28.02.2013.

Josef Škvorecky, ZIMSKA ZGODA






ZIMSKA ZGODA

Usred grada teče reka lagana i spora toka. To što mislim ne govorim sasvim nešto drugo zborim.
Gledam cure sanjajući i ugodno čavrljajući. Ne mislim što govorim, sasvim nešto drugo zborim.
JOSEF KRATKY Sedmi b


Sedeo sam na klupi ispod mosta za skakanje i pravio se da gledam ljude u bazenu. Voda je bila zelena, a kroz visoke prozore od mlečnoga stakla gusto su doletale sitne senke. Vani je padao sneg, svetiljka u prolazu bacala je senke snežnih pahuljica na mlečno staklo. Kupalištem se orilo vrištanje cura koje su klinci vukli za noge, pod površinu vode, a na suprotnoj strani bazena sedili su Irena i Zdenek i ćutali. Gledao sam, čekao što će se desiti. Irenine noge praćakale su se u zelenoj vodi,ruke je oslanjala o bele pločice,osunčana stegna su joj se malo,ugodno raširila, i videlo joj se duboko u prorez grudnjaka. Zdenek je grizao donju usnu u stilu junaka iz romana. Bilo mi je jasno da su se posvađali.

Levo od igre sena na prozorima Marija Dreslerova je izišla iz bazena,ali ju je neko uhvatio za noge.Ostala je da leži na trbuhu,držeći se za malu pukotinu između pločica. Plavi joj se kupaći kostim urezivao među noge,a tamo ga je obrubljivala bela traka kože poluotkrivene stražnjice. Marija je vrištala,ali ju je Kočandrle držao za gležnjeve i nije je puštao.Polako je grudima klizila po belim pločicama,dok nije pala natrag.Posvuda je vladala opšta zabava.

Opet sam pogledao Irenu; Zdeneka više nije bilo.Brzo sam bacio pogled prema kabinama.Upravo je nestajao u jednoj od njih i glasno za sobom zalupio vratima. Napuštena,Irena je sedela na rubu bazena,buljila u vodu i desnom 'se rukom češkala po levom ramenu.Podlakticom je gnečila grudi, a u izrezu joj se stvorio predivan puteljak.

Čekao sam je u portalu Gradske bilbioteke.Pahuljice su gusto sipile u stošcu plave svetlosti iznad ulaza u kupalište. Na pločniku je već ležao gust, rahli, bleštav sag i svetlucao kao da su u nj umešali sitne briljante.Irena se pojavila u zelenom zimskom kaputu sa smeđim rupcem na glavi i smeđom školskom torbom pod rukom.Na trenutak je zastala i zakopčala najgornje dugme kaputa.Izronio sam iz sene i rekao:

— Zdravo, dušo!
— Zdravo, Danny — okrenula je prema meni velike,smeđe oči koje su se smejale kao i uvek.Nije se baš činilo da previše tuguje zbog Zdenekova elegantnog odlaska iz kupališta.
— Smem li te otpratiti?
— A zašto ne — rekla je.

Prilepio sam se uz nju i stali smo brzo koračati kroz snežnu vejavicu.Na ramenima i na glavama stvarali su nam se mali smetovi.Bio je gotovo mrak, potamnele svetiljke bacale su tek blede pričine plavkaste svetlosti,ali beli sag snega ispunjavao je ulicu lepim svetlucanjem.

— Lepa si,Ireno — rekao sam sigurno.Bila su vremena kada mi je predstavljao problem kako da počnem.Negde u četvrtom sam otkrio da je svejedno.Zato sam odmah rekao:

— Lepa si, Irena!
— Šta hoćeš?
— Šta?
— Šta hoćeš?
— Kako to misliš?
— Pa s tim,kad kažeš da sam lepa.
— Ali to je istina.
— Nije.Šta hoćeš?

Budući da mi je u tom trenutku zbilja bilo dovoljno da hodam uz nju, rekao sam nesebično:

— Neću ništa.
— Lažeš.
— Ma zbilja!
— Lažeš čim zineš! — rekla je Irena. — Ja te poznajem.Ti uvek nešto hoćeš.
— Ja?Uvek? Jedino što želim jest da uvek budem blizu tebe,Ireno.Ništa drugo.
— Da,ništa!To ti nikada nije dovoljno.

Imala je pravo.Samo,kome bi to bilo dovoljno.Jedino meni,pomislio sam gorko.Jer meni je moralo biti.

— Nije mi dovoljno — rekao sam. — Ja te volim, znaš?
— Lepo od tebe.
— Ali od tebe nije lepo.
— Šta? Što od mene nije lepo?
— Ovo.
— Šta ovo?

Da,šta zapravo? To da me,barem za sada,odbija.Na odbijanje cure imaju pravo.Ali ipak nije lepo od njih.Posebno ako to ne čine dosledno.Kao upravo Irena. Ograničio sam se samo na predbacivačko:

— Ja te volim, a ti...
— I ja te volim.
— To je sjajno!
— Pa nije li?
— Nije.Ti to govoriš samo tako.
— Ne govorim.Fakat.
— Znaš šta piše u »Bibliji«?
— Ne znam.Šta?
— Prepoznat ćete ih prema njihovim delima.
— Ja činim mnoga dela — rekla je. — Zar ovo nije delo, to što hodam s tobom?
— Aha — nacerio sam se gorko. — Ali delo milosrđa.Za ono su druga dela.
— Samo što za ono postoji deset zapovedi.
— A ti ih se držiš, ha,Irena!
— A ti?
— Pa... ne baš tačno — setio sam se — ako nekoga volim, onda ih se ne držim. Principijelno.
— Ja ih se pak principijelno držim.
— Ako nekoga voliš?

Nije znala što da kaže dalje.U teologiji mi nije bila dorasla.Sve do četvrtog razreda gimnazije bio sam najbolji ministrant,a velečasni Lubenica je sa mnom neupadljivo vodio razgovore o bogosloviji.Gotovo da me je privlačila,samo što su mi se u četvrtom počele sviđati cure.Irena je u međuvremenu uspostavila red u glavi i rekla:

— Da.Jer ne želim biti iskušenje.
— To ionako jesi,htela ili ne — rekao sam. — Osim toga pričaš gluposti.
— Ma nemoj!
— A što je sa Zdenekom!
— On,on je nešto drugo.
— Meni se čini da je isti kao ja.
— Osim što nije kao ti u onom najvažnijem.
— Ne? U čemu to?
— Ne trči za svakom.
— Zar ja trčim za svakom?
— Gotovo za svakom.

Doista sam imao takvu reputaciju.Premda sam bio prilično nevin.Napravio sam tragičnu facu.Upravo smo prolazili pokraj »Granade«, gde je pod plavom lampom na uglu stajao nemački vojnik.Iza »Granade« protezao se slobodni prostor sve do stanice, a sa stanice je odjednom blesnuo otvoreni plamen iz lokomotive i ozario pahuljice koje su gusto padale.Sipile su iz visine,kroz mrak,mekano padale na ulicu i Ireninu smeđu glavicu.Ćutao sam,dok nismo prošli pored vojnika.Vojnik se okrenuo za nama,očito je pokušao videti Irenine noge.Moji su koraci škripali u svežem snegu.

— Za svakom! — rekao sam gorko. — A znaš li ti možda zašto?Ireno? Zar baš ti ne znaš zašto?
— Jer si ženskar.
— A ne znaš možda zašto?
— Ne — rekla je. — Jednostavno jesi.Neki su dečaci takvi.Ja ne kažem da si kriv za to.
— Pa ja i nisam kriv za to.
— Samo što te to ne opravdava.
— Pa ni tebe.
— Mene? Kako,mene?
— Pa tebe.Nemoj se praviti kao da ne znaš zašto.
— Zbilja ne znam.
— Lažeš čim zineš — rekao sam još jedanput. — Ireno,ti dobro znaš zašto, a vidi kakva si.
— Kakva? Ne znam. Kaži mi!
— Ma znaš.
— Ne baš,veruješ li mi?
— Ne? Onda ću ti reći, kad već hoćeš: okrutna i bezosećajna.
— To nije istina — rekla je
— Istina je.
— Baš nemaš pravo.
— Imam. Tebi je sasvim bistro što hoću od tebe,a svaki put me odbiješ.
— Sasvim, ali sasvim se varaš — rekla je Irena pomalo tajanstveno.Samo što sam ja uspešno uranjao u verbalno samosažaljenje i ništa nisam shvatio. Hodali smo preko bele ravnice iza stanice prema reci,i bili smo ovde prvi.Proplanak se protezao pred nama nedirnut,rasnežen,a mi smo iza sebe ostavljali dva reda tragova.

— Svaki put,Irena — rekao sam. — odbijaš me i baš te briga što crkavam zbog toga.Je l'?

Ćutala je.

— Je l'? — navaljivao sam. —Okrutna si,bešćutna,a ja te volim i ti znaš da je tako,a ipak mi daješ nogu.
— A što ako ti ne dam? — rekla je.

To mi je zaustavilo dah.

— Šta?
— Imaš uši?

Buljio sam u nju totalno neinteligentno. — Imam. Ali nekako te nisam razumeo — rekao sam i brzo baljezgao dalje, da se oporavim od toga šoka. — Moraću pogledati u rečnik,šta to znači.Fakat si rekla: Neću dati?
— Hm.
— Nećeš dati! — odrecitirao sam sanjarski i setio se nemoralnog značenja tog glagola.Željezo se kuje dok je vruće.
— Pa,gde, Irena? Kada? Sutra? Ha?

Zamislila se. Već smo se nalazili gotovo kod njene kuće,kraj mosta preko reke. Reka je bila zaleđena i na njoj je ležala tusta bela perina.Na uglu je visila plava lanterna i pahuljice su sipile preko nje,još gušće nego malopre, kod »Granade«. Činilo se da će čitav gradić prekriti sneg. Ušli smo u njenu ulicu. Takva mi se sreća činila nemogućom. Ali možda je moja metoda ukrcavanja napokon upalila i kod Irene.Ili ima nešto drugo u tome? Setio sam se da sam u nedjelju upalio sveću u crkvi,da pridobijem Irenu.Zbog toga, dakle! Sveća!Onda se može reći da se radi maltene o čudu. Nakon toliko godina. Skoro tri. Brzo sam u sebi zahvalio Gospodu, a Ireni rekao:

— Je l'bi ti išla... ja bih nabavio ključeve Pittermanove vikendice... i...
— To ne — rekla je odlučno i stala.Okrenula se prema meni i ponovo me pogledala u lice onim svojim nasmijanim očima.

— Ni u kakvu vikendicu ne idem, Danny.Da ne bi! Baš! Ali dođi kod nas u tri, hoćeš?
— Kod vas? — rekao sam razočarano, i nada je u meni splasnula. — Kod vas sam već bio.Sedam puta.To je isto kao da mi daš cipelu.
— Nije baš — rekla je i zaćula,a smeđe su joj oči grešno zasvetlucale. — Tata ima sve do sledeće srede bilancu, i dolazi kući tek noću.
— A seka? — upitao sam nepoverljivo.
— Seka ima popodne košarku, majstoricu.
— Ireno — rekao sam oduševljeno. — Ozbiljno misliš?
— Čini mi se — izvadila je ključ iz torbe. — Možda smrtno ozbiljno.

Otključala je, okrenula se i pružila mi ruku.Uhvatio sam je i pokušao je cmoknuti.Izmigoljila se kao zmijica i zatvorila mi staklena vrata pred nosom. Iznutra je zaključala. U beloj svetlosti zasnežene noći video sam kako mi iza stakla pokazuje dugi nos i smeje se belim zubima.Zalepio sam nos o staklo i, obuzet blaženstvom, poljubio staklena vrata.S njuškom na staklu,obema sam rukama napravio divljački pokret prema svojoj glavi i onda pokazao na nju. Ustuknula je.Mahnuo sam rukama i opet pokazao na svoju glavu,pa na nju.Još neko vreme nije shvatala,ali joj se na kraju naglo upalila žaruljica.U mraku iza stakla zasjali su njeni beli zubi,a ona je priljubila usne na staklo s druge strane i izbuljila vesele oči.Kako su nam glave bile tik jedna uz drugu, njezine su se oči sljubile u jedno golemo,smeđe,zafrkantsko,nasmešeno oko,a moje su se oči u njenom pogledu morale također spojiti,jer se nasmejala.U mene je zurilo jedno jedino veselo smeđe oko i onda je nestalo u magli,koju je stvorio naš dah.Za trenutak sam kroz staklo osetio toplinu njenih usta.Ostavio sam gubicu na staklu,dok nisam odjednom začuo njene korake na stepenicama, tihi smeh i reči:

— Zdravo, Danny!I dođi!

Okrenuo sam se u zimsku noć,sasvim zaglupljen od blaženstva.Pošao sam nekoliko koraka od kuće i pogledao gore.Irenin je prozor bio zamračen,iznad šume je između oblaka provirio mesec,obasjao ih kao na romantičnoj slici,a rasvetlio je i crna stakla Irenina prozora sa spuštenim rebrenicama.Bila je lepa noć, gotovo božićna.U tom lepom gradu Kostelcu.Stajao sam u snežnoj noći kao kandelaber,zaljubljen do ušiju.Polako me je prekrivao sneg. . .

A i dalje nigde žive duše.

Onda su iza ugla tiho zaškripali nečiji koraci,približavali su se,i u stošcu plave svetlosti na uglu pojavila se Marija Dreslerova.

Odmah sam zakoračio,kao da se vraćam uz reku,iz Bilovese.Marija je imala na sebi tamnoplavi ogrtač uz telo,s kapuljačom,a kapuljaču obrubljenu belim krznom.Lice joj je bilo uokvireno okrenutim V,kao »V fur Viktoria«, i zlatnim kovrčama,a gledala je u belu tamu očima poput potočnica.Kako sam se koprcao u ljubavnim trzajima,strahovito mi se dopadala.Bio je to lep grad,i sjajno se živelo u njemu.U svetlosti lanterne ocrtavao se Marijin vitki struk i vitka kolena u toplim pletenim čarapama,a dole čupave bele čizmice.

— Zdravo, srce! — pozdravio sam je.
— Zdravo! — rekla je prilično nepristupačno.
— Zašto šetaš ovako sama?
— Ne sme se?
— Nije uputno — rekao sam i ponudio joj svoje usluge. — Otpratiću te.
— Danas si već jednu pratio,zar ne? Imam taj osećaj.
— Ja? Kako ti je palo na pamet?
— Pa što tu onda radiš? Ne stanuješ ovde.Ili stanuješ?
— Bio sam u Bilovesi po mineralnu vodu.
— Da? A gde ti je?
— Zaboravio sam je tamo — rekao sam spretno — jer sam mislio na tebe.Stalno mi se motaš po glavi, gde god idem.
— Nemoj pričati gluposti — rekla je.Spretno sam se prilepio uz nju i već smo koračali prema pivovari,pa gore u četvrt vila,gde je stanovala.Mesec je osvetljavao beli obronak Černe hore i zamračene su vile sedele na padini,svaka s nekom tajnom.Stalno je snežilo.

— Fakat,Marija — rekao sam. —Strašno si lepa.
— Daj,prestani — odvratila je.
— Ti to ne voliš čuti?
— To govoriš svakoj.
— Svakoj za koju to vredi. A za tebe u prvom redu.
— U prvom redu?
— Mhm.
— Kažeš, u prvom redu?
— U Kostelcu sigurno.
— A u kojem redu vredi za Irenu? — kazala je i zatreptala plavim očima,jer joj je u crnim trepavicama zapela snežna pahuljica.
— O njoj? Ne znam.O tome nikada nisam razmišljao — rekao sam.Skrenuli smo prema brdašcu,oko vile gospodina profesora Citrona. — Ja razmišljam stalno samo o tebi.
— A kako to onda stalno pozivaš Irenu na čvenk?

Dođavola! Vrag bi znao što ove cure izblebeću jedna drugoj,pomislio sam,ali sam podigao obrve i pogledao Mariju sa strane.Imala je nešto kao platnenu vreću na špagici,koju je vukla za sobom po snegu.

— Pa —rekao sam — nekoga moram pitati za spoj,kad mi ti daješ košaricu.
— Hm — rekla je Marija kao u knjizi,podigla nosić uvis,na nj je pala još jedna lepa pahuljica,a ona je odozdo napućila ružičastu pusu i otpuhnula je u tamu.
— Već dugo nisi tražio da dođem na čvenk.

Ludnica.Zar mi je rođendan,ili šta?-pomislio sam i setio se one sveće u crkvi,i u isto vreme i one oprezne klauzule koju sam dodao uz molbu,da bi mi se sveća isplatila u svakom slučaju: Gospode, daj da pridobijem Irenu,ili neku drugu lepu djevojku.I da sam se onda kroz čitavu svetu misu ponašao prilično pobožno.Pa me verojatno Gospod nagrađuje za to.Nešto je darežljiv, stari.Za jednu svećicu.

— Odmah ću to ispraviti —rekao sam. — Šta radiš u nedelju? Hajdemo na skijanje!
— Hm —ponovila je Marija,a pored nas se prokotrljala kugla u bundi od perzijanera,gospođa direktorica Heiserova. —Ljubim ruke,milostiva gospodo — rekla je Marija glasno i jasno,a ja sam došao k sebi te rekao također:

— Rukoljub,milostiva gospođo.
— Dobra večer,dobra večer — odgovorila je kugla i odvajala se niz padinu. Već smo bili gotovo kod Marijine vile s velikim zastakljenim ulazom između dva korintska stupa,kroz koja je pre rata uvek navečer izlazila bogata svetlost.Sada je između dva korintska stupa vladala tama,i stalno je,ustrajno snežilo. Marija je u tim svojim čizmicama zapala u sneg sve do žlebastih kolena,a ja sam ponosno gacao u dugim hlačama i cipelama.Ljubav me je još drmala, a odjednom mi je sinulo da je to sada ljubav prema ovoj curi u toplim pletenim čarapama! Do vraga,kako to biva zapravo?

Nisam imao vremena razmišljati o tome. Našli smo se pred vratima vile i Marija se zaustavila.

— Rekla si »Hm« — rekao sam brzo.
— Hm.
— Što bi trebalo značiti to »hm«? — upitao sam.
— Hm — odvratila je Marija —znači da ću u vezi s nedjeljom još razmisliti.

Spustila je svoju vreću na sneg, stala rovati rukom po njoj,kao pre Irena,izvadila ključ,samo veći,od vratašca vrta.Do vraga, dovraga, nisu li to božja posla, pomislio sam, da su se obe cure posvađale sa svojim draganima u isto vreme? Ako ovo nisu, šta su onda božja posla? Plamtio sam od umnožene ljubavi, samo što nisam svetlucao na belom snegu.

— A koliko ti treba da razmisliš, Marija? — navaljivao sam.
— Ja? —otključala je vratašca i zastala na njima.
— Daj,zvrcni mi recimo sutra navečer.Jasno,ako ti se da.
— Kako uopšte možeš sumnjati u to,Marija! — posegnuo sam za njenom rukom,stavio je među svoje dlanove i poljubio belu pletenu rukavicu.

— Zdravo, ti... — rekla je i zalupila vratašca između sebe i mene.Dakle,ove večeri sam bio zaglupljen već drugi put,ali u oba slučaja vrlo obećavajuće. Vratašca su bila umetnički iskovana,u obliku ljiljana.Gospodin Dresler je patio od fiksne ideje da potiče od francuskog plemićkog roda de Reslerc,trgovao je tekstilom naveliko,a taj je ljiljan imao i na papirima za pisma na kojima mi je Marija s vremena na vreme odgovarala na ljubavne listove što sam joj ih slao uglavnom za vreme ferija,kod njene bake.Ali nije se u njima vinula iznad opisa kiše,ili da je lepo vreme i da su brali gljive, i da je ona ubrala vrganj,i slične gluposti.Nije baš bila lirski nastrojena,barem u pismima.Bila je i vrlo pobožna,možda najpobožnija cura u gimnaziji,pa je stoga imala samo jednoga,Frantu Kočandrlea.Možda mu je upravo spremala nogu.

— Laku noć, ti...! — rekao sam.Otključala je kućna vrata,okrenula se,plave šarenice ispod onog »V fur Viktoria« su zatreptale.

— Ti—rekla je.
— Ti—rekao sam.
— Ti —rekla je sasvim tiho i uronila u raskošnu vilu Dreslerovih.
— Ti, ti, ti! — rekao sam u sebi,okrenuo se i kaskao prema gradu.Ako nisam sevao, onda sam barem svetlucao od ljubavi.Je li moguća tolika sreća? Može li čovek biti zaljubljen u dve cure istovremenoo? Pa verovatno može,rekao sam sebi samome.Biće da može,ako to upravo otkrivam na vlastitoj koži.Uopšte nije bilo loše. remda je to naravno,verovatno,greh.

Krčio sam sebi put kroz sneg koji je i dalje sipio s neba na lepi grad Kostelec,i razmišljao kako da sve organiziram s dve cure na vratu, da mi ne kolidiraju.Jer je bilo jasno što će Marija odlučiti.Ako cura kaže da će razmisliti o nečemu, onda je već razmislila.

Probijao sam se prema gradu kroz sneg do kolena,praznom ulicom.Iznad tornja dvorca visila je neka nezamračena zvezda, a ja sam bio blažen. Očito je počinjala sjajna sezona.

Нема коментара:

Постави коментар