25.08.2012.

Liz Willis, Žene u španskoj revoluciji

 

Uvod

Na neki način, čisto je zavaravanje pokušati izolirati ulogu žena u bilo kom istorijskom događaju. Kako bilo, ipak ima razloga zašto s vremena na vreme treba pokušati, kao prvo, treba se podrazumevati da kada istoričari/ke pišu o „ljudima” ili „radnicima” govore kako o muškarcima, tako i o ženama. Tek od nedavno se istorija žena počela proučavati pažnjom koja je prikladna važnosti žena — čineći, kao što i činimo, otprilike pola društva na svim nivoima.
U njihovom opsežnom opusu „Revolucija i građanski rat u Španiji” (Faber&Faber, 1972.), Pierre Brow i Emile Temime izjavljuju da je ušestvovanjee žena u Španskoj revoluciji 1936. bilo masivno i opšte, i uzimaju to kao pokazatelj koliko je uopšte duboko revolucija išla. Nažalost, detalji ovih aspekata su retki drugde u knjizi, ali izvori pružaju neku opštu sliku. U procesu istraživanja kako su se žene borile, šta su postigle i kako im se svest razvijala u razdoblju intenzivnih društvenih promena, možemo očekivati uvid u mnogo malih delova događaja. Bilo koji zaključak koji iskrsne, treba imati značenje  za slobodare  i za ženski pokret u sadašnjosti.

Pozadina

Uslovi života za žene u Španiji pre 1936. su bili opresivni i represivni do krajnosti. Rad je bio težak, dug i loše plaćen, a kada su se napredci i pokazali, nisu uvek bili u potpunosti korisni za žene. Brojke iz Instituta socijalnih promena (citirano u S.G.Payne, Španjolska revolucija, Weindenfeld &Nicolson, 1970.), pokazuju da su u tih desetak godina (1913. -1922.) plate muškaraca porasle za 107.1% a plate žena samo 67.9%, dok su troškovi života porasli za 93%. Kada je 1931. Republika utvrdila osmosatni radni dan za poljoprivrednike/ce, to je, prema seljacima u Seviljskom zatvoru koji su razgovarali sa Arthurom Koestlerom, značilo da su muškarci išli na sastanke i tračanje, dok su njihove žene mogle doći kući tek u pet popodne, skuvati ručak i pobrinuti se za čistu dečiju odeću.

Međutim, unesene su minimalne reforme koje uključuju nadoknadu za materinstvo i uobličene su u ciljeve progresivnih grupa. Politički gledano, Ustav republike iz 1931. donosi — glasanje za oba pola od 23 godine, radikalan pomak za to vreme i mesto. Isprva, rečeno je (Alvarez del Vayo, u „Borba slobode”), glasanje žena je samo udvostručilo moć njihovih muževa ili ispovednika, ali situacija je bila ipak promenjena. Republika donosi mere obrazovanja i svetovnosti, uključujući i dozvolu za „bezrazložan” razvod. Unatoč težini unutarnje inferiornosti pod kojom su morale raditi, mnoge žene su se počele aktivno uključivati u politiku.
Sa slobodarske strane, snažan anarhistički pokret je uključivao određenu svesnost o nužnosti drugačijih odnosa između ljudi. Za njegove naslednike, bar je rušenje ozakonjenog braka bilo na popisu. Teže je proceniti do kom su se opsega u njihove lične živote unosile promene u stavovima, ali čini se da im pojedinačni problemi žena, nisu bili glavna briga.
U biti, ništa im i nije bilo glavna briga. Margareta Nelkin, socijalistkinja koja je trebala postati zamenica na sudu, piše o „Socijalnom stanju žena u Španiji” (Barcelona, 1922.) i „Žene na sudu” (Madrid, 1931.); postojao je pokret za ženska prava u ranim dvadesetima, ali imao je reformističku i karijerističku orijentaciju, temeljenu na ženama u profesijama. Za anarhiste, reformiste, minimalni ili prelazni programi su bili manje — više neprihvatljivi. Fokus je bio na prožimajućoj društvenoj revoluciji. Nažalost, svaka teoretska rasprava o tome — što takva revolucija može uključivati, je često odbačena u zamenu za usvajanje ideje da će stvari proraditi spontano i na najbolji mogući način.

Revolucija

Kao odgovor vojnoj pobuni protiv Republike, uistinu se desio moćan element te spontanosti. Događaji su obuzeli stranke i vođe, uključujući „vodeće militante” CNT-FAI (sindikalistička Nacionalna konfederacija rada i Iberijska anarhistička federacija). Jedna od poslednjih, Federica Montseny, aludirala je kasnije da je to „revolucija koju smo svi priželjkivali ali nismo očekivali tako skoro”.
Žene su imale važnu ulogu. Prema mišljenju Alvarez Del Vayo, bile su dominantne u odgovoru na pobunu i predstavljale su kičmu otpora. Broue i Temime kažu da su bile sveprisutne — u odborima, u miliciji, na fronti. U ranim bitkama građanskog rata, podrazumevalo se da se žene bore uz muškarce.
Žene su nužno i prirodno bile uključene u razvoj društvene revolucije, u kolektivima koji su se osnivali u gradu i selu, nakon odlaska mnogih šefova i gospodara. Ova činjenica implicira određene promene, u njihovom načinu života, njihovom stupnju otuđivanja u poslu i slobodnom vremenu (kada bi ga imale), načinu razmišljanja, stavovima drugih o njima. Ali promena u društvenim odnosima, posebno položaja žene u zajednici, bila je daleko od celovite, čak i u područjima gde su slobodari imali najveću kontrolu nad vlastitom situacijom.
Jednostavni pokazatelj kontinuirane inferiornosti položaja žena vidi se u statistikama plata unutar zajednica. Žene su često slabije plaćene od muškaraca. Evo nekih primera:
  1. u maloprodajnim trgovinama u Puigcerdi, muškarci su zarađivali 50 peseta sedmično, a žene 35 peseta
  2. U Segorbaškom agrikulturnom kolektivu, muškarci su zarađivali 5 peseta na dan,  4 peseta  žena koja je neudana, i 2 ako je udana.
  3. u Muniesi, muškarci su dobijali 1 peset na dan, žene i devojke 75 centimosa, a one ispod 10 godina 50 centimosa.
Mnogi agrikulturni kolektivi su se složili oko „porodične plate”, prilagođavajući se brojkama, po principu „svakome po potrebi”. Domaćinstvo gde i muž i žena rade jer nemaju dece, mogu dobiti 5 peseta na dan, dok domaćinstvo u kom muškarac radi za kolektiv, a njegova supruga brine za 2, 3 ili 4 dece, mogu dobiti 6, 7 ili 8 peseta.
Prema Hugh Thomasu gotovo svugde su posebne skale isplate za supružnike koji rade, sa drugačijim bonusima za sinove koji rade, manjine i invalide, posebni iznosi za neženje, udovice i penzionisane parove. Iznosi mogu varirati od 4 do 12 peseta na dan. Ponekad su određene kategorije žena u poređenju s drugima prošle dobro. U Villaverdeu, udovice su shvaćene isto kao neženje, plus dečji doplatak — s druge strane, neženje su  imali besplatan pristup komunalnom restoranu, dok su drugi morali platiti 1 pesetu.

Ideja skale plata koja direktno diskriminiše žene nije, dakle, tačna u svakom slučaju. Ali postoji očit dokaz raštrkanih pretpostavki baziranih na konceptu patrijarhalne porodice, gde žena nije tražila jednaku isplatu. Mišljenja promatrača slobodara se razlikuju po tom pitanju. Jose Peirats je smatrao da je porodićna plata bila način spajanja želje za privatnošću i više intimnog načina života. H. E. Kaminski zauzima žešći stav, braneći stav da je porodična kartica stavila najpotlačenija ljudska bića u Španiji— žene — pod kontrolu muškaraca. Uzeo je to kao dokaz da je anarhistički komunizam sela Alcore Ťizuzeo svoju prirodu iz stvarnog stanja stvari.

Kao mera reforme, novi platni sistem imao je svoj pozitivni aspekt. Ako ništa, bar su prava žena u smislu sredstava za život bila generalno prepoznata, bez obzira na ulogu koju su imale u društvu; kao i prava dece. Peirats iznosi da domaćice nisu bile obavezne da rade izvan kuće, na zemlji, osim ako to nije bilo nužno potrebno (dodatne bi bile „pozvane” od gradskog izvikivača da u slučaju potrebe rade na poljima), a trudne žene su bile tretirane s posebnom obzirnošću. Kćeri seljačkih porodica više nisu bile prisiljene ići u službu u gradove ili u inostanstvo. Zbrinute porodičnom platom, mlade žene su ponekad donirale svoj rad radeći uniforme — što je bio samo podsetnik da radnicima/cama veličina paketa plate sad nije od tolike vitalne važnosti. Situacija je imala stupanj fleksibilnosti dozvoljavajući više izbora nego pre, uprkos kontinuiranoj podeli rada koja je dodeljivala sve kućne zadatke ženama.

Možda osnovni faktor pridavanja manje važnosti otuđenju plaćenog rada (za anarhistički ideal društva bez plaće, zapravo društvo bez novca nije bio praktičan zbog ograničenog i fragmentiranog karaktera revolucije) je bila šansa za sučestvovanje u kolektivnom donošenju odluka. Politika i praksa svakog kolektiva bi bila donesena od strane Generalne skupštine, koju je obično birao Administrativni odbor. Opseg koliko su žene bile izravno uključene u određivanje vlastitog položaja je neutvrđen. Hugh Thomas je smatrao: „Nije sigurno da je svaki član kolektiva ponekad bio uključen, žene i svakako deca koja rade, ili ijedni od njih, a više je moguće da se samo od radnika očekivalo da učestvuju.”
Ovo bi bila ozbiljna optužba kolektiva ako je shvatimo doslovno, ali Thomasovo nagađanje o tom što čini i pokreće slobodare i nije najpouzdanija interpretacija.
Gaston Leval u „Kolektivima u španskoj revoluciji” (preveo Vernon Richards, Freedom Press, 1975: pp. 207-213), izveštava sa sastanka seoske skupštine koji je pohodilo „oko 600 ljudi uključujući oko 100 žena, devojaka i nekoliko dece”. Dogovor je uključivao predlog za „organizaciju radionice gde bi žene mogle doći i raditi umesto da gube vreme tračajući na ulici. Žene su se smejale, ali je predlog ipak prihvaćen”. Još se ističe „imenovanje novog direktora bolnice (a mi saznajemo da je direktor žena, što je, jasno, neobično)”. Beleži očiti interes i uključenost u diskusije, čak do toliko da „niko nije otišao pre kraja nijedna žena ni dete nije otišla/lo na spavanje”. Žene su, uopšteno gledajući, mogle biti prisutne, ali ne nužno ili potpuno ravnopravno uz muškarce.

Uprkos tome, Thomas je primetio „odsutnost celog kompliciranog stroja tradicionalnog katoličkog života i svih stvari koje s tim idu (kao što je podređivanje žena)” kao faktor koji je bio izvor stalnog veselja ogromne većine radnika/ca. Usvajanje ženskih funkcija i ženstvenosti nisu, naravno, odbijene preko noći. Leval je pisao o ženama koje kupuju za proviziju, trgovinama odećom koje proizvode modnu odeću za žene i devojke, mlade devojke se učilo šivanju odeće za njihovu buduću decu, pored ostalih neupitnih odraza „stvarnog stanja stvari”. Ali utisak značajnih promena u stavovima i u društvenoj atmosferi je prenesen od strane mnogih promatrača iz prve ruke.
 1936., Franz Borknau uočio je samopouzdanje kod žena u Barceloni, dosad neuobičajeno za španske žene u javnosti. Milicajke su stalno nosile hlače, što je pre bilo nezamislivo; ali čak i kad su naoružane, španske žene su još bile pod pratnjom, za razliku od ženskih volonterki drugih nacionalnosti. U Madridu je isto bio očigledno promenjen položaj žena; moglo se videti mlade radnice kako okupljene u stotinama, možda i hiljadama, prikupljaju stvari za Međunarodni Crveni krst. Opisuje očito uživanje u onom što je za mnoge bilo prvo pojavljivanje u javnosti — okupljanje u parovima, šetnje po ulicama i odlazak u elegantne kafiće, neograničen razgovor sa strancima i milicajcima.
No svejedno, uprkos negodovanjima drugih komentatora o „promiskuitetu”, smatrao je da postoji opšta odsutnost bilo kakvog dubokog prevrata u seksualnom životu, manje nego u Velikom ratu. No postojala je barem težnja za zajedništvom ili pojednostavljivanjem zakonskih formalnosti. Umesto braka, anarhisti su favorizirali slobodnu združenost koja se bazira na međusobnom poverenju i podeli odgovornosti; povezanost između ljubavnika je u mnogim situacijama gledana jednako kao bračna veza. U kolektivima, prema Levalu, ceremonija zakonskog braka je postojala zato što su ljudi uživali u njoj kao u svečanoj prigodi — drugovi bi prošli proceduru pa onda uništili dokumentirane dokaze.

. Ljudi koji su se venčali su često obasipani darovima, dodatnim sredstvima i pomoći sa kućanstvom; s druge strane, kolektiv je imao moć da zadrži privilegije kao što su sredstva potrebna za prevoz do grada, ako se svrha činila neprikladnom. Kamenski je video seoski odbor Alcore u ulozi pater familiasa; pa navodi reči člana kolektiva koji je rekao: „Nema mesta za poroke”. Preživljavanje tradicionalnih stavova je uključivalo neobično usvajanje u nekim kolektivima da su odvojene dnevne sobe nužne za muškarce i žene, kao deo ljudskog dostojanstva. Segragacija je isto bila upotrebljavana u kući za siromašnu decu u Madridu, gde je dečake smeštalo, hranilo i učilo osoblje učiteljica, u Palace hotelu, a devojčice — u drugoj zgradi.
Sa svim svojim ograničenjima, Španska revolucija je u svojoj prvoj fazi donela nove mogućnosti za žene, u zonama koje nisu preuzeli Nacionalisti, i za neke u elementu ličnog oslobođenja. Jedna grupa koja je pokušala imati slobodarsku perspektivu situacije je bila Mujeres Libres (Slobodne žene). Do kraja 1936. godine imala je sedam Odelenja rada — Prevoz, Javna služba, Negovanje, Oblačenje, Pokretne brigade za ne-specijaliste, i brigade koje su zamenjivale muškarce koji su učestvovali  u ratu. Federacija je rasla, omogućujući ženama da učine maksimalan doprinos svakom praktičnom radu koji je trebao biti napravljen. Njene članice su osećale da imaju važnu odgojnu funkciju, radeći na emancipaciji žena od tradicionalne pasivizacije, neznanja i eksploatacije od kojih će biti oslobođene, idući ususret sporazumevanju između žena i muškaraca, koji/e bi radili/le zajedno bez međusobnog isključivanja. Uvidele su potrebu da probude u ženama bitnu svest o njihovom pokretu, i da ih uvere da je izolirana i čisto ženstvena aktivnost zasada nemoguća. Videle su se bazirane na širokim ljudskim težnjama za emancipacijom, ostvarivoj samo u društvenj revoluciji, koja će osloboditi žene od stagnacije osrednjosti.
Politički gledano, slogani Mujeres Libres su opisivali situaciju jednostavno, kao borbu između dve klasa i dve ideologije: rad nasuprot privilegija; sloboda nasuprot diktature. Ali dokazati je bilo puno kompliciranije. Karakteristična anarhistička mešavina užarene retorike, nacrta teorije i intenzivnih praktičnih aktivnosti nije odgovarala potrebama strašne političke stvarnosti, unatoč stvarnim postignućima grupa pod teškim uslovima.

Obrana Madrida

Naravno, pretnja od Nacionalista je bila snažno prisutna, omogućujući isprva kako poticaj, tako i pretnju revolucionarnim akcijama, kako su ljudi uzimali borbu protiv te pretnje u svoje ruke. Otpor koji je pružen u obrani Madrida, a protiv nacionalističke vojske ranih meseci 1936. godine, obnovio je duh hitnog odgovora na vojni ustanak, i opet su žene odigrale veliku ulogu kao u prvim danima rata. Bataljon žena borio se ispred mosta Segovia. Kod Gastafa, u centru severne fronte, žene su bile pod paljbom celo jutro i bile su među zadnjima koji su otišli. Tokom povlačenja u Madrid, jedan muški promatrač je primetio kako neke žene u miliciji izgledaju više vojnički od mnogih mušakraca, dok su druge pak uredne, njegovane i sređene. Među talijanima u Internacionalnoj brigadi u Madridu bila je šesnaestogodišnja djvojčica iz Ciudad Reala, koja se pridružila nakon što su joj otac i brat poginuli. Imala je iste dužnosti kao muškarci, delila je njihov način života, i pričalo se da je jako dobar strelac.
Unutar grada, žene su organizovale masivne demonstracije, radeći propagandu i slogane uključujući slavni No Pasaran („Neće proći”, koje se pripisuje La Pasionari), gradile su i barikade, često uz pomoć dece i nekada i pod paljbom.
Odbori su bili utvrđeni po kvartovima, kućama i blokovima, zbog nabavke hrane, municije i radi komunikacije. Žene su aktivno doprinosile obrani, uključujući motrenje zračne fronte i nadziranje sumnjivih petokolonaša. Njihovi odbori su organizirali kolektivne obroke i pranje rublja; dečje jaslice i domovi za majčinstvo su  funkcionisali su kako su najbolje mogli. Broue i Temimesu su opisali širenje Kućnih i komšijskih odbora kao snažan oblik druge Madridske revolucije, kao bazu iskonske Komune.
.....

čitaj dalje  

Нема коментара:

Постави коментар