik kao bog stvaranja ostaje u svom delu ili iza njega ili postrance ili iznad njega, nevidljiv, očišćen iz života, nepristran, podrezujući nokte.
Kako li je lud bio njegov cilj! Pokušao je sagraditi branu reda i otmenosti protiv prljave životne plime izvan sebe…
Njegovo se umovanje sastojalo od neke sutonske sumnje i nepouzdanja u samog sebe, osvetljene na trenutke munjama spoznaje, ali munjama tako jasna sjaja da je u tim trenucima svet propadao pod njegovim nogama kao da je bio uništen vatrom.
Cilj umetnika je stvaranje lepote. Drugo je pitanje šta je lepota.
Duša se rađa – reče neodređeno – tek u onim trenucima o kojima sam ti govorio. To je spor i mračan porod, tajanstveniji od rađanja tela. Kad se u ovoj zemlji rodi duša kog čoveka, hvataju je mrežom i ne daju joj da poleti. Ti meni govoriš o narodnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati proleteti kraj ovih mreža.
Neću služiti onome u šta više ne verujem, nazivalo se to mojim domom, mojom domovinom ili mojom crkvom: i pokušaću izraziti sebe u nekom načinu života ili umetnosti što slobodnije mogu i što potpunije mogu, služeći se u svoju obranu jedinim oružjem što ga sam sebi odobravam: šutnjom, progonstvom i lukavošću.
Ne bojim se biti sam, ni da me zbog koga drugog prezru, ni da napustim ono što moram napustiti. I ne bojim se pogrešiti, čak ni počinuti veliku pogrešku, životnu pogrešku, ni možda onakvu što traje večno.



_____________________________________________

Portret umetnika u mladosti

Stiven opazi kako se tri čaše digoše sa pulta, dok su otac i obojica njegovih prijatelja pili u spomen svoje prošlosti. Sudbina ili temperament odvajahu ga od njih. Njegov duh kao da je bio stariji od njihova: hladno je slušao njihove prepirke, njihovo veselje i njihovo žaljenje kao što Mesec hladno sja na mlađu Zemlju. U njemu nije vrio nikakav život, nikakva mladost, kao što je vrilo u njima. On nije upoznao ni veselje drugarstva, ni snagu surovoga muškog zdravlja, ni sinovsku ljubav. U duši mu nije živelo ništa drugo osim hladne i okrutne pohote bez ljubavi. Detinjstvo mu beše mrtvo i izgubljeno, a s njim je umrla i njegova duša koja je bila sposobna za sitne radosti, i sad prolazi kroz život kao besplodna mesečeva kora.

Zar si stoga umoran i bled
Jer se penješ na nebo i gledaš na zemlju
Putujući bez druga?

Ponovi u sebi te Šelijeve stihove. Od te čoveku neshvatljive vanzemaljske aktivnosti umesto ljudske jalovosti on se strese i zaboravi vlastito zemaljsko besplodno jadikovanje.

__________________


Davno jednom, u davna dobra vremena, išla jedna muuu-krava ulicom, ita muuu-krava koja je išla ulicom susretne jednog zgodnog mališana, po imenu
— Švrća...
Otac mu je pričao tu priču; otac ga je gledao kroz neko staklo: lice mu jebilo maljavo.
Bio je malen, malecak. Muuu-krava je išla ulicom u kojoj je stanovala BetiBern: ona je prodavala kisele bonbone

O, cvetaj, cvetaj divlja ružo Na zelenoj livadici.
On je pevao tu pesmicu. To je bila njegova pesmica.

O, cetaj, cetaj zelena luzo.
Kad se pomokriš u postelju prvo je toplo, pa onda hladno.
Mati mu je podmetala mušemu. Ona je čudno mirisala. Mati je prijatnije mirisala nego otac.

__________________________________


Osećao se miris večeri u vazduhu, miris seoskih polja, gde su kopali repuda je gule i jedu kad odlaze u šetnju prema kući majora Bartona, miris se osećaou šumici iza paviljona gde ima šišarki.

Dečaci su vežbali različite udarce u kriketu. U mekoj sivoj tišini čuo je udaranje lopti: i s jedne i s druge strane kroz tihi vazduh zvuk kriketskih palica:pik, pak, pok, puk: kao kapi vode u nekoj fontani što lagano kaplju u prepunu šolju.
_____________________________________

Prvo izdanje Uliksa  


___________________

Uliks 

Tiho, u snu, ona je došla k njemu: mrtvačka je haljina skrivala njezino telo, iz kojeg je izbijao vonj voska i miris ružina drveta: a dah njen, što se nemo i tajanstveno spuštao na nj, pomalo je podsećao na vonj vlažna pepela. Staklene su joj oči zurile iz bezdana smrti da mi potresu dušu, da bi se ona podčinila. Zurile samo u mene. Avetinjska sveća, koja osvetljavaše njezinu samrtnu borbu. Avetinjska svetlost na izmučenom licu. Promuklo dahtanje, što je tako jezovito krkljalo, dok su se svi, na kolenima, molili. Njezine oči uperene u me, da me prisile da pokleknem.


_______________________


Popovska naklapanja o verodostojnosti Isusove ličnosti. Umetnost mora da nam objavljuje same ideje, neuobličene duhovne bitnosti. Najbitnije kod svakog umetničkog dela je vitalnost, iz koje ono proizilazi. Slikanje Gistava Moroa je slikanje ideja. Najdublje pesme Šelijeve i reči Hamletove povezuju naš duh s večnom mudrošću, s Platonovim svetom ideja. Sve drugo je pusto nagađanje učenika za učenike.

______________________

Dablinci

Nije znao kao bi odgovorio na njenu optužbu. Htieo joj je reći da je književnost iznad politike. Ali oni su bili prijatelji dugi niz godina, pa im je čak i život uporedo tekao isprva na univerzitetu, a zatim su oboje postali profesori. Zbog toga joj nije smeo bombastično odgovoriti. Nastavi žmirkati očima i pokuša se nasmešiti i neuverljivo promrmlja da nema ništa političkog u pisanju književnih prikaza.

- A zar vam nije stalo do vašeg jezika – irskog jezika, upita gospođica Ivors.

- Pa, reče Gabriel, kad smo već došli do toga znate, irski nije moj jezik.

Njihove su se komšije okrenuli da slušaju ovo unakrsno ispitivanje. Gabriel nemirno pogleda oko sebe i pokuša sačuvati dobro raspoloženje iako mu se u ovoj mučnoj prilici počelo rumenilo prelivati po čelu.

- I zar nemate vlastitu zemlju da po njoj putujete, zemlju o kojoj ništa ne znate, vašu vlastitu domovinu i vlastiti narod?, nastavi gospođica Ivors.

- O, iskreno rečeno, iznenada odvrati Gabriel,sit sam moje vlastite zemlje, sit sam je!.

- Zašto, upita gospođica Ivors.

Gabriel joj ništa ne odgovori jer se bio raspalio.

- Zašto, ponovi gospođica Ivors.

Morali su zajednički obići krug i kako joj još uvek nije odgovorio, ona reče vatreno:
- Naravno, nemate što odgovoriti.

Gabriel pokuša prikriti uzbuđenost predajući se gorljivo plesu. Izbegavao je njen pogled jer joj je na licu vidio ogorčen izraz. Ali kad su se ponovo sastali u dugom lancu iznenadi ga čvrst stisak njene ruke. Pogledala ga je za trenutak obesno ispod oka i on se morao nasmešiti. A onda, upravo kad su trebali ponovo stati u lanac, ona se podiže na prste i šapnu mu u uho: Britanac!

Preleteo je beleške za svoj govor: irska gostoljubivost, tužne uspomene, tri Gracije, Pariz, Browningov citat. Ponovio je u sebi rečenicu iz jednog svog osvrta: Čovek oseća da sluša muziku mučenu nemirom. Gospođica Ivors pohvalila je osvrt. Da li je bila iskrena? Da li ona uopšte ima neki svoj vlastiti život iza tog njenog propagandizma? Do ove večeri između njih nikad nije bilo zlonamernosti. Obeshrabrila ga je i sama pomisao da će ona biti na večeri i da će ga kad bude govorio promatrati svojim kritičkim i ispitivačkim očima. Verovatno joj neće biti žao ako mu govor ne uspie. Pade mu na pamet jedna misao koja ga ohrabri. Reći će smerajući na tetku Kate i tetku Juliju: Gospođe i gospodo, generacija koja odlazi možda je imala nedostatke, ali po mom mišljenju imala je izvesne vrline gostoljubivosti, duhovitosti, čovečnosti, koje nova vrlo ozbiljna i preobrazovana generacija koja sada dolazi, kako se meni čini, nema. Izvrsno, to će biti za gospođicu Ivors. Nije važno što su njegove tetke samo dve neuke stare žene…

_____________________________

Jutro je još uvek bilo mračno. Sumorna žuta svetlost pritisla je kuće i reku, a nebo kao da se spuštalo prema zemlji. Po nogama je bila bljuzgavica, i samo su krpice snega ležale po krovovima, zaklonima uz obalu i na ogradama. Svetiljke su još uvek treperile crvenkastom svetlošću kroz tmasti zrak i s druge strane reke palača Four Courts preteći se uzdizala prema teškom nebu.

____________________________

Dablinci 

Išla je ispred njega tako lagana i tako uspravna da je zaželeo da potrči za njom nečujno, da je uhvati za ramena i da joj šapne u uho nešto ludo i strastveno. Činila mu se tako krhka, da je žudio da je od nečeg obrani i da onda ostane s njom sam. U njegovom sećanju zasvetlucaše kao zvezde trenuci njihovog skrovitog zajedničkog života. Za doručkom kraj njegove šoljice leži omotnica boje suncokreta i on je miluje. Ptice cvrkuću u bršljanu i belokosna i osunčana paučina zastora svetluca na podu… Val još nežnije radosti razli se iz njegovog srca i toplo prostruja njegovim žilama. Njegovo sećanje obasjaše kao nežni zvezdani plamen trenuci njihovog zajedničkog života koje niko nije znao niti će ikad znati. Čeznuo je da u njoj probudi iste uspomene, da joj pomogne zaboraviti sve one godine jednoličnog zajedničkog životarenja i da je podseti samo na časove zanosa. Jer, osećao je da godine nisu ugasile ni n jegovo ni njeno srce. Ni deca nisu ugasila nežni žar njihovih duša, ni njegovo pisanje, ni njene brige oko kuće. U jednom pismu koje joj je u ono doba uputio, napisao je: ,,Zašto mi se reči kao što su ove, čine tako bezizražajne i hladne? Da li je to zato što nijedna reč nije dovoljno nežna da bude tvoje ime?“. I sada su kao udaljena muzika izranjale iz prošlosti te reči koje je napisao pre toliko godina. Čeznuo je da bude s njom sam. Kad svi odu njih dvoje će ući u hotelsku sobu i tada će konačno biti sami. Nežno će je dozvati: ,,Gretta!“. Možda neće odmah čuti. Svlačiće se. A onda će je nešto u njenom glasu trgnuti. Okrenuće se i pogledaće ga.

_____________________

Dablinci

Gabriel je naslonjen na laktove gledao neko vrieme bez ljutnje njenu zamršenu kosu i poluzatvorena usta i slušao njeno duboko disanje. Tako dakle, ona je u svojoj mladosti doživela tu romantičnu priču: jedan je muškarac umro zbog nje. Jedva ga je sada i zabolelo kad je pomislio kako je jadnu ulogu, on njen muž, odigrao u njenom životu. Promatrao ju je dok je spavala kao da nikad nisu živeli zajedno kao muž i žena. Njegov radoznali pogled dugo je zadržavao na njenom licu i kosi, i kad je pomislio kakva je morala biti u to doba svoje prve devojačke lepote, obuze ga čudna prijateljska samilost prema njoj. Nije voleo da prizna čak ni samom sebi da njeno lice više nije lepo, ali znao je da to više nije bilo lice zbog kojeg je Michael Furey prkosio smrti…

… Od zraka u sobi oseti studen u ramenima. Pažljivo se uvukao pod pokrivače i ispružio kraj svoje žene. Jedan za drugim svi će postati senke. Bolje je preći odvažno na onaj drugi svet, u punom zanosu velike ljubavi, nego nestajati i turobno venuti sa starošću. Razmišljao je kako je ona, koja je ležala kraj njega, zadržala tolike godine u svom srcu lik svog dragog i njegov pogled kad je govorio da ne želi živeti.

Gabrielove se oči ispuniše plemenitim suzama. On sam nikad nije tako osećao prema nijednoj ženi, ali znao je da takav osećaj mora biti ljubav. Suze su mu sve gušće navirale u oči i u polumraku on je zamišljao da vidi mladića kako stoji ispod mokrog drveta. I druge su prilike počele izranjati iz mraka. Njegova je duša zaronila u prostranstva u kojima prebiva beskrajno mnoštvo mrtvih. Bio je svestan njihovog čudnog i lepršavog postojanja, ali ga nije mogao uhvatiti. I njegova vlastita osobnost gubila se u sivom neopipljivom svetu. A sam čvrsti i tvarni svet, koji su ti isti jednom gradili i u njemu živeli, rastvarao se i iščezavao.

Nekoliko laganih udaraca o prozorsko okno nagnaše ga da se okrene prema prozoru. Ponovo je počeo padati sneg. Pospano je promatrao pahuljice, srebrnaste i tamne, kako su koso padale u svetlosti svetiljke. Došlo je vreme da pođe na put na zapad. Da, novine su tačno pisale, sneg je pao u čitavoj Irskoj. Padao je na svaki delić mračne središnje ravnice, ne brežuljke bez drveća, na Bog of Allen i još dalje zapadno u tamne buntovne valove Shannona. Padao je također na svaki delić pustog groblja kraj crkve na brežuljku gde je bio pokopan Michael Furey. Pritiskivao je gustim nanosima nakrivljene krsteve i nadgrobne spomenike, napadao je na šiljke malih gvozdenih  vrata i na ogoljelo trnje. I dok je slušao kako pahuljice lepršaju kroz svemir, njegova je duša polako gubila svest, a sneg je lagano padao na sve žive i mrtve, lagano, kao što dolazi poslednji kraj…



Нема коментара:

Постави коментар