06.03.2013.

Boris Pasternak ( Boris Leonidovič)




"Ja sam iz ulice gde se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao gomila ljudi..."

_______________________________________



Objašnjenje


Život se vratio bez razloga
Kao što je čudno i prekinut.
Na istoj sam starinskoj ulici
Kao u onaj letnji dan i čas.


Isti su ljudi i iste brige,
Požar zalaska još neugašen
Kako ga onda uz zid Manježa
Samrtno veče naglo pribi.



Jeftino obučenim ženama
Još lupkaju cipele u noći,
A zatim su kao pre raspete
Na gvoždenoj gredi u potkrovlju.



Eno jedne gde umornim hodom
Polagano izlazi pred kuću.
Popevši se iz svog suterena
Kroz dvorište prolazi ukoso.


Ja ponovo smišljam izgovore,
Ravnodušan opet prema svemu,
A susetka dvorište obišla
I najzad nas nasamo ostavlja


_________________________________



San


Snio sam jesen u magli stakala,
drugove i tebe u veseloj klapi, i
kao soko što za krvlju vapi,
duša je moja na ruku ti pala.


Al vreme je išlo, starost ga je takla,
i kruneć okvire koprenom od srebra,
zora je iz vrta osipala stakla krvavim
i tužnim suzama septembra.

Vreme je starilo. U fotelji svila ko
led je pucala, sva trošna i bona. Pa i
ti zašutje, a glasna si bila, i san
utihnu poput zvuka zvona.

Probudih se. Ko jesen, puna bola
bejaše zora, a vetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola u
begu nebom raznosio breze.


_______________________________


O,da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih sa krvlju guši lako,
Navre na grlo i - ubije!

Ja bih se šala tih odreko -
S tom pozadinom istog - maha.
Početak beše još daleko.
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima.
No pogibiju punu,zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu tad staje.
A tle, sudbina - dišu dalje.


Preveo Stevan Raičković


_______________________________


Nobelova nagrada

Ja padoh, ko zver usred hajke.
Negde su ljudi, sloboda, svet
A teraju za mnom udaraljke,
Prolaza nema, sputan svaki kret.

Tamna je šuma i obala spruda,
Deblo je jele oboreno.
Put je presečen odasvuda.
Bilo što bilo, sve je svejedno.

A kakvim se ja bavih zlom:
Ubica, zlotvor, što li ?
Ta sav svet plače nad lepotom
Zemlje, koju opevah u boli.

Pa i tako, još malo do groba,
Vera je moja – doći će doba
Sili će podlosti i svih zloba
Odoleti još duh dobra.


____________________________________

Zašto li tugom mutiš oči?


Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
lepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sene
i obrisi naših figura.

S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete.

Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a reč naivna, umiljata.

Reč "ljubav" prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.

Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoči i 

tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oči?


_________________________________


Proleće



Ja sam iz ulice gde se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao svežanj u ljudi koje su
iz bolnice pustili iznenada.
Gde je veče prazno ko priča prekinuta,
koju zvezda nije dovela do kraja, pred
kojom u čudu mnogi pogled luta, bez
izraza, nejasan i bez sjaja.



______________________________



Noćni vetar



Zgasle pesme i pijana galama
Sutra svako treba da porani
Gasnu vatre po kućama
Razišla se mladež sa pijanki.

Samo vetar tumara nasumice
Niz iste one zarasle puteljke
Kojima se razdragani momci
S njima vraćahu sa noćne sedeljke.

Sav pokunjen krije se iza vrata
On ne voli noćne besmislice
Hteo bi da okonča bez rata
U sporu s noći stare nesuglasice.

A pred njima – ograde voćnjaka
Njih spor više niko ne izgladi
Kraj puta se okuplja drveće
Da ispita o čemu se radi.

________________________



Sećanje 


U sumrak si za mene uvek učenica,
Pitomica. Zima. A suton je šumar
U šumi časova. Ležim i čekam tmicu,
I gle! Kličemo, vičemo u bunar.

A noć, a noć! Pa to je ad, dom užasa!
O, da je tebe nužda tu dognala!
Noć je – tvoj korak, tvoj brak, tvog muža sen,
Teža od presude tribunala.

Ti pamtiš život? Ti pamtiš pahuljice
Ko jata grlica što srljaju bez glava,
Njih vihor vrti, pijan, i valja vejavica
Prozdrljivo ih guta i pute zavejava!

Pretrčavala si! A on podastire
Ko prostirku pod nas sanke i kristale!
A život, jarom mečave raspiren
Kao krv šiba, i nebo zapali!

Kretanje pamtiš? Pamtiš vreme? Šatore?
Dučandžike? Viku? Trku oko para
Hladnih, zvonkih – pamtiš, pamtiš kao romore
Pretpraznička zvona u vremena stara.

Avaj, i ljubav! Tu nema reči, iskaza.
Čime da te zamenim? Balzamom? Bromom?
Kao konjsko oko, s jastuka, žarko, iskosa
Gledam, nesanicom prestrašen ogromnom.

U sumrak si mi ko s egzamena.
Iz razreda. Udžbenik, migrena, smreka.
Ali po noći! Kako su žedne, plamene
Oči kapsula i bočice leka!

_________________________

Bez naslova

Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
lepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sene
i obrisi naših figura.

S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete.

Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a reč naivna, umiljata.

_______________________

Nek bude

Razgori zora rujnu sveću
Bregunica da cilju pođe.
Bez opomene ipak neću:
Nek bude život svež takođe!

Zora je – hitac u tavninu:
Poleti, plane kroz visinu,
Dan je u letu namah zglođe.
Nek bude život svež takođe.

Napolju lahor čili brzo
Što nam po noći meko dođe.
Zorom, po kiši, on se smrzo.
Nek bude život svež takođe.

Kako je smešan lahor samo!
Otkud ko čuvar on da prođe?
Ulaza, vidi – nema amo.
Nek bude život svež takođe.

Naređuj zasad finim,
Vladaj – dok još si gospa s glasom,
Dok još sedimo u toj tmini,
Dotle, dok pozar nije zgaso.

_____________________

Raskid

I

Anđele lažljivi, polako, polako,
Ja bih te opio tugom, veruj meni!
Ovako – ja ne smem, zub za zub – ovako!
O, jadi golom lažju zaraženi,
O, bedo, bedo poraženih.

Anđele lažljivi – nije smrtna rana
Patnja, što se srce pod ekcemom skriva!
Ali zasto dušu bolešću izvana
Na rastanku mučiš? I zasto celivaš
Besciljno, kao vreme, kao kišna plima,
Uz osmeh ubijaš, za sve, i pred svima!

II

O, stidu – tegobo! O, savesti, hiru!
Koliko je sanja u rastanku ranom!
Kada bih ja, čovek, bio pukim zbirom
Usta, oka, pleća, obraza i dlana!
Ja bih znaku strofa, njinom kriku, buri,
I krepkosti tuge, i njenoj lepoti
Podlego, i sve ih poveo na juriš,
Kidisao tebi, o, moja sramoto!

III

Od tebe ću misli da odvratim,
Ne u gostima, za vinom, već na nebu.
Kod suseda neko nekad će da svrati,
Kad čujem zvonce, setiću se tebe.

Banuću k njima dok decembar bruji.
Iz vrata u vrata. Hodnik je pregrada.
“A vi otkud? Šta je, šta se tamo čuje?
Kakve li spletke kolaju po gradu?

Da li se tuga svejednako vara?
I da li šapće: ‘Mišljah – da sve minu’.
Još idaleka, poznanica stara,
Kliknuće bodro: ‘Vi ste, uistinu!’.

Da li će tragovi da poštede mene?
Ah, kad biste znali, kako tuži godi,
Kad vas po sto puta tokom dana prene
I sličnosti lovi ulica u hodu!”

IV

Zasmetaj mi, pokusaj! Dođi,
kušaj da ugusiš
Ovaj napad očaja što kulja danas ko živa u Toricelijevoj pustoši.
Zabrani mi, ludilo – o, priđi, segni, pustoši!
Smetaj da brbljam o tebi! Bez stida, sami smo, smelo!
O, guši već, o, guši! Vrelo!

V

Spleti ovaj pljusak, ko vale, hladnih laktova.
I kao ljiljane, atlasne i vlasne besciljem dlanova!
Navali, likovanje! Napred, u vidike! Lovi – u besomučnoj igri ovoj -
Glase se šume, zagrcnute ehom lova u Kalidonu,
Gde kao jelen, bezuman, Atlantu Aktej po poljani goni,
Gde ljubljahu se bezdanim azurom što žviždi u ušima konja,
Celivahu dok lavez hajke odzvanja
I milovahu uz jeku roga i tresku drveća, kopita i rike.
- O, napred! Napred – u vidike!

VI

Razočarana? Htela si u miru
Da se rastanemo uz rekvijem blagi?
Ucveljena lika, dok zenice širiš,
Uplakana, svoju merila si snagu?

Na misi bi freske opale sa svoda,
Dok s usana Baha muzika sve giba.
Od večeras vidi mržnja moja svuda
Rasplinutost. Šteta, nedostaje šiba.

U mraku, prenuv se, iz sna, pri čistoj
Pameti, rešila je – sve će da preore.
Da je vreme. Da samoubistvo ništa ne koristi.
Da je i to samo – ko kornjačin korak.
VII

Moj druže, nežni moj, o, sasvim kao noću u letu Bergena na pol,
Paperje strašno što s nogu pingvina ko sneg pada,
Kunem se, nežni moj, kunem se, nije bol
Kad kažem – zaboravi, moj druže, spavaj sada.

Kad kao trup u ledu do krova zarivenog broda Amundžena,
U liku zime, jarbola pokrivenih injem,
Lebdim u polarnoj svetlosti tvojih žena,
Spi, druže, sve će proći, umiri se, ne kinji.

Kad sasvim kao sever sleđenih poljana
Kradom od budnih santi i arktičkoga snega,
Plašeći ko sablast oči slepih tuljana,
Ja kažem – ne tari ih, spavaj: sve je šega.

VIII

Moj što nije širok, da po njemu klonem.
Naslonim grudi i zabacim ruke
Za kraj od tuge, za zemljouz onaj,
Kroz milje puta krčenog do luke.

(Sad je tamo noć.) Za svoj znojni zatiljak.
(Legli su u krevet.) Pod tvojih pleća okrilje.
(I gase svetlost.) Da ih pustim rano,
Doksat bi ih kosnuo uspavanom granom.
Ne pahuljicama! Rukom pokrij htenja!
O, nebesa kleta, s brazdom sred magline
Krstovdanskih zvezda, znakom zakašnjenja
Vozova što hrle u severne tmine.

IX

Klavir će penu s usta da oblize.
Zanos će tebe da satre ko sne.
Reći ćeš: – Mili! – Ne, viknući, ne!
Uz muziku, kako? – Šta će biti blize

No akordi što su u tami intimni,
Dok, ko dnevnik bacen, svi u kamin lete?
O, shvatanje čudno, samo glavom klimni,
Klimni, biće čudo! – slobodna si, eto.

Ne držim te. Idi. Idi, mila moja.
Odlazi kod drugih. Verter je već mrtav,
A danas i vazduh ima zadah smrti:
Kad otvoriš prozor, ti otvaraš žile.

Нема коментара:

Постави коментар