14.03.2013.

Luigi Pirandello:





Čini mi se da ovo više nisu vremena za pisanje knjiga, čak ni šale radi. Kad je u pitanju lepa književnost, baš kao i sve ostalo, ja uvek ponavljam jedno te isto: Proklet bio Kopernik! "

" O bože, kakve to ima veze sa Kopernikom! "Uzvikuje don Eliđo i ispravlja leđa, zajapurenog lica pod obodom slamnog šešira .
"Ima veze, don Eliđo. Jer dok se Zemlja nije okretala ... "
" Uh, zar opet! Pa Zemlja se oduvijek okretala! "
" Nije istina. Ljudi to nisu znali, stoga kao da se nije ni okretala. Za mnoge se ni danas ne okreće. Onomad sam to rekao nekom starcu, seljaninu, i znate što mi je odgovorio? Da je to samo dobar izgovor za pijance. "
 Pokojni Matija Paskal

_______________________________________
 
 


 "Mislim da je ovo jedan od najbolnijih utisaka, možda najbolniji, kad ga oseti onaj ko se vraća posle mnogo godina u rodno mesto: videti kako vlastite uspomene padaju u prazninu, kako nestaju jedna po jedna, iščezavaju, uspomene koje žele da obnove život, a ne nalaze više sebe u mestima, jer izmenjeno sećanje ne uspeva da dade tim mestima realnost što su ih pre imala. Ne po sebi samima, nego po ličnosti."

Naše uspomene
_______________________________________


 Ali izvinite ! Ako čovek može tako da shvati i pojmiti svoju beskrajnu malenkost, šta to znači? Znači da on shvata i poima neizmernu veličinu vasione! Kako se dakle, prema tome, može čovek nazvati malim?
- Mali,mali...- govoraše profesor Sabato kao iz neke bezmerne udaljenosti.
A Lamela, sve razdraženiji:
- Vi se šalite! Mali? Ali mora da je u meni neka sila, shvatate li? Nešto od ovoga beskraja, jer inače ne bih o njemu ništa znao, kao što ne zna ova moja cipela, uzmimo, ili moj šešir. Nešto od ovoga beskraja, jer ako upravim ovako oči zvezdama, evo, otvara se uvaženi profesore, to nešto se otvara i postaje, kao ništa, neizmernost prostora u kome s kreću svetovi; svetovi, kažem čiju strašnu veličinu osećam i shvatam je. Ali kome pripada ta veličina? Meni, dragi profesore. Jer je osećanje moje! Kako dakle možete reći da je čovek mali, kada je u njemu tolika veličina?

- Ah, kako ti rasuđuješ? Tu si stao? Nastavi samo svoje rasuđivanje; kakvo značenje ima to što govoriš? To znači da je čovek velik samo tada kad se pred beskrajem oseća i saznaje malim, i da nikada nije tako mali, kao kad se oseća velikim! To je značenje! A kakva ti uteha i pomoć mogu doći od toga, to jest od saznanja da je čovek osuđen na to svirepo očajanje: videti kao veliko ono što je maleno - sve naše stvari, ovde, na zemlji - a kao maleno ono što je veliko, zvezde?

                                                                     
Gore i dole

_________________________________________

 Bitnost ? Šta je dakle bitnost? To je stvar " koja jeste ", bez sumnje, i po njoj se, dok sam živ, razlikujem od onoga sebe koji ću biti posle smrti. To je jasno! Ali ova suština, u mojoj najtananijoj unutrašnjosti, ima li ona svoj pravi život, ili možda egzistira samo u toliko u koliko ja živim ?
Dve pretpostavke : ako ona ima pravi život, a prima svest o sebi jedino u meni, da li prema tome više neće imati nikakve svesti kad jedanput ode od mene? Šta će onda postati? Nešto što nisam ja, što nije ni ona sama dok u meni stanuje. Kad se jednom oslobodi, ona će postati što bude htela...ako uopšte nastavi da živi. Jer, postoji i druga pretpostavka: da ona živi dotle dok ja živim, tako da , kad mene ne bude....


Poznati pokojnik

____________________________________________
 
scribd
 
 

Нема коментара:

Постави коментар