16.03.2013.

George Orwell -





'RAT JE MIR.
SLOBODA JE ROPSTVO.
NEZNANJE JE MOĆ.'
 '1984'

____________________________________





Čitavo leto posao na farmi odvijao se kako se samo poželeti može. Životinje su bile sretnije nego što su ikada mogle zamisliti. Svaki zalogaj predstavljao je silno zadovoljstvo, jer sada je to zaista bila njihova hrana; one su je same proizvele, a nisu je dobile od zlovoljnog gospodara.
Budući da su bezvredna, parazitska ljudska bića otišla, za sve je bilo više hrane. Sada je čak bilo i više vremena za odmor premda su životinje bile nedovoljno iskusne u poslu. Suočile su se, naime, s mnogim poteškoćama — na primer, kada su požnele žito, morale su ga mlatiti na stari način i plevu oduvati same, jer na farmi nije bilo mlatilice — ali zahvaljujući pameti svinja i snažnim Boxerovim mišićima prebrodile su sve nedaće. Svi su se divili Boxeru. Bio je izvrstan radnik čak i u Jonesovo vreme, ali sada je vukao za tri konja.


Bilo je dana kada se činilo da čitav posao na farmi leži na njegovim moćnim plećima. Teglio je i gurao od jutra do mraka, uvek prisutan tamo gde je posao bio najteži. Dogovorio se s jednim petlićem da ga ujutro budi pola sata pre ostalih, i dobrovoljno bi radio pre početka radnog vremena gde god se za to ukazala potreba.

Na svaki problem, svaku poteškoću njegov odgovor je bio — “Radiću više!” — što je uzeo za svoje geslo. Ali i ostali su radili prema svojim mogućnostima. Na primer, kokoši i patke, sakupljajući razbacana zrna, sačuvale su dosta žita. Niko nije krao, niko nije prigovarao zbog obroka;svađe, prevare i ljubomora — uobičajene pojave u prošlim danima života na farmi gotovo su iščezle. — Niko nije zabušavao — ili gotovo niko.

Mollie, doduše, ujutro nije redovno ustajala i ubrzo je napuštala posao tvrdeći da joj se kamenčić zaglavio u kopito. I ponašanje mačke bilo je pomalo neobično. Životinje su uskoro primetile da je mačku nemoguće pronaći kad god je valjalo prionuti na posao. Nestajala bi po čitave sate, a onda se pojavila u vreme obroka ili navečer, kada je posao bio završen. Ali prela je tako odano i uvek imala tako odlične opravdanja da je bilo nemoguće poverovati u njene loše namere.
Stari Benjamin, magarac, nakon Pobune kao da se nimalo nije promenio. Obavljao je svoj posao jednako sporo i tvrdoglavo kao u Jonesovo vreme — nikada nije zabušavao, ali ni dobrovoljno radio neki izvanredan posao. O Pobuni i njenim rezultatima nikada se nije izjasnio. Kada bi ga upitali je li sada, kada je Jones otišao, sretniji, on bi samo odgovorio: “Magarci dugo žive.
Niko od vas nije vidio mrtva magarca”, i ostali su se morali zadovoljiti tim tajanstvenim odgovorom. Životinjska farma


_____________________________________________


 Ali o obilju o kojem je nekoć Snoubol učio životinje da sanjaju — o stajama s električnim osvjetljenjem, toplom i hladnom vodom, te o trodnevnom radnom tjednu — više se nije govorilo. Napoleon je takve ideje proglasio suprotnim duhu animalizma. Najistinskija sreća, govorio je, nalazi se u napornom radu i umerenom životu.

Činilo se kao da Farma postaje sve bogatija, ali to se nije moglo reći i za životinje, osim, naravno, za svinje i pse. Možda je to delimično  bilo zbog velikog broja svinja i pasa. Ne bi se moglo reći da oni, na svoj način, nisu radili. Skviler je neumorno objašnjavao kako je beskrajno mnogo posla oko nadgledanja i organizovanja Farme. Većina tog posla bila je takve prirode da ga ostale životinje, zbog svoje neukosti, nisu mogle razumeti. Na primer, Skviler im je govorio da svinje svaki dan potroše mnogo vremena oko tajanstvenih stvari zvanih „fascikli”, „izveštaji”, „zapisnici” i „predstavke”. To su bili veliki arci papira koje je trebalo pomno ispisati, a čim bi ih ispunili bacali su ih u peć. Taj je posao od najveće važnosti za dobrobit Farme, dokazivao je Skviler. Međutim, ni svinje ni psi svojim radom nisu proizvodili hranu, a bilo ih je mnogo i apetit im je uvek bio izvrstan.

Što se tiče ostalih životinja za njih je, koliko pamte, život oduvek bio isti. Uglavnom su bile gladne, spavale su na slami, pile iz pojilišta, radile u polju: zimi su patile od hladnoće, leti od muha. Ponekad bi starije među njima napregle svoje mutno sećanje i pokušale ustanoviti da li je u ranim danima Pobune, neposredno nakon izgona Džonsa, bilo bolje ili lošije nego sada. Nisu se mogle setiti. Nije bilo ničega s čime bi mogle usporediti svoj sadašnji položaj: jedino su se mogle osloniti na Skvilerove brojke koje su nepobitno dokazivale da sve ide nabolje. Zaključile su da je problem nerešiv; u svakom slučaju, za razmišljanje o takvim stvarima sada su imale malo vremena.
Samo je Bendžamin tvrdio da se seća svake pojedinosti svog dugog života i da zna da život nikada nije bio niti uopšte može biti mnogo bolji ili mnogo gori — glad, patnja i razočaranje, govorio je, nepromenljiv su zakon života.

Životinje se, međutim, nisu prestale nadati. Štaviše, nikada ni za tren nisu izgubile osećaj časti i povlaštenosti što pripadaju Životinjskoj farmi. Još uvek su bili jedina Farma u celom okrugu — u čitavoj Engleskoj! — koju su posedovale i nadzirale životinje. Tome se nikada nije prestala diviti nijedna od njih, čak ni najmlađe ili pridošlice kupljene s farmi udaljenih desetak ili dvadesetak kilometara. Kada su čule kako puca puška, videle kako leprša zelena zastava na jarbolu, njihova srca bi se nadimala od neuništiva ponosa, a razgovor bi uvek skrenuo na stare herojske dane, Džonsovo progonstvo, pisanje Sedam zapovedi i velike bitke u kojima su poraženi dvonožni osvajači. Nisu zaboravile nijedan od starih snova. Još se verovalo u Republiku Životinja koju je predvidio stari Major, kada zelenim poljima Engleske više neće gaziti ljudska noga. Taj dan će doći; to može biti uskoro, to možda neće biti za njihova života, ali će jednom ipak doći. Čak su tu i tamo potajno pevušile melodiju „Životinje Engleske”. U svakom slučaju znala ju je svaka životinja na Farmi, iako se nijedna ne bi usudila da je zapeva naglas. Možda je bila istina da im je život bio težak i da im sve nade nisu bile ispunjene, ali one su bile svesne da nisu isto što i ostale životinje. Ako su bile gladne, to nije bilo zato što su hranile okrutna ljudska stvorenja; ako su radile naporno, radile su u svoju korist. Niko od njih nije hodao na dve noge. Niko nikoga nije zvao „Gospodar”. Sve su životinje bile jednake.

_________________________________________________


Jednog dana, početkom leta, Skviler je naredio ovcama da ga slede i odveo ih na drugi kraj farme, na dio neobrađenog zemljišta koje je zaraslo brezovim mladicama. Ovce su tamo provele čitav dan, brsteći lišće pod Skvilerovim nadzorom. Uveče se on vratio kući, a budući da je bilo toplo, ovce su ostale. Tamo su se zadržale čitavu nedelju a da ih ostale životinje nisu videle. Skviler je s njima provodio veći deo dana. Učio ih je, rekao je, novu pesmu za koju je bila potrebna osamljenost.

Nakon što su se ovce vratile, zbio se neočekivan događaj: jedne ugodne večeri kada su životinje završile posao i vraćale se na svoje konačište, dvorištem se razleglo užasnuto rzanje konja. Bila je to Klover. Ponovo je zarzala i sve su životinje pojurile u dvorište. Ugledale su ono što je videla i Klover.

Jedna svinja hodala je na stražnjim nogama. Da, to je bio Skviler. Malo nespretno, kao da još nije sasvim naučio održavati svoje otežalo telo u tom položaju, šetao je dvorištem ipak savršeno održavajući ravnotežu. Trenutak kasnije na kućnim vratima pojavio se dugi red svinja — sve su hodale na stražnjim nogama. Neke su hodale bolje, neke lošije, jedna ili dve čak su se nesigurno zanele, pa je izgledalo da će im zatrebati štap, ali sve su uspešno napravile krug dvorištem. Konačno se začulo strašno lajanje i kreštavo kukurikanje crnog petlića: pojavio se i sam Napoleon, veličanstveno uspravan, okružen psima koji su skakali oko njega, bacao je poglede s jedne strane na drugu. Prednjom nogom držao je bič.

Nastade grobna tišina.

Iznenađene, prestrašene, priljubljujući se jedna uz drugu, životinje su gledale dugački red svinja, koje su, lagano stupajući, kružile dvorištem. Bilo im je kao da se svet okrenuo naglavačke. Nastao je pravi šok i u tom trenutku, usprkos svemu — usprkos teroru pasa, usprkos navici koja se godinama razvijala da nikada ne prigovaraju, nikada ne kritikuju, bez obzira što se dogodilo — bile su spremne izustiti neku reč protesta. Ali upravo u tom trenutku, kao na jedan znak, sve ovce počeše zaglušujuće blejati:

 „Četiri noge dobre, dve noge bolje! Četiri noge dobre, dve noge bolje! Četiri noge dobre, dve noge bolje!”

Blejanje je, bez prestanka, potrajalo pet minuta. A kada su ovce prestale, mogućnost protesta je izmakla, jer su svinje umarširale u kuću.

Bendžamin je osetio da mu netko gurka rame njuškom. Okrenuo se. Bila je to Klover. Njene ostarele oči bile su mutnije nego ikada. Ne izustivši ni reči, nežno ga je povukla za grivu i odvela na kraj velike suše, gde je bilo ispisano Sedam zapovesti. Minutu ili dve stajali su gledajući zid premazan katranom na kojem su bila ispisana bela slova.

 „Vid mi slabi”, rekla je napokon. „Ni u mladosti nisam mogla pročitati što tamo piše. Ali, čini mi se da ovaj zid izgleda drugačije. Bendžamine, da li su Sedam zapovesti iste kao što su bile nekada?”

Bendžamin je pristao da za trenutak prekrši svoje pravilo i pročitao je što je pisalo na zidu. Tamo je sada bila samo jedna Zapovest. Ona je glasila:
SVE SU ŽIVOTINJE JEDNAKE ALI NEKE ŽIVOTINJE SU JEDNAKIJE OD DRUGIH.

________________________________________


Posle toga više nije bilo čudno što su sledećeg dana svinje, koje su nadgledale posao na Farmi, imale bičeve. Nije bilo čudno kada su saznale da su svinje kupile radio, da pregovaraju o uvođenju telefona i da su se pretplatile na Džon Bul (John Bull), Tit-Bic (Tit-Bits) i Dejli Miror (Daily Mirror). Nije im više bilo čudno kada su videle Napoleona kako šeće vrtom s lulom u ustima — pa čak ni kada su svinje obukle odeću iz ormara gospodina Džonsa, ni kada se Napoleon pojavio u crnom kaputu, kratkim lovačkim hlačama i kožnim gamašama, a njegova krmača- ljubimica u haljini od blistave svile koju je gospođa Džons obično nosila nedeljom.

Nedelju dana kasnije, jednog poslepodneva, na Farmu je stiglo više dvokolica. Delegacije sa susednih farmi bile su pozvane da razgledaju Farmu. Svinje su im pokazale čitavu Farmu, a delegacije su izrazile veliko divljenje za sve što su videle, posebno za vetrenjaču. Životinje su plevile repu. Radile su marljivo, jedva da su podigle glave od posla; nisu znale koga da se više plaše — svinja ili posetilaca.

To veče iz kuće se čuo glasan smeh i pevanje. Čuvši pomešane glasove, životinje je iznenada zahvatila radoznalost. Što se to tamo događa, sada kada su se prvi put životinje i ljudi sastali na ravnopravnoj osnovi? Počele su, najtiše što su mogle, šuljati se prema vrtu uz kuću.

Zastale su na ulazu, plašeći se pomalo da krenu dalje, ali Klover ih je povela napred. Na vršcima prstiju došuljale su se do kuće, a životinje koje su bile dovoljno visoke zavirile su kroz prozor blagovaonice. Unutra je za dugim stolom sedelo šest farmera, isto toliko uglednih svinja, a na počasnom mestu, na čelu stola, sedeo je sam Napoleon. Svinje su se očito osećale udobno u stolicama. Društvo je uživalo igrajući karte, ali je na tren prekinulo igru, da ispiju zdravicu. Veliki vrč kružio je oko stola i pehari su ponovo napunjeni pivom. Niko nije primetio začuđena lica životinja koje su gledale kroz prozor.

Ustade gospodin Pilkington iz Foksvuda, držeći u ruci pehar. Za koji trenutak, reče, zamoliće prisutno društvo da ispije zdravicu. Ali pre nego što to da učini, želi reći nekoliko reči za koje oseća da mu je dužnost kazati ih.

 Čini mu osobito zadovoljstvo, reče, a uveren je, i ostalim prisutnima, što oseća da je dugom razdoblju nepoverenja i nerazumevanja došao kraj. Činjenica je da nekada — ni on, ni bilo ko iz prisutnog društva nije delio takve osećaje – poštovane vlasnike Životinjske farme susedi su gledali, on ne bi rekao s neprijateljstvom, ali možda s izvesnom dozom sumnje. Dogodili su se nemili događaji, kružile su nepoželjne ideje. Smatralo se da je Farma koju poseduju i nadziru svinje nenormalna pojava koja bi mogla uznemiriti susedstvo. Suviše je farmera smatralo, bez pravog uvida u stvari, da će na takvoj Farmi prevladati duh slobode i nediscipline. Oni su bili uznemireni zbog mogućeg uticaja na njihove životinje, ili čak na njihove nadničare. Ali, sve te sumnje sada su raspršene. Danas su on i njegovi prijatelji posetili Životinjsku farmu, svojim očima razgledali svaki njen kutak, i što su videli? Ne samo najmodernije savremene metode, već disciplinu i red koji bi morali biti uzorom svim farmerima. On je, veruje, bio u pravu kada je tvrdio da niže životinje na Životinjskoj farmi rade više a dobijaju manje hrane nego bilo koje životinje u okrugu. Zaista, on i njegovi kolege posjtioci danas su uočili mnoge stvari koje nameravaju odmah uvesti na svojim farmama.

________________________________________

Završio bih svoje primedbe, rekao je, naglašavajući još jednom da prijateljstvo između Životinjske farme i njenih komšija  postoji i mora postojati. Između svinja i ljudi nije bilo, niti ima potrebe da bude bilo kakvog nesklada u interesima. Njihove borbe i njihove poteškoće jednake su. Nije li problem rada svagde isti? Postalo je očito da je gospodin Pilkington hteo izreći neku brižljivo pripremljenu dosetku o društvu, ali ga je za trenutak isuviše obuzelo zadovoljstvo da bi je mogao kazati. Pošto se iskašljao, od čega su mu podvoljci postali purpurni, uspeo je izreći: „Ako vi imate vaše niže životinje s kojima se borite”, reče, „mi imamo naše niže klase!” Ta bon mot dovela je stol do urlanja; a gospodin Pilkington je još jednom čestitao svinjama na oskudnim obrocima, dugom radnom danu i nemilosrdnosti koju je primetio na Životinjskoj farmi.

A sada, reče, zamolio bih društvo da ustane i proveri da li su čaše pune. „Gospodo”, zaključi gospodin Pilkington, „gospodo, nazdravljam vam: za napredak Životinjske farme!” Nastalo je oduševljeno klicanje i toptanje nogama. Napoleon je bio toliko radostan da je ustao i obišao čitav stol da se kucne s gospodinom Pilkingtonom pre nego što ispije svoj pehar. Kad su se povici utišali, Napoleon, koji je ostao na nogama, saopcšti da bi i on želeo da kaže nekoliko reči.

Poput svih Napoleonovih govora, i ovaj je bio kratak i jezgrovit. I on je, reče, sretan što je razdoblju nerazumevanja došao kraj. Dugo vremena čuli su se glasovi — koje su, on ima razloga da tako misli, širili neki zlobni neprijatelji — da je u njegovim, kao i u nazorima njegovih prijatelja, bilo nečeg rušilačkog, pa čak i revolucionarnog. Čak se govorilo da su pokušavali pobuniti životinje na susednim farmama. Ništa ne može biti veća laž! Njihova jedina želja, sada i u prošlosti, bila je da žive u miru i normalnim poslovnim odnosima sa komšijama. Farma, koju ima čast da nadgleda, dodade, jest kooperativno preduzeće. Menice, koje su u njegovu posedu, zajedničko su vlasništvo svinja.

On ne veruje, reče, da je preostala i jedna od starih sumnji, ali u svakidašnjim poslovima Farme napravljene su nedavno neke izmene koje će još više učvrstiti poverenje. Do sada su životinje na Farmi imale prilično luckast običaj da se jedna drugoj obraćaju s „druže”. S tim treba prekinuti. Postojao je također vrlo čudan običaj, čije je poreklo nepoznato, da se svake nedelje obilazi lubanja jednog nerasta koja se nalazila na postolju u vrtu. I to se mora sprečiti, a lubanja je već zakopana. Posetioci su možda primetili zelenu zastavu koja se vijorila na jarbolu. Ako su je videli, mogli su opaziti da su s nje uklonjeni bela potkova i rog. Od sada će zastava biti samo zelena.

Na briljantan i dobrosusedski govor gospodina Pilkingtona, reče, on ima samo jednu zamerku. Gospodin Pilkington je čitavo vreme govorio o „Životinjskoj farmi”. On naravno nije mogao znati — jer Napoleon sada to prvi put objavljuje — da je ime „Životinjska farma” ukinuto. Od sada će se farma zvati „Vlastelinska farma”, što je, kako on veruje, njeno pravo i prvobitno ime.

„Gospodo”, zaključi Napoleon, „nazdravimo kao i malopre, ali na drugi način. Napunite čaše do vrha. Gospodo, evo moje zdravice: za napredak Vlastelinske farme!”

Čulo se srdačno klicanje kao i malopre, i pehari su ispražnjeni do dna. Dok su izvana posmatrale taj prizor, životinjama se učinilo da se događa nešto čudno. Što se to promenilo u izgledu svinja? Kloverine ostarele, mutne oči prelazile su s jedne na drugu. Neke od njih imale su pet podvoljaka, neke četiri, a neke tri. Ali, šta je to izgledalo kao da se preobražava i menja? Pljesak se utišao, društvo je uzelo karte i nastavilo prekinutu igru, a životinje su se potiho odšuljale natrag.

Ali, zastadoše nakon dvadesetak metara. Iz kuće se čulo urlikanje. Potrčale su natrag i ponovo provirile kroz prozor. Oštra svađa postajala je sve bučnija. Galamilo se, lupalo po stolu, gledalo oštro i sumnjičavo, odlučno nekalo. Svađa je počela u trenutku kada su Napoleon i gospodin Pilkington istovremeno odigrali pikovog asa.

Dvanaest glasova besno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno što se promenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka; ali, već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek. –

Нема коментара:

Постави коментар