16.05.2013.

Vilijam Fokner






NAKON Pedeset godina

SAPFIČNO

Dakle to je , neće mi san na Kapke .
Ni na oči, rastresenom kosom i belim
Dalekim bledim rukama, usnama i čeličnim grudima,
Tako me ona gleda.

I mada mi san ne dolazi , stiže mi
Vizija iz ispunjenih glatkih veđa sna,
Beloputa Afrodita neukroćena jezdi
 Na vlasima svoje kose.

 U purpurnim kljunovima golubica što je vuku ,
Ispruženim iz žudnje, šija povijenih nazad,
 Ka Lezbosu i na letećim stopalima ljubavi
 Što jecaju iza nje.

Ne osvrće se, ne osvrće se na
Devet krunisanih muza koje stoje
Oko Apolona kao devet korintskih stubova pevajući
U večernjoj bistrini.

 Ne vidi lezbijske usne poljupcem spojene
Preko lautinih struna, pesmom opijene.

 Ni bela stopala Okeanida
 Što naga sijaju.

 Pred vom hode jadikovke i jecaji
Neplodnih žena, uz grmljavinu krila,
Dok duhovi napuštenih letskih žena, jadaju ,
Mrznući suton.

______________________________


JABLAN

Zašto drhtiš tu
Između bistre reke i puta?
Nije ti hladno,
Uz svetlost sunca koje sanjari o tebi,
A ipak dižeš svoje skrušene molbene ruke kao da želiš
Navući oblake sa nebesa da krhkost sakriju tvoju.

Ti si mlada deva
Što podrhtava u patnji ushićene smernosti,
Bleda stvarna deva
čija je odora na silu sa nje strgnuta.

_______________________________


AKO ĆE ŽALOST BITI

Ako će žalost biti, neka bez kiše stigne,
U ime srebrnog jada neka i ovo bude,
Ako ove zelene šume budu sawale da se probude
U mom srcu, ako se ponovo dignem.

Ima li ma koje smrti, jer ipak ću sniti
Gde je sem u planinama setnim što dremežom su natkriljene,
Gde trunem kao stablo? I mada smrt će snaći mene,
Ova zemlja koja me brzo nosi moj dah će otkriti.
__________________________


NAKON PEDESET GODINA

Kuća joj je prazna na srce starost joj staje,
Ono je puno senki i jeke što obmanu prati
Niko je spasti neće, jer je htela tkati
Slepim, krivim prstima gnezdo što ne može da traje.

Priča kaže, kad narod uz oružje na nju krete da ustaje,
Zbog njenih milovanja oklevaše kao bele ptice,
zbog krune koju je imati mogla da poveže pletenice
Kose svoje, i nežnih ruku što Veštičijim Zlatom sjaje.

Ogledala njena zakletve pamte, jer tu gránu
U snovima iz drugih snova što nežnost puti njene
Pozajmiše dok beše tu, mekoćom kose krunisanu.
Sputanog srca uz mlade oči povijene
I slepe, oseća prisustvo njeno kroz mirise razlivene,
Život mu i telo u zamku sputa okovanu.

preveo Bojan Belić


 

Нема коментара:

Постави коментар