26.06.2013.

Džejms Džojs


 



Noge su mu gorele od žudnje da lutaju do na kraj sveta. Napred!Napred!Kao da klikće njegovo srce.Veče će se spustiti nad morem,noć pasti po dolinama,zora zatreperiti pred lutalicom i pokazati mu čudna polja i brda i lica - kuda?
 
____________________________________________
 
Portret umetnika u mladosti


“Očni kapci su mu drhtali kao da su osećali beskonačna ciklična kretanja zemlje i njenih satelita, drhtali kao da su osetili čudesnu svetlost nekog novog sveta. Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući , dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.”


________________________________________
 Portret umetnika u mladosti
 
Duh svadljiva drugarstva, što ga je u poslednje vreme primećivao u svog takmaca, nije Stephena odvratio od njegove uobičajene navike tihe poslušnosti. Nije verovao u žestinu, i sumnjao je u iskrenost takva drugarstva koje mu se činilo jadnim nagoveštajem muževnosti. Pitanje časti, što je ovde bilo pokrenuto, njemu je bilo, poput svih takvih pitanja, beznačajno. Dok mu je mozak ganjao svoje neuhvatljive utvare i neodlučno se odvraćao od takve potere, slušao je postojane glasove svoga oca i svojih učitelja koji su mu preporučivali neka nadasve bude gospodin i nadasve dobar katolik. Sad su ti glasovi muklo odjekivali u njegovim ušima. Kad je bila otvorena vežbaonica, čuo je i drugi glas što ga je nukao da bude snažan i muževan i zdrav, a kad se u koledžu počeo osećati pokret za narodni preporod, opet ga je neki glas pozivao da bude vjeran svojoj domovini i neka pomaže da se uzdignu njen svrgnuti jezik i predaja… A žamor svih tih prigušenih glasova bio je uzrokom što je neodlučno zastao u svom traganju za utvarama. Glasove bi poslušao za neko vreme, ali sretan je bio jedino daleko od njih, izvan njihova dosega, sam, ili u društvu svojih opsena.

… otac i njegova dva znanca [pili su] u spomen svoje prošlosti. Od njih ga je razdvajao ponor sudbine ili naravi. Njegov um kao da je bio stariji od njihova: hladnije je osvetljavao njihove svađe i zadovoljstva i žaljenja, kao što mesec osvetljava neku mladu zemlju. U njemu se nije pokretao život ni mladost kao što se pokretao u njih. On nije poznavao ni radost druženja ni krepkost surova muškog zdravlja ni sinovsko strahopoštovanje. U njegovoj se duši nije pokretalo ništa osim neke hladne i okrutne i bezljubavne pohote.
Ličnost umetnika, najprije krik ili kadenca ili raspoloženje, a onda tečno i iskričavo pripovedanje, napokon se pročišćuje od života, postaje bezlično da tako kažem… Umetnik kao bog stvaranja ostaje u svom delu ili iza njega ili postrance ili iznad njega, nevidljiv, očišćen iz života, nepristran, podrezujući nokte.
Kako li je lud bio njegov cilj! Pokušao je sagraditi branu reda i otmenosti protiv prljave životne plime izvan sebe…
Njegovo se umovanje sastojalo od neke sutonske sumnje i nepouzdanja u samog sebe, osvetljene na trenutke munjama spoznaje, ali munjama tako jasna sjaja da je u tim trenucima svet propadao pod njegovim nogama kao da je bio uništen vatrom.
Cilj umetnika je stvaranje lepote. Drugo je pitanje šta je lepota.
Duša se rađa – reče neodređeno – tek u onim trenucima o kojima sam ti govorio. To je spor i mračan porod, tajanstveniji od rađanja tela. Kad se u ovoj zemlji rodi duša kog čoveka, hvataju je mrežom i ne daju joj da poleti. Ti meni govoriš o narodnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati proleteti kraj ovih mreža.
Neću služiti onome u šta više ne verujem, nazivalo se to mojim domom, mojom domovinom ili mojom crkvom: i pokušaću izraziti sebe u nekom načinu života ili umetnosti što slobodnije mogu i što potpunije mogu, služeći se u svoju obranu jedinim oružjem što ga sam sebi odobravam: šutnjom, progonstvom i lukavošću.
Ne bojim se biti sam, ni da me zbog koga drugog prezru, ni da napustim ono što moram napustiti. I ne bojim se pogrešiti, čak ni počinuti veliku pogrešku, životnu pogrešku, ni možda onakvu što traje večno.



_____________________________________________

Davno jednom, u davna dobra vremena, išla jedna muuu-krava ulicom, ita muuu-krava koja je išla ulicom susretne jednog zgodnog mališana, po imenu

— Švrća...

Otac mu je pričao tu priču; otac ga je gledao kroz neko staklo: lice mu jebilo maljavo.

Bio je malen, malecak. Muuu-krava je išla ulicom u kojoj je stanovala BetiBern: ona je prodavala kisele bonbone

.O, cvetaj, cvetaj divlja ružo Na zelenoj livadici.

On je pevao tu pesmicu. To je bila njegova pesmica.

O, cetaj, cetaj zelena luzo.

Kad se pomokriš u postelju prvo je toplo, pa onda hladno. Mati mu je podmetala mušemu. Ona je čudno mirisala. Mati je prijatnije mirisala nego otac.

__________________________________


Osećao se miris večeri u vazduhu, miris seoskih polja, gde su kopali repuda je gule i jedu kad odlaze u šetnju prema kući majora Bartona, miris se osećaou šumici iza paviljona gde ima šišarki.

Dečaci su vežbali različite udarce u kriketu. U mekoj sivoj tišini čuo j eudaranje lopti: i s jedne i s druge strane kroz tihi vazduh zvuk kriketskih palica:pik, pak, pok, puk: kao kapi vode u nekoj fontani što lagano kaplju u prepunu šolju.
_____________________________________

 

Нема коментара:

Постави коментар