14.02.2013.

Virdžinija Vulf: Tri gvineje




Tri godine je dug period da pismo ostane bez odgovora, a vaše pismo čeka na odgovor još duže. Nadala sam se da će u njemu biti ponuđen neki odgovor ili da će neko drugi odgovoriti na njega umesto mene. Ali, pismo je tu, a na pitanje koje u njemu postavljate - kako, po vašem mišljenju, možemo da sprečimo rat? – i dalje nema odgovora

_____________________


Tačno je da su se mnogi odgovori nametali sami po sebi ali svi su oni zahtevali objašnjenje, a objašnjenja traže vreme. I u ovom slučaju ima razloga zašto je posebno teško izbeći nesporazum. Čitava stranica mogla bi se ispuniti opravdanjima i izvinjenjima; izjavama o nepodobnosti, nekompetentnosti, o nedostatku znanja i iskustva: i sve bi one bile tačne. Ali čak i kad bi bile izrečene, opet bi ostale neke teškoće koje su tako fundamentalne prirode da se može pokazati da je vama nemoguće da ih razumete ili nama da ih objasnimo. Međutim, čovek ne želi da ostavi bez odgovora tako izuzetno pismo kakvo je vaše – pismo koje je možda jedinstveno u istoriji ljudske prepiske jer, kada je ranije neki obrazovani muškarac pitao neku ženu kako, po njenom mišljenju, može da se spreči rat? Prema tome, pokušajmo; iako je taj pokušaj osuđen da propadne.

Pre svega skicirajmo osobu, kako to svi pisci pisama instinktivno čine, kojoj je pismo upućeno. Pisma su bezvredna ako na drugom kraju ne diše neko toplo ljudsko biće. Vi, koji postavljate ovo pitanje, imate prosede vlasi na slepočnicama; kosa vam se razredila na temenu. Stigli ste, ne bez napora, do polovine života, do advokatske komore; no vaš put je u celini bio uspešan. U vašem izrazu lica nema nikakvih tragova sparušenosti, zla ili nezadovoljstva. I bez želje da vam laskam, vaš je uspeh – supruga, deca, kuća – zaslužen. Nikad niste zapali u apatiju sredovečnosti koja odiše zadovoljstvom, jer, kako vaše pismo iz kancelarije u srcu Londona pokazuje, umesto da obrćete jastuk, terate svinje ili potkresujete kruške- imate nekoliko jutara zemlje u Norfoku – vi pišete pisma, idete na sastanke, predsedavate ovom i onom i postavljate pitanja dok vam u ušima odzvanja grmljavina topova. Uostalom, započeli ste školovanje u jednoj od sjajnih privatnih škola i završili ga na univerzitetu.

Upravo sada iskrsava prva teškoća u našoj komunikaciji. Hajde da brzo ukažemo na njen uzrok. U ovom hibridnom dobu u kom se loze mešaju, klase i dalje ostaju utvrđene, a vi i ja potičemo iz klase koju je zgodno nazvati klasa obrazovanih ljudi. Kad se sretnemo mi govorimo istim akcentom; služimo se viljuškom i nožem na isti način; očekujemo da nam posluga spremi večeru i potom opere sudove; za večerom razgovaramo bez mnogo poteškoća o politici i ljudima; o ratu i miru; o varvarstvu i civilizaciji – o svim pitanjima nagoveštenim u vašem pismu štaviše, i vi i ja zarađujemo za život. Ali ... ove tri tačke označavaju ponor, ogroman ambis koji nas deli tako da sam ja tri godine i više sedela na svojoj strani tog ponora i pitala se ima li ikavog smisla da počnem da govorim preko njega. Zamolimo onda nekog drugog – Meri Kingzli – da govori u naše ime. ’’Ne znam da li sam vam ikad otkrila činjenicu da mi je učenje nemačkog bilo celokupno plaćeno obrazovanje koje sam ikad dobila. Na obrazovanje mog brata potrošeno je dve hiljade funti i ja se još uvek nadam da to nije bio uzaludan trošak.’’ Meri Kingzli ne govori samo u svoje ime; ona i dalje govori u ime mnogih kćeri obrazovanih muškaraca. I to ne samo da govori u njihovo ime, već ukazuje na veoma značajnu činjenicu o njima koja mora da izvrši ogroman uticaj na sve što sledi: na činjenicu da postoji Fond za Arturovo obrazovanje. Vi, koji ste čitali Pendenisa, setićete se misterioznih slova F.A.O. zapisanih u glavnoj knjizi troškova te porodice. Još od trinaestog veka engleske porodice su uplaćivale novac na taj račun. To je bila rupa bez dna. Kad je bilo mnogo sinova koje je trebalo školovati, porodica je morala da uloži ogroman napor da bi se ta rupa napunila. Jer obrazovanje se nije sastojalo samo od učenja iz knjiga; sport je obrazovao telo; prijatelji su vas učili više nego knjige ili sport. Razgovor s njima vam je proširivao vidike i obogaćivao dušu. Tokom raspusta ste putovali; razvijali ukus za umetnost; sticali znanje o spoljnoj politici; i onda, pre nego što ste sami mogli da zarađujete za život, vaš otac vam je obezbedio sumu novca od koje vam je bilo moguće da se izdržavate dok studirate i ne steknete titulu kraljevog savetnika. Sve ovo je rezultat stvaranja Fonda za Arturovo obrazovanje. A njemu su, po rečima Meri Kingzli, vaše sestre dale svoj doprinos. Ne samo što su u njega uložile novac za sopstveno obrazovanje, izuzev malih suma za plaćanje profesora nemačkog, već i mnogo drugih luksuznih stvari i dodataka koji su, ipak, suštinski deo obrazovanja – putovanja, društvo, samoća, smeštaj izvan porodične kuće – sve je to uplaćeno u njega. Pouzdana je činjenica da je Fond za Arturovo obrazovanje bila rupa bez dna, zaista tako pouzdana činjenica da je bacila senku na čitav krajolik. Samim tim, iako svi mi gledamo iste stvari, vidimo ih različito. Šta predstavlja onaj skup zgrada, polumonaškog izgleda, s kapelama i učionicama i zelenim travnjacima za igru? Vama je to vaša stara škola; Iton ili Harou; vaš stari univerzitet, Oksford ili Kembridž; izvor uspomena i bezbrojnih tradicija. Ali nama, koje ga vidimo kroz senku Fonda za Arturovo obrazovanje, to je školska klupa; autobus koji vozi u školu; nedovoljno obrazovana učenica crvenog nosa koja izdržava bolesnu majku; suma od 50 funti godišnje od koje treba kupiti odeću, poklone i putovati dok se primičete zrelom dobu. Takav je bio efekat Fonda za Arturovo obrazovanje na nas. On tako čarobno menja pejzaž da plemenite dvorane i zgrade Oksforda i Kembridža kćerima obrazovanih muškaraca često liče na podsuknju s rupama, na hladan ovčiji but, na voz koji kreće u inostranstvo dok vi ostajete na peronu jer vam je kondukter zalupio vrata ispred nosa.

Važna je činjenica da Fond za Arturovo obrazovanje menja predeo koji nas okružuje – te učionice, ta igrališta, te svete zgrade; ali taj aspekt moramo ostaviti za buduće diskusije. U času kad razmatramo ovo značajno pitanje – kako da vam pomognemo da sprečite rat – interesuje nas samo očigledna činjenica da je obrazovanje izuzetno značajno. Izvesno poznavanje politike, međunarodnih odnosa i ekonomije očito je neophodno da bi se razumeli uzroci koji dovode do rata. Dobro bi nam došlo znanje iz filozofije, pa čak i iz teologije. Ali vi koje ste neobrazovane, vi čiji um nije izvežban, ne biste nikako mogle da se uspešno nosite s takvim pitanjima. Rat, složićete se, kao rezultat impersonalnih sila prevazilazi moć poimanja neizvežbanog uma. Ali rat kao rezultat ljudske prirode je nešto drugo. Da vi, Gospodine, niste bili uvereni da ljudska priroda, razlozi i emocije običnog muškarca i žene vode ka ratu, nikada mi ne biste pisali i zatražili našu pomoć. Verovatno ste smatrali da su muškarci i žene, ovde i sada, u stanju da sprovode svoju volju; da oni nisu pioni i marionete kojima upravljaju nevidljive ruke, da mogu samostalno da razmišljaju i delaju. Možda čak mogu da utiču na misli i dela drugih ljudi. Verovatno vas je neko slično rezonovanje navelo da nam se obratite, i to sasvim opravdano. Jer, na sreću, postoji jedan ogranak obrazovanja iz kategorije ’’besplatnog obrazovanja’’ koji obuhvata razumevanje ljudskih bića i njihovih motiva i koji bi se, ako se ta reč očisti od naučnih asocijacija, mogao nazvati psihologijom. Brak je bio jedina velika profesija koja je za našu klasu bila otvorena od pamtiveka sve do 1919. godine; brak, ta umetnost biranja ljudskog bića s kojim će se uspešno proživeti život, trebalo je da nas nauči nekim veštinama u tom pogledu. No, tu se opet suočavamo s jednom teškoćom. Iako su instinkti u manjoj ili većoj meri zajednička odlika oba pola, ratovanje je oduvek bilo muška, a ne ženska navika. Zakon i praksa razvili su tu razliku, bilo da je ona urođena ili slučajna. Retko se tokom istorije događalo da ljudsko biće pogine od puške koju drži žena; ogromnu većinu ptica ubili ste vi, a ne mi; a teško je suditi o onom što nam nije zajedničko.

Kako mi onda treba da razumemo vaš problem, a ako to ne možemo, kako da odgovorimo na vaše pitanje kako da sprečimo rat? Taj odgovor zasnovan na našem iskustvu i našoj psihologiji – zašto ratovati? nije odgovor koji nešto znači. Očigledno je da vi u ratu vidite slavu, neku neophodnost i zadovoljstvo koje mi nikad nismo osetile niti u njemu uživale. Potpuno razumevanje moglo bi se ostvariti samo transfuzijom krvi i transfuzijom memorije, što je čudo koje još uvek prevazilazi moć nauke. Mi koje živimo u današnje vreme imamo zamenu za transfuziju krvi i transfuziju memorije kojom se moramo poslužiti u nuždi. Postoji ta divna večno obnovljiva, a ipak u velikoj meri neiskorišćena pomoć u razumevanju ljudskih motiva koju nam u našem dobu pružaju biografije i autobiografije. Postoje takođe i dnevni listovi, sirova građa za istoriju. Nema, prema tome, više nikakvog razloga da budemo sputane sićušnim rasponom aktuelnog iskustva koje je za nas, još uvek, tako usko i tako ograničeno. Možemo ga dopuniti gledajući životnu sliku drugih ljudi. To je u ovom času, naravno, samo slika ali ona mora da nam posluži kao takva. Prvo ćemo se, brzo i nakratko, okrenuti biografiji da bismo pokušale da shvatimo šta za vas znači rat. Izvucimo nekoliko rečenica iz jedne biografije.

Prvo, iz biografije jednog vojnika:

’’Proživeo sam izuzetno srećan život, uvek sam se pripremao za rat i sad, u najboljim godinama za vojnika, ulazim u najveći ... Hvala Bogu, krećemo za jedan sat. Kakav je ovo veličanstven puk! Kakvi vojnici, kakvi konji! Nadam se da ćemo kroz deset dana Fransis i ja jahati rame uz rame na Nemce.’’

Na to biograf dodaje:

Od samog početka bio je savršeno srećan jer je pronašao svoj pravi poziv.

Dodajmo tome crticu iz života jednog pilota:

Razgovarali smo o Društvu naroda i o pespektivi mira i razoružanja. U tom pogledu on nije toliko bio militarista koliko vojnik. Problem na koji on nije mogao da nađe odgovor bio je u tome što ako bi se ostvario trajan mir, a vojska i mornarica prestale da postoje, ne bi više bilo oduška za muške osobine koje se razvijaju u borbi pa bi ljudska psiha i ljudski karakter oslabili.

Na ovom mestu, odmah, vidimo tri razloga iz kojih vaš pol ratuje; rat je profesija; rat je izvor sreće i uzbuđenja; u ratu se takođe ispoljavaju mnoge muške osobine bez kojih bi muškarci bili degradirani. Ali činjenicu da ova osećanja i mišljenja nisu opšte prihvaćena kod svih pripadnika vašeg pola dokazuje sledeći izvod iz druge biografije, iz života Vilfreda Ovena, pesnika koji je poginuo u Evropskom ratu:

’’Već tada sam shvatio da nijedan zrak svetlosti nikad neće prodreti u dogmu nijedne nacionalne crkve: naime, da jedna od suštinskih Hristovih zapovesti glasi – budi pasivan po svaku cenu! Trpi beščašće i sramotu ali nikad ne pribegavaj oružju. Nek te zlostavljaju, nek te vređaju, nek te ubiju; ali ti ne ubij ...’’ Iz toga vidite kako se čisto hrišćanstvo ne uklapa u čist patriotizam.

Među beleškama za pesme koje nije poživeo da napiše bile su sledeće:

’’Neprirodnost oružja... nehumanost rata... nepodnošljivost rata... užasna bestijalnost rata... glupost rata.’’

Iz ovih citata očigledno je da unutar istog pola postoje veoma različita mišljenja o tom istom ratu. Ali, iz današnjih novina, takođe je očigledno da je, koliko god disidenata ima, velika većina pripadnika vašeg pola u današnje vreme naklonjena ratu. Na konferenciji obrazovanih muškaraca u Skarborou kao i na Konferenciji radnika u Bornmutu data je saglasnost da je godišnje neophodno potrošiti 300 miliona funti na kupovinu oružja. Oni smatraju da Vilfred Oven greši; da je bolje ubiti nego biti ubijen. Međutim, kako biografije svedoče da ima mnogobrojnih razlika u mišljenju, očito je da mora postojati neki dominantan razlog koji dovodi do ove porazne saglasnosti. Da li da taj razlog, ukratko rečeno, nazovemo ’’patriotizam’’? Šta je onda, moramo se zatim zapitati, taj ’’patriotizam’’koji vas tera da idete u rat? Neka nam to objasni vrhovni sudija Engleske:

’’Englezi su ponosni na Englesku. Za one koji su se školovali u engleskim školama i na univerzitetima i koji su ostvarili životno delo u Engleskoj, malo je ljubavi koje su jače od one koju gajimo prema svojoj zemlji. Kad razmišljamo o drugim nacijama, kad prosuđujemo o politici ove ili one zemlje, mi primenjujemo merila svoje sopstvene zemlje... Sloboda je našla svoj dom u Engleskoj. Engleska je dom demokratskih institucija... Tačno je da među nama ima mnogo neprijatelja slobode od kojih su neki, možda, u krugovima gde ih ne očekujemo. Ali mi smo čvrsti u svojim stavovima. Kaže se da je dom Engleza njegova tvrđava, tvrđava koju ćemo braniti do poslednjeg čoveka... Da, mi smo izuzetno srećni, mi Englezi.’’

To je pravična principijelna izjava o tome šta patriotizam znači obrazovanom muškarcu i kakve mu dužnosti nameće. Ali šta ’’patriotizam’’ znači sestri obrazovanog muškarca? Da li ona iz istih razloga može da se ponosi Engleskom, da voli Englesku, da brani Englesku? Da li je ona ’’izuzetno srećna’’ u Engleskoj? Kad bismo se pozvali na istoriju i biografiju videli bismo da je njen položaj bio drugačiji od položaja njenog brata; a psihologija bi nam nagovestila da istorija utiče na dušu i telo. Tako bi se sestrino tumačenje reči ’’patriotizam’’ razlikovalo od bratovljevog. Ta razlika mogla bi joj izuzetno otežati razumevanje njegove definicije patriotizma i dužnosti koje patriotizam nameće. Ako, dakle, naš odgovor na vaše pitanje ’’Kako po vašem mišljenju možemo izbeći rat?’’ zavisi od razumevanja razloga, emocija i lojalnosti koje su muškarce navele da pođu u rat, bolje bi bilo da ovo pismo iscepamo i bacimo u korpu za otpatke. Jer, očito je da mi jedni druge ne možemo razumeti zbog tih razlika. Čini nam se da je jasno zašto drugačije razmišljamo s obzirom na to da smo rođeni drugačiji; postoji Grenfelovo gledište; Nebvortovo gledište; gledište Vilfreda Ovena; gledište vrhovnog sudije i gledište ćerke obrazovanog muškarca. Sva se ona razlikuju. Ali, zar ne postoji nikakvo apsolutno gledište? Zar ne možemo negde da pronađemo neki moralni sud, napisan zlatnim ili ognjenim slovima – ’’Ovo je dobro. Ovo je loše’’ – koji svi moramo da prihvatimo koliko god da smo različiti? Obratimo onda pažnju na pitanje pravednosti i nepravednosti rata kod sveštenstva koje je od morala napravilo profesiju. Ako bismo sveštenstvu postavili ovo jednostavno pitanje: ’’Da li je rat dobar ili loš?’’ oni bi nam sigurno dali jasan odgovor koji ne bismo mogli da osporimo. Ali ne – i Engleska crkva, koja bi možda trebalo da bude sposobna da apstrahuje ovo pitanje od svetovne konfuzije koja ga okružuje, nije utvrdila stav. Biskupi su oko tog pitanja u zavadi. Londonski biskup smatra da su ’’najveća opasnost za današnji mir u svetu pacifisti. Koliko god da je rat loš, gubitak časti mnogo je gori od njega.’’ S druge strane, Birmingemski biskup sebe opisuje kao ’’ekstremnog pacifistu... Lično ne mogu da shvatim da se rat može smatrati saglasnim sa duhom Hrista.’’ Tako nam i sama Crkva daje podeljeno mišljenje – u nekim okolnostima dobro je ratovati; ni u kakvim okolnostima nije dobro ratovati. To nas žalosti i zbunjuje ali to je činjenica kojoj moramo pogledati u oči; nema izvesnosti ni gore na nebu ni dole na zemlji. I zaista, što više biografija pročitamo, što više govora čujemo, što više mišljenja čujemo to je veća zbrka i to nam je manje moguće, pošto ne razumemo nagone, motive, ili moral koji vas navodi da idete u rat, da vam damo bilo kakvu sugestiju koja će vam pomoći da sprečite rat.

No pored ovih slika života i svesti drugih ljudi – ovih biografija i istorija – postoje i druge slike – slike činjenica, to jest, fotografije. Fotografije, naravno, nisu argumenti koji se obraćaju razumu; one su samo činjenice koje se obraćaju oku. Ali i sama ta jednostavnost možda može da nam bude od pomoći. Zapitajmo se onda da li kad gledamo iste fotografije osećamo iste stvari. Ovde, na stolu, pred nama leže fotografije. Šalje ih sa strpljivom istrajnošću španska vlada otprilike dvaput nedeljno. Te slike nije prijatno gledati. To su uglavnom slike mrtvih tela. U jutrošnjoj pošiljci ima jedna slika na kojoj se vidi nešto nalik telu muškarca ili žene; toliko je osakaćeno da bi moglo biti i svinjsko truplo. No to su svakako mrtva deca, a ono je bez sumnje deo kuće. Bomba ju je rasporila postrance; još uvek se vidi ptičiji kavez u nekadašnjoj dnevnoj sobi dok ostatak kuće neverovatno podseća na gomilu štapića koji vise u vazduhu.

Te fotografije nisu argument; one su jednostavno sirova poruka upućena oku. Oko je povezano s mozgom, a mozak s nervnim sistemom. Taj sistem u tren oka šalje svoje poruke kroz svako sećanje iz prošlosti i svako sećanje u sadašnjosti. Kad pogledamo te fotografije u nama se odigra neko stapanje; koliko god da su nam različiti obrazovanje i tradicija osećanja su nam ista i podjednako silovita. Vi ih, Gospodine, nazivate ’’užas i gađenje’’. Mi ih takođe zovemo užasom i gađenjem. Iste reči nam naviru na usne. Rat je, kažete, grozota; varvarstvo; rat se mora zaustaviti po svaku cenu. Mi ponavljamo vaše reči. Rat je grozota; varvarstvo; rat mora biti zaustavljen. Jer sad konačno gledamo istu sliku; vidimo kao i vi ista mrtva tela, iste porušene kuće.

Odustanimo, za trenutak, od pokušaja da odgovorimo na vaše pitanje, kako vam možemo pomoći da sprečite rat, i prodiskutujmo o političkim, patriotskim ili psihološkim razlozima koji vas navode da ratujete. Emocija koja počiva u njihovom korenu isuviše je pozitivna da bi izdržala strpljivu analizu. Koncentrišimo se zato na praktične sugestije koje nam predlažete da razmotrimo. Ima ih tri. Prva je da napišemo pismo novinama; druga je da uđemo u izvesno društvo; treća je da uplatimo novac u njegov fond. Naizgled, sve zvuči jednostavno. Lako je napisati ime na parčetu papira; lako je prisustvovati sastanku na kom se manje ili više retorički ponavljaju pacifistička mišljenja onim ljudima koji u njih već veruju; napisati ček u znak podrške tim nejasno prihvatljivim mišljenjima, iako nije tako lako, predstavlja jeftin način da se umiri osećanje koje se zgodno može nazvati sopstvenom savešću. Međutim, postoje razlozi zbog kojih se kolebamo; razlozi koje kasnije moramo objasniti, manje površno. Na ovom mestu, dovoljno je reći da iako ove tri mere koje predlažete izgledaju verodostojne, ipak nam se čini da, kad bismo uradile to što vi tražite, emocije koje su u nama izazvale te fotografije i dalje neće moći da se umire. Te emocije, te veoma pozitivne emocije, zahtevaju neki konkretniji korak od imena napisanog na parčetu papira; od sata provedenog u slušanju govora; od čeka napisanog na bilo koju sumu koju sebi možemo da priuštimo – recimo na jednu gvineju. Izgleda da je neophodan neki energičniji, aktivniji metod izražavanja našeg uverenja da je rat varvarstvo, da je nehuman, da je, kako reče Vilfred Oven, nepodnošljiv, grozan i bestijalan. Ali, ako zanemarimo retoriku, koji nam je aktivan metod dostupan? Razmislimo i uporedimo činjenice. Vi biste, naravno, mogli ponovo da pribegnete oružju – u Španiji, kao pre toga u Francuskoj – da odbranite mir. No to je, pretpostavljam, metod koji ste odbacili pošto ste ga isprobali. U svakom slučaju, taj metod nama nije dostupan; i vojska i mornarica zatvorene su za pripadnice našeg pola. Nama nije dozvoljeno da ratujemo. Nije nam dozvoljeno ni da poslujemo na Berzi. Na taj način ne možemo da izvršimo pritisak ni silom ni novcem. Manje direktno ali još uvek efikasno oružje koje naša braća, kao obrazovani muškarci, poseduju u diplomatskoj službi i u Crkvi nama je takođe uskraćeno. Mi ne možemo da držimo propovedi niti da pregovaramo o ugovorima. Tačno je i to da mi možemo da pišemo članke ili da šaljemo pisma novinama, ali je kontrola nad štampom – odluka šta da se štampa, a šta ne - potpuno u rukama vašeg pola. Tačno je da smo u proteklih dvadeset godina primane u državnu službu i u advokatsku komoru; ali je naš položaj u tim institucijama još uvek veoma nesiguran, a autoritet minimalan. Tako su sve vrste oružja s kojim obrazovan muškarac može da sprovede u delo svoje mišljenje praktično izvan našeg domašaja; čak kad bismo i mogle da ih upotrebimo, teško da bismo nekom mogle da nanesemo ijednu ogrebotinu. Kad bi se muškarci iz vaše profesije ujedinili u nekom zahtevu i rekli: ’’Ako nam ne izađete u susret, mi ćemo prestati da radimo’’, zakoni Engleske prestali bi da se primenjuju. Kad bi to isto rekle žene iz vaše profesije, to uopšte ne bi imalo nikakvog uticaja na zakone u Engleskoj. Ne samo da smo mi, žene, neuporedivo slabije od muškaraca iz sopstvene klase već smo slabije i od žena iz radničke klase. Kad bi radne žene sa sela rekle: ’’Ako vi odete u rat, mi ćemo odbiti da proizvodimo municiju ili da pomažemo u proizvodnji’’, vođenje rata bilo bi ozbiljno ugroženo. Ali ako bi ćerke obrazovanih muškaraca sutra poželele da štrajkuju, ništa se suštinski ne bi promenilo u životu zajednice niti u njenom načinu ratovanja. Naša klasa je najslabija od svih klasa u državi. Mi nemamo nikakvo oružje s kojim bismo svoju volju mogle da sprovedemo u delo. Odgovor koji bismo dobile tako je poznat da ga lako možemo predvideti. Istina je da ćerke obrazovanih muškaraca nemaju nikakvog direktnog uticaja ali imaju najveću moć od svih; to jest, uticaj koji one mogu da izvrše na obrazovane muškarce. Ako je to tačno, ako je uticaj još uvek naše najjače oružje i ako samo taj uticaj može biti dovoljan da vam pomognemo da sprečite rat, razmislimo, pre no što potpišemo vaš manifest ili uđemo u vaše društvo, na šta se taj uticaj svodi. On je, naravno, od tako ogromnog značaja da zaslužuje detaljno i podrobno ispitivanje. Naše ispitivanje ne može biti ni detaljno ni podrobno; ono mora biti brzo i nesavršeno – pa, ipak, pokušajmo.

Kakav smo, dakle, uticaj imale u prošlosti na profesiju koja je najintimnije povezana s ratom – na politiku? Ima bezbroj biografija od neprocenjivog značaja, ali bi se i alhemičar zbunio kad bi iz velikog broja biografija političara trebalo da izdvoji tu posebnu osobinu, uticaj žena na muškarce. Naša analiza može biti samo površna; ali ako suzimo ispitivanje u podesne okvire i preletimo memoare od pre jednog i po veka, ne možemo poreći da je bilo žena koje su uticale na politiku. Poznate žene kao što su vojvotkinja od Devonžira, ledi Palmerston, ledi Melborn, madam de Leven, ledi Holand, ledi Ežberton – da pomenemo samo neka od poznatih imena – imale su bez sumnje veliki politički uticaj. Njihove poznate kuće i ljudi koji su se sretali u njima odigrali su tako veliku ulogu u političkim memoarima tog vremena da ne možemo poreći da bi engleska politika, a možda i engleski ratovi, bili drugačiji da te kuće i ti ljudi nisu postojali. Svi ti memoari imaju jednu zajedničku osobinu; njihove stranice odišu imenima velikih političkih vođa – Pita, Foksa, Berka, Šeridana, Pila, Keninga, Palmerstona, Dizraelija i Gledstona; ali nijednu kćer obrazovanog muškarca nećete videti kako na vrhu stepenica dočekuje goste niti ćete je naći u privatnim odajama te kuće. Možda su oskudevale u šarmu, pameti, rangu ili u odeći. Kakav god da je razlog u pitanju, možete da listate stranicu po stranicu, knjigu po knjigu, i mada ćete tamo naći njihovu braću i muževe – Šeridana u kući Devonžir, Makolija u kući Holand, Metju Arnolda u kući Lenzdaun, Karlajla čak u kući Bat, imena Džejn Ostin, Šarlote Bronte i Džordž Eliot nećete naći nigde; iako je gospođa Karlajl tamo išla, izgleda da je gospođa Karlajl bila sama i pokazivala da se neprijatno oseća.

Ali možda su, kao što ćete vi istaći, ćerke obrazovanih muškaraca imale neki drugačiji uticaj – uticaj koji nema veze sa bogatstvom i rangom, vinom, hranom, odećom i svim drugim pogodnostima koje velike kuće velikih dama čine tako zavodljivim. Ovde smo, zaista, na čvršćem tlu, jer postojao je, naravno, jedan politički cilj koji je kćerima obrazovanih muškaraca prirastao za srce tokom proteklih sto pedeset godina: pravo glasa. No kad uzmemo u obzir koliko nam je dugo trebalo da se izborimo za to pravo i koliko je napora trebalo da uložimo, možemo samo da zaključimo da uticaj mora da bude kombinovan s bogatstvom da bi bio efikasan kao političko oružje, a da je uticaj koji mogu da vrše kćeri obrazovanih muškaraca mali, veoma spor u akciji i veoma bolan u praksi. Ostvarenje jednog velikog političkog cilja koštalo je ćerke obrazovanih muškaraca više od stoleća veoma iscrpljujućeg i ropskog rada; naporno su pešačile u povorkama, radile su u kancelarijama, držale govore na ulicama; najzad, zato što su se služile silom, slali su ih u zatvor i verovatno bi ih i dalje tamo držali da one, paradoksalno, nisu dale podršku svojoj braći kad su ovi pribegli sili što je kćerima obrazovanih muškaraca napokon dalo pravo da sebe nazovu, ako ne punopravnim kćerima Engleske, a ono bar njenim pastorkama.

Izgleda da je uticaj, kad se stavi na probu, u potpunosti efikasan samo u kombinaciji sa rangom, bogatstvom i značajnim porodičnim lozama. Uticajne su kćeri aristokrata, a ne kćeri obrazovanih muškaraca. Taj uticaj je opisao uvaženi član važe profesije, pokojni ser Ernest Vajld.

On je tvrdio da je veliki uticaj koji su žene vršile na muškarce uvek bio, i uvek treba da bude, indirektan uticaj. Muškarac voli da misli da obavlja svoj posao po svome dok, u stvari, radi upravo ono što žena želi; ali mudra žena uvek mu dozvoljava da veruje kako on o svemu odlučuje iako to nije tako. Svaka žena koja odluči da se bavi politikom ima mnogo veću moć bez prava glasa nego s njim, jer može da utiče na mnoge birače. On je smatrao da nije dobro spuštati žene na nivo muškaraca. On se divio ženama i želeo je da to i dalje čini. On nije želeo da se završi epoha viteštva jer svaki muškarac voli da briljira u očima žene koja se brine o njemu.

I tako dalje.

Ako je to prava priroda našeg uticaja, a svaka od nas prepoznaje ovaj opis i zapazila je njegove posledice, onda je taj uticaj ili izvan našeg domašaja, jer mnoge od nas su obične, siromašne i stare žene; ili je ispod našeg dostojanstva, s obzirom na to da bi mnoge od nas više volele da sebe jednostavno nazovu prostitutkama i da otvoreno stanu pod svetiljke na Trgu Pikadili nego da se služe takvim uticajem. Ako je to prava priroda, indirektna priroda, ovog proslavljenog oružja onda ga se mi moramo odreći; moramo dati naš pigmejski podstrek vašim daleko zamašnijim snagama i moramo pribeći, kao što vi predlažete, pisanju pisama, učlanjivanju u društva i povremenom izdavanju čekova na sićušne sume. To bi verovatno bio neizbežan, mada obeshrabrujući, zaključak našeg istraživanja prirode uticaja, da iz nekog razloga, koji nikad nije bio objašnjen na zadovoljavajući način, pitanje prava glasa, koje samo po sebi uopšte nije zanemarljivo, nije povezano sa još jednim pravom od tako ogromne vrednosti za kćeri obrazovanih muškaraca koje je promenilo skoro svaku reč u rečniku, uključujući i reč ’’uticaj’’. Ove reči vam neće izgledati preterane kad vam objasnimo da se odnose na pravo žena da zarađuju za život.

To nam je pravo, Gospodine, dato 1919. godine, pre manje od dvadeset godina, jednim zakonom koji nam je otvorio pristup raznim profesijama. Vrata doma širom su se otvorila. U svakom novčaniku bio je, ili je mogao biti, jedan sjajan novčić od šest penija u čijem su svetlu svaka misao, svaki prizor i svaka akcija izgledali drugačije. Dvadeset godina, što se protoka vremena tiče, nije dug period niti je novčić od šest penija iole značajan; ne možemo računati ni na to da ćemo u biografiji pronaći sliku života i svesti novih vlasnica tog novčića. Ali u mašti možda možemo videti kćer obrazovanog muškarca, pošto je izašla iz senke svog doma, kako stoji na mostu između starog i novog sveta i pita se, dok okreće taj sveti novčić u ruci, ’’Šta da uradim s njim? Šta da vidim s njim?’’ Možemo pretpostaviti da je u tom svetlu sve što je videla izgledalo drugačije – muškarci i žene, automobili i crkve. Čak joj je i mesec, izbrazdan zaboravljenim kraterima, ličio na beli novčić od šest penija, na čedan novčić od šest penija, na oltar na kom se zaklela da više nikad neće pristati uz ropski pokorne i uz potpisnike pisama jer je taj sveti novčić od šest penija koji je zaradila sama, svojim rukama, njeno vlasništvo s kojim može da čini što joj je volja. A ako nam, proveravajući maštu prozaičnim zdravim razumom, ukažete na to da je zavisnost od profesije samo drugi oblik ropstva, priznaćete da je, imajući u vidu vaše lično iskustvo, zavisnost od profesije, za razliku od zavisnosti od nekog oca, mnogo manje omražen oblik ropstva. Prizovite u sećanje radost koju ste osetile kad ste zaradile svoju prvu gvineju, kad ste prvi put kratko i duboko udahnule dah slobode i kad ste shvatile da je vaša zavisnost od Fonda za Arturovo obrazovanje završena. Od te gvineje, kao od čarobne grudvice koju deca pale i iz koje poraste drvo, poteklo je sve što najviše vrednujete – žena, deca, dom – i iznad svega taj uticaj koji vam sada omogućava da utičete na druge muškarce. Kakav bi taj uticaj bio da još uvek dobijate 40 funti godišnje iz porodičnog budžeta i da za svaki dodatak tom prihodu zavisite od najblagonaklonijeg oca? No o tome nije potrebno da raspredamo priču. Kakav god razlog bio u pitanju – ponos, ljubav prema slobodi ili mržnja prema licemerju – vi ćete razumeti uzbuđenje s kojim su vaše sestre 1919. godine počele da zarađuju, ali ne gvineje već novčiće od šest penija, i nećete prezreti taj ponos niti poreći da je on opravdan jer je to značilo da im više nije potrebno da koriste uticaj koji je opisao ser Ernest Vajld.

Reč ’’uticaj’’ se zatim promenila. Kćer obrazovanog muškarca sada ima na raspolaganju uticaj koji je drugačiji od bilo kog uticaja koji je ranije imala. To nije uticaj koji poseduje sirena, ona velika dama; nije ni uticaj koji je kćer obrazovanog muškarca posedovala kad nije imala pravo glasa; nije to ni onaj uticaj koji je posedovala kad je imala pravo glasa ali kad je bila lišena prava da zarađuje za život. Ta reč je drugačija jer predstavlja uticaj iz kog je uklonjen element šarma; to je uticaj iz kog je uklonjen element novca. Ona više ne mora da se služi šarmom da bi dobila novac od svog oca ili brata. Pošto je njena porodica ne može finansijski kazniti, ona može da izražava sopstvena mišljenja. Umesto da iskazuje divljenje i antipatiju koje je često nesvesno diktirala potreba za novcem, ona može da pokaže svoja prava osećanja. Ukratko, ona ne mora da pristaje; ona može da kritikuje. Ona napokon poseduje uticaj koji nije pristrasan.

Takva je u grubim i kratkim crtama priroda našeg novog oružja, uticaja koji kćer obrazovanog muškarca može da vrši sada kad je u stanju da zarađuje za sopstveni život. Prema tome, sledeće pitanje o kome treba da porazgovaramo je kako ona može da upotrebi ovo novo oružje i pomogne vam da sprečite rat? I odmah nam postaje jasno da ako nema razlike između muškaraca koji zarađuju za život baveći se svojim profesijama i žena koje zarađuju za život, onda se ovo pismo ovde završava; jer ako je naše gledište isto kao vaše onda mi moramo naš novčić od šest penija pridodati vašoj gvineji; moramo da sledimo vaše metode i ponavljamo vaše reči. Ali, da li na sreću ili na nesreću, to nije tako. Između naše dve klase još uvek postoji ogromna razlika. Da bismo to dokazale, nije nam potrebno da se pozivamo na opasne i nepouzdane teorije psihologa i biologa; možemo se pozvati na činjenice. Uzmite, kao činjenicu, obrazovanje. Vaša klasa se obrazuje u privatnim školama i na univerzitetima već pet ili šest stotina godina; naša samo šezdeset godina. Uzmite, kao činjenicu, svojinu. Vaša klasa poseduje na osnovu svog prava, a ne putem braka, praktično celokupan kapital, svu zemlju, sve dragocenosti i u potpunosti kontroliše sva zbivanja u Engleskoj. Naša klasa na osnovu svog prava, osim putem braka, ne poseduje nikakav kapital, nikakvu zemlju, nikakve dragocenosti i nema nikakvu kontrolu nad zbivanjima u Engleskoj. Nijedan psiholog ni biolog ne bi porekao činjenicu da takve razlike značajno utiču na drugačije mentalno i fizičko ustrojstvo. Iz toga bi kao neosporna činjenica sledilo da ’’mi’’ – a to znači celina načinjena od tela, mozga i duha na koju utiču sećanje i tradicija – moramo i dalje u nekim suštinskim stvarima da se razlikujemo od ’’vas’’ čiji su telo, mozak i duh toliko različito obučavani i na koje toliko različito utiču sećanje i tradicija. Iako gledamo isti svet, vidimo ga različitim očima. Svaka pomoć koju vam mi možemo pružiti mora biti drugačija od one koju vi možete pružiti sebi samima i možda vrednost te naše pomoći počiva u samoj činjenici da je različita. Prema tome, pre nego što pristanemo da potpišemo vaš manifest ili da se učlanimo u vaše društvo možda bi bilo dobro da otkrijemo gde leži ta razlika, jer bismo onda možda otkrili gde leži i pomoć. Počećemo zato od samog početka i pokazati vam jednu fotografiju – sirovo obojenu fotografiju vašeg sveta onakvog kakvog ga vidimo mi s praga svog doma; kroz senku vela kojim nam sveti Pavle još uvek prekriva oči; s mosta koji povezuje naš dom sa svetom javnog života.

Vaš svet, dakle, svet stručnjaka i javnog života viđen iz ovog ugla svakako izgleda čudan. Na prvi pogled on na nas ostavlja ogroman utisak. Na sasvim malom prostoru sabijene su Katedrala svetog Pavla, Engleska banka, Menšn Haus, brojni tučni grudobrani na zgradi Suda; na drugoj strani su Vestminsterska opatija i Parlament. Tamo su, kažemo sebi, zastajući na tren, dok prelazimo most, naši očevi i braća proveli svoj život. Svih ovih stotina godina oni se penju tim stepenicama, otvaraju i zatvaraju ta vrata, penju se na te predikaonice, propovedaju, zarađuju novac, dele pravdu. Upravo je iz ovog sveta naš dom (negde, grubo rečeno, u Vest Endu) crpao svoja uverenja, svoje zakone, svoju odeću i tepihe, svoju govedinu i ovčetinu. A onda, jer sad imamo dozvolu, mi, gurnuvši vrata jednog od tih hramova, na prstima ulazimo unutra i veoma pažljivo gledamo oko sebe. Prvi utisak o kolosalnoj veličini i veličanstvenoj građevini razbija se u bezbroj pojedinačnih utisaka koji izazivaju naše zaprepašćenje prožeto zapitanošću. Pre svega, zapanjene smo vašom odećom. Kako je raznovrsna i divna, kako je neverovatno kitnjasta ta odeća koju nosi obrazovani muškarac dok vrši svoju javnu funkciju! Sad ste obučeni u ljubičasto; krst optočen dragim kamenjem njiše vam se na grudima; sad su vam ramena pokrivena čipkom; sad krznom od hermelina; sad mnogim lančićima sa umetnutim dragim kamenjem. Sad nosite periku na glavi; nizovi stepenastih lokni spuštaju vam se do vrata. Sad vam je šešir nalik na čamac, ili je sa podignutim obodom; sad se diže u vazduh kao fišek od crnog krzna; sad je načinjen od mesinga i liči na kofu za ugalj; sad ga krase pera od crvenih ili plavih vlasi. Ponekad vam odore pokrivaju noge; ponekad gamašne. Kratki kaputi na kojima su izvezeni lavovi i jednorozi njišu vam se na leđima; metalni predmeti u obliku zvezda ili krugova sijaju i svetlucaju na vašim prsima. Lente svih boja – plave, purpurne i tamnocrvene – ukrštaju vam se preko ramena. U poređenju sa jednostavnom odećom koju nosite kod kuće, sjaj vaše javne odore je zaslepljujući.

Ali mnogo su čudnije druge dve činjenice koje se postepeno otkrivaju pred našim očima pošto se one povrate od prvobitnog zaprepašćenja. Ne samo da su čitave grupe muškaraca istovetno obučene i leti i zimi – što je čudno obeležje za pol koji menja odeću u skladu sa godišnjim dobima kao i u skladu s ličnim ukusom i udobnošću – ali izgleda da svako dugme, rozeta i gajtan imaju neko simboličko značenje. Neki muškarci imaju pravo da nose samo obična dugmeta; drugi rozete; neki mogu da nose samo jedan širit; drugi mogu tri, četiri, pet ili šest. Svaka lokna i svaki širit ušiveni su na međusobno precizno utvrđenom razmaku; kod jednog muškarca taj razmak može da iznosi jedan inč, kod drugog jedan inč i četvrt. Pravila takođe regulišu zlatnu žicu na ramenima, gajtan na pantalonama, kokardu na kapama – ali nijedan pogled ne može obuhvatiti sve ove razlike, a kamoli da ih tačno opiše. Međutim, od simboličkog sjaja vaše odeće još su čudnije ceremonije tokom kojih se ta odeća nosi. Ovde klečite; tamo se klanjate; ovde idete u povorci iza muškarca koji nosi srebrni žarač; ovde sedate u izrezbarenu stolicu; ovde naizgled odajete poštu parčetu obojenog drveta; ovde se ponižavate pred stolovima prekrivenim bogato ukrašenim tapiserijama. Šta god da vam te ceremonije znače, vi ih uvek obavljate zajedno, uvek u istom koraku, uvek u uniformi koja odgovara muškarcu i prilici.

Osim ceremonija, takve kitnjaste odore na prvi pogled nam izgledaju krajnje čudno. Jer u poređenju sa njima, odeća koju mi nosimo je jednostavna. Pored primarne funkcije da pokrije telo, naša odeća ima i druga dva cilja – da stvori lepotu za oko i da privuče divljenje vašeg pola. Do 1919. godine – do pre manje od dvadeset godina – brak je bio jedina profesija koja nam je bila dostupna, tako da je odeća bila od ogromnog značaja za ženu. Njoj je odeća predstavljala ono što vama znače klijenti – odeća je bila njen glavni, i možda jedini, način da postane vrhovni sudija. Ali vaša odeća sa svojim bezbrojnim detaljima očigledno ima drugu funkciju. Ona ne samo da pokriva golotinju, zadovoljava sujetu i stvara zadovoljstvo za oko već služi za isticanje društvenog, profesionalnog ili intelektualnog položaja onog ko je nosi. Nadam se da ćete me izviniti zbog ponizne ilustracije, ali vaša odeća obavlja istu funkciju kao natpisi u bakalnici. No u vašem slučaju, umesto natpisa poput ’’Ovo je margarin; pravi puter; najbolji puter na tržištu’’, to znači ’’Ovaj čovek je pametan – on je magistar društvenih nauka; ovaj čovek je veoma pametan – on je doktor književnosti; ovaj čovek je izuzetno pametan – on je nosilac Ordena za zasluge’’. Upravo ova funkcija vaše odeće, za isticanje položaja, čini nam se veoma posebnom. Po mišljenju svetog Pavla, takvo isticanje, bar što se našeg pola tiče, nepristojno je i neskromno; do pre nekoliko godina nije nam bilo dopušteno da koristimo odeću na taj način. Ali, među nama još uvek vlada uverenje, ili tradicija, da iskazivanje vrednosti bilo koje vrste, intelektualne ili moralne, nošenjem komada metala ili traka, raznobojnih kapuljača ili odora, predstavlja varvarstvo dostojno podsmeha koji izražavamo prema ritualima divljaka. Složićete se da bi žena koja ističe svoje materinstvo noseći pramen konjske dlake na levom ramenu teško mogla biti predmet dostojan poštovanja.

Ali od kakvog je značaja ta naša međusobna razlika za problem koji je pred nama? Kakva veza postoji između odevnog sjaja obrazovanog muškarca i fotografije srušenih kuća i mrtvih tela? Očigledno je da vezu između odevanja i rata nije teško pronaći; vaša najlepša odeća je vojnička. S obzirom na to da su crvena i zlatna boja, mesing i perje izbačeni iz aktivne upotrebe, očito je da je njihov skupi, a ne kako bi neko pomislio, higijenski sjaj izmišljen delimično zato da impresionira posmatrača veličanstvenošću vojne službe, a delimično da bi zbog sujete podstakao mladiće da postanu vojnici. Ovde bi, dakle, naš uticaj i naša različitost mogli da imaju nekog efekta; mi, kojima je zabranjeno da nosimo takvu odeću, možemo da izrazimo svoje mišljenje da nam prizor muškarca koji nosi tu odeću nije ni prijatan ni impresivan. Naprotiv, taj prizor je smešan, varvarski i neprijatan. Ali kao kćeri obrazovanih muškaraca mi svoj uticaj možemo efikasnije upotrebiti u drugom pravcu, u sopstvenoj klasi – klasi obrazovanih muškaraca. Jer tamo, na igralištima i na univerzitetima, mi gajimo istu ljubav prema odevanju. Tamo se takođe nose svila i kadifa, krzno i hermelin. Možemo reći da je za obrazovane muškarce naglašavanje njihove superiornosti nad ostalim ljudima, bilo po poreklu ili po intelektu, drugačijim oblačenjem ili dodavanjem titula ispred ili iza imena, čin koji podstiče takmičenje i ljubomoru – emocije koje, za šta nam nisu potrebni dokazi iz biografije ili psihologije, imaju udela u podsticanju sklonosti ka ratovanju. Ako zatim izrazimo mišljenje da takva obeležja čine one koji ih poseduju smešnim, a nauku dostojnom prezira trebalo bi da, indirektno, učinimo nešto da obeshrabrimo ta osećanja koja vode u rat. Na sreću, sada možemo učiniti i više od izražavanja mišljenja; možemo lično odbaciti sva takva obeležja i sve takve uniforme. To bi bio mali ali značajan doprinos rešavanju problema koji je pred nama – kako da sprečimo rat, ali i onog koji su različito obrazovanje i različita tradicija stavili nama na dohvat ruke lakše nego vama.

No iz naše ptičje perspektive stvari viđene spolja nisu nimalo ohrabrujuće. Tačno je da fotografija u boji koju gledamo pokazuje neke izvanredne odlike; ali njena je svrha u tome da nas podseti da ima mnogo unutrašnjih i tajnih odaja u koje ne možemo ući. Kakav stvarni uticaj možemo izvršiti na zakon ili poslovanje, religiju ili politiku – mi kojima su mnoga vrata još uvek zaključana ili, u najboljem slučaju, otškrinuta, mi koje iza sebe nemamo ni kapital ni silu? Izgleda da se naš uticaj naglo zaustavlja na površini. Sve što možemo da uradimo jeste da izrazimo svoje mišljenje na površini. Istina je da površina može imati neku vezu s dubinom, ali ako treba da vam pomognemo da sprečite rat moramo pokušati da prodremo dublje ispod kože. Pogledajmo onda u drugom pravcu – u pravcu koji je prirodan za kćeri obrazovanih muškaraca, u pravcu samog obrazovanja. Ovde nam, na sreću, dolazi u pomoć ona godina, sveta 1919. godina. Pošto od te godine kćeri obrazovanih muškaraca imaju moć da zarađuju za život, one najzad imaju nekakav stvaran uticaj na obrazovanje. One imaju novac. One imaju novac i mogu da ga prilože za razne stvari. Počasne blagajnice traže njihovu pomoć. Kao dokaz za to, imam ovde, u pravi čas, odmah pored vašeg pisma, jedno pismo od neke takve blagajnice koja traži novac neophodan za obnovu koledža za žene. A kad počasne blagajnice zatraže pomoć, logično je da se sa njima možete pogađati. Imamo pravo da joj kažemo: ’’Daćemo vam našu gvineju kao pomoć za obnovu vašeg koledža samo ako pomognete ovom gospodinu, čije je pismo takođe pred nama, da spreči rat.’’Možemo joj reći: ’’Morate da obrazujete mlade da mrze rat. Morate ih naučiti da osete neljudskost, bestijalnost i nepodnošljivost rata.’’ Ali za kakvo ćemo se obrazovanje založiti? Kakvo obrazovanje će mlade naučiti da mrze rat?

To pitanje je dovoljno teško samo po sebi; može zaista izgledati da na njega ne mogu da odgovore one koje dele ubeđenje Meri Kingzli – one kćeri obrazovanih muškaraca koje same nisu imale direktno iskustvo univerzitetskog obrazovanja. Međutim, uloga koju obrazovanje ima u ljudskom životu toliko je značajna, a toliko je velika i uloga koju ono može da odigra u davanju odgovora na vaše pitanje, da bi izbegavanje bilo kog pokušaja koji nam može pomoći da sagledamo kako kroz obrazovanje možemo da utičemo na mlade da postanu protivnici rata predstavljalo kukavičluk. Okrenimo se, prema tome, sa svog mesta na mostu preko Temze ka drugom mostu preko druge reke, ovog puta na jednom od velikih univerziteta; jer oba imaju reke i oba imaju mostove na kojima možemo da stojimo. I zaista, kako čudno izgleda ovaj svet kupola i zvonika, učionica i laboratorija s našeg stajališta! Kako to nama izgleda drugačije no što mora da izgleda vama! Osobama koje taj svet posmatraju iz ugla Meri Kingzli, kojoj je ’’učenje nemačkog bilo celokupno plaćeno obrazovanje koje sam ikad dobila’’, taj svet se zaista može učiniti tako dalek, tako strašan, tako komplikovan sa svojim ceremonijama i tradicijama da svaka kritika ili komentar može izgledati uzaludan. I ovde se divimo sjaju vaše odeće; i ovde vidimo kako se dižu žezla i stvaraju povorke i primećujemo dok su nam oči suviše zaslepljene da zabeleže razlike, a kamoli da ih objasne, tananu razliku između šešira i kapuljača, purpurne i tamnocrvene boje, somota i štofa, ogrtača i odore. To je svečan prizor.

Reči Arturove pesme iz Pendenisa naviru nam na usne:



Iako tamo ne ulazim,

Ipak oko tog mesta

Ponekad lebdim,

I kod tih svetih dveri,

Pogledom čudnim vrebam,

Iščekujući ...

I ponovo,

Ja tamo neću ući,

Da uprljam vašu čistu molitvu

Nepokornim mislima.

Ali dozvoliću sebi da prošetam

Oko tog zabranjenog mesta,

I zastanem na časak,

Poput prognane duše koja čeka

Da kroz nebeske dveri vidi

Anđele na nebu.



Ali, s obzirom na to da i vi, Gospodine, i počasna blagajnica fonda za obnovu koledža čekate odgovor na vaša pisma moramo prestati da stojimo na starim mostovima pevušeći stare pesme; moramo pokušati da se pozabavimo pitanjem obrazovanja, koliko god to nesavršeno činili.

Kakvo je, onda, to ’’univerzitetsko obrazovanje’’ o kome su sestre Meri Kingzli toliko slušale i kome su s toliko muke davale doprinos? Kakav je taj misteriozni proces koji traje tri godine, košta veliku sumu gotovog novca i pretvara sirovo ljudsko biće u dovršen proizvod – obrazovanog muškarca ili ženu? Ne može biti nikakve sumnje u pogledu vrhunske vrednosti tog obrazovanja. Svedočenje koje nam pružaju biografije – svedočenje do kog svako ko ume da čita na engleskom može da dođe na policama bilo koje javne biblioteke – jednoglasno je u tom pogledu; vrednost obrazovanja spada među najveće od svih ljudskih vrednosti. Biografije to potvrđuju na dva načina. Prvo, činjenica je da je velika većina muškaraca koji su vladali Engleskom tokom proteklih 500 godina i koji danas vladaju Engleskom u Parlamentu i u državnoj službi, dobila univerzitetsko obrazovanje. Drugo, ako uzmete u obzir kakav težak rad i kakvo odricanje to podrazumeva – o čemu ima mnogo dokaza u biografijama – još je impresivnija činjenica da je u proteklih 500 godina ogromna suma novca potrošena na obrazovanje. Prihod Univerziteta u Oksfordu iznosi 435.656 funti (1933-4), a prihod Univerziteta u Kembridžu iznosi 212.000 funti (1930). Pored ovog univerzitetskog prihoda svaki koledž ima poseban sopstveni prihod koji, sudeći samo po poklonima i zaveštanjima o čemu novine povremeno izveste javnost, u izvesnim slučajevima dostiže fantastične razmere. Ako tome dodamo prihode koje imaju istaknute privatne škole – Iton, Harou, Vinčester, Ragbi, da spomenemo samo najveće – dolazimo do tako ogromne sume novca da ne može biti nikakve sumnje u pogledu neizmerne vrednosti obrazovanja za ljudska bića. Proučavanje biografija – života siromašnih, nepoznatih, neobrazovanih ljudi – dokazuje da će oni uložiti maksimalan napor, da će podneti svaku žrtvu da bi stekli obrazovanje na jednom od velikih univerziteta.

Ali možda najveće svedočanstvo o vrednosti obrazovanja leži u činjenici da su sestre obrazovanih muškaraca ne samo podnosile žrtvu u pogledu komfora i zadovoljstva, što je bilo potrebno da bi se njihova braća obrazovala, već da su, u stvari, želele da i same steknu to obrazovanje. Kad uzmemo u obzir odluku Crkve o ovom pitanju, odluku za koju iz biografija saznajemo da je bila na snazi do samo pre nekoliko godina – ’’... rečeno mi je da se želja za učenjem kod žena kosi sa Božjom voljom ...’’ – moramo priznati da je njihova želja verovatno bila velika. Ako shvatimo da su sve profesije za koje je bilo potrebno univerzitetsko obrazovanje bile otvorene za njenu braću, a njoj nedostupne, njeno ubeđenje u vrednost obrazovanja verovatno izgleda još veće jer je ona po svoj prilici verovala u obrazovanje samo po sebi. Ako zatim shvatimo da se za jedinu profesiju koja joj je bila dostupna – a to je brak – smatralo da ne zahteva obrazovanje, i koja je zaista takve prirode da obrazovane žene čini nepodesnim da je obavljaju, onda ne bi trebalo da nas iznenadi činjenica što se žena odrekla svake želje ili pokušaja da sama stekne obrazovanje i što se zadovoljila da obezbedi obrazovanje za svoju braću – ogromna većina žena, one bezimene i siromašne – tako što će smanjiti kućne troškove; a ona sićušna manjina, bogataši, muškarci s titulama tako što će dati novac za osnivanje koledža za muškarce ili što će im novac ostaviti testamentom. Oni su to zaista i činili. No želja za obrazovanjem toliko je ukorenjena u ljudskoj prirodi da ćete naći, ako konsultujete biografije, da ta ista želja, uprkos svim preprekama koje pred nju mogu postaviti tradicija, siromaštvo i podsmeh, postoji i kod žena. Da bismo to dokazali pozabavićemo se životom samo jedne žene – životom Meri Estel. O njenom životu se zna malo, ali dovoljno da pokaže kako je ta tvrdoglava i možda bezbožnička želja postojala u noj pre skoro 250 godina; ona je u stvari predložila da se osnuje koledž za žene. Podjednako je divna činjenica što je princeza Ana bila spremna da joj za troškove pokloni 10 hiljada funti, što je bila veoma značajna suma, a i danas je, da bi bila na raspolaganju nekoj ženi. A onda se susrećemo s činjenicom koja je od izuzetnog istorijskog i psihološkog značaja – u ovu priću se umešala Crkva. Biskup Bernet je smatrao da će obrazovanje sestara obrazovanih muškaraca ohrabriti pogrešnu granu, to jest, rimokatoličku granu, hrišćanske vere. Novac je otišao na drugu stranu; taj koledž nikad nije osnovan.

Ali ove činjenice, kao što često biva, ukazuju na dvostruke standarde. Jer iako utvrđuju vrednost obrazovanja, one takođe pokazuju da obrazovanje nipošto nije pozitivna vrednost. Obrazovanje nije dobro za sve ljude i u svakoj prilici; ono je dobro samo za neke ljude i samo u neke svrhe. Dobro je ako stvara veru u Englesku crkvu; loše je ako stvara veru u rimokatoličku crkvu; dobro je za jedan pol i za neke profesije, ali je loše za drugi pol i za drugu profesiju. Takav bi bar bio odgovor koji daju biografije – njihovo proročanstvo nije besmisleno ali je sumnjivo. Veoma je važno da kroz obrazovanje upotrebimo svoj uticaj da bismo mlade odvratile od rata i zato nas ne sme zbuniti izvrdavanje prisutno u biografijama niti zavesti njihov šarm. Mi moramo pokušati da sagledamo kakvo obrazovanje u ovom trenutku dobija sestra obrazovanog muškarca da bismo do maksimuma mogle da iskoristimo svoj uticaj na univerzitetima gde i treba da mu je mesto i gde će on imati najveću priliku da prodre u svest mladih. Sada, na sreću, ne moramo više da zavisimo od biografija koje neizbežno, jer se bave privatnim životom, obiluju bezbrojnim sukobima privatnih mišljenja. Sada nam priskače u pomoć istorija, taj zapis o javnom životu. Čak i stranci mogu da konsultuju anale onih državnih tela koji ne beleže svakodnevno mišljenje privatnih lica, već imaju širi opseg i prenose preko članova parlamenta i senata dobro promišljene sudove koje iznose tela sastavljena od obrazovanih muškaraca. Istorija će nas spremno informisati da sada postoje, i da su postojali recimo od 1870. godine, koledži za sestre obrazovanih muškaraca i na Oksfordu i na Kembridžu. Ali istorija nas takođe obaveštava o prirodi tih koledža na kojima se mora odustati od svakog pokušaja da se kroz obrazovanje koje mladi dobijaju kod njih utiče na stvaranje antiratnog stava. Suočeni s njima, shvatamo da je govoriti o ’’uticaju na mlade’’ puko traćenje vremena i snage; da je beskorisno utvrđivati uslove pre nego što počasnoj blagajnici damo gvineju; bolje je uhvatiti prvi voz za London nego čekati pred svetim dverima. No, vi ćete se umešati s pitanjem kakve su ove činjenice, ove žalosne ali istorijske činjenice? Stoga nam dozvolite da vam ih izložimo i da vas upoznamo da su one uzete samo iz izvora dostupnih marginalcima i iz anala univerziteta koji nije vaš, dakle iz Kembridža. Na vaš sud, prema tome, neće uticati lojalnost koju osećate prema starim vezama niti zahvalnost zbog povlastica koje ste dobijali, tako da će on biti objektivan i nepristrasan.

Počećemo tamo gde smo stali: kraljica Ana je umrla, umro je biskup Bernet, umrla je i Meri Estel; ali nije umrla želja da se osnuje koledž za pripadnice njenog pola. Naprotiv, ta želja je bivala sve veća. Sredinom devetnaestog veka toliko je ojačala da je u Kembridžu kupljena kuća za smeštaj studentkinja. Nije to bila lepa kuća; nalazila se u prometnoj ulici, a nije imala ni baštu. Onda je kupljena druga ovog puta bolja kuća mada je tačno da je voda jurila kroz trpezariju kad god bi se digla oluja, a nije imala ni igralište. No ni ta kuća nije bila dovoljna; želja za sticanjem obrazovanja bila je tako neodložna da je bilo potrebno još soba, bašta za šetnju i igralište za igru. Dakle, bila je potrebna druga kuća. Istorija nam kaže da je za izgradnju te kuće bio potreban novac. Vi nećete dovesti u pitanje ovu činjenicu ali s razlogom možete da dovedete u pitanje sledeću – da je novac za nju bio pozajmljen. Izgledaće vam verovatnije da je novac poklonjen. Drugi koledži su, reći ćete, bili bogati; i svi su oni dobijali novac posredno, a neki i neposredno, od svojih sestara. Dokaz za to je Grejeva Oda; a vi ćete moći da citirate tu pesmu kojom on pozdravlja dobrotvorke: groficu od Pembruka koja je osnovala Pembruk; groficu od Klera koja je osnovala Kler; Margaretu Anžujsku koja je osnovala Kraljičin koledž; grofice od Ričmonda i Darbija koje su osnovale Koledž svetog Jovana i Hristov koledž.



Šta je veličina, šta je moć?

Teži rad, veći bol.

Kakva svetla nagrada nas čeka?

Zahvalnost od dobrih i sećanja neka.

Sladak je dah prolećnog pljuska,

Slatko je blago što skupi pčela,

Slatka je muzika koja nam prija,

Al’ još je slađi tihi glas zahvalnosti.

Vi ćete na ovom mestu, u racionalnoj prozi, reći da je to prilika da se oduži dug. Jer, kolika je suma bila potrebna? Tek bednih 10 hiljada funti – upravo ona suma čiju je isplatu sprečio biskup oko dva veka ranije. Da li je tih 10 hiljada funti ispovraćala Crkva koja ih je progutala? Ali crkve teško ispovraćaju ono što progutaju. Onda mora da su koledži, reći ćete, koji su dobili novčanu pomoć, drage volje dali taj novac u spomen na svoje plemenite dobrotvorke. Šta je 10 hiljada funti moglo da znači za Koledž svetog Jovana ili Hristov koledž ili Kler? Jer zemljište je pripadalo Koledžu svetog Jovana. Ali je zemljište, kako istorija kaže, bilo uzeto u zakup; a 10 hiljada funti nije bilo poklonjeno već teškom mukom sakupljeno iz privatnih džepova. Među njima moramo zauvek zapamtiti jednu damu jer je ona sama dala hiljadu funti; i anonimne donatorke moraju da dobiju priznanje u onoj meri u kojoj na to pristaju jer su dale sume koje se kreću od 20 do 100 funti. Još jedna dama je, zahvaljujući nasledstvu dobijenom od majke, mogla besplatno da ponudi svoje profesorske usluge. I same studentkinje davale su svoj doprinos – koliko to studentkinje mogu – nameštale su krevete i prale sudove, odricale se udobnosti i skromno se hranile. Deset hiljada funti uopšte nije bedna suma kad treba da se sakupi iz džepova siromašnih i od rada mladih devojaka. Potrebno je vremena, energije i pameti da se taj novac sakupi kao i požrtvovanje da se novac pokloni. Naravno, nekolicina obrazovanih muškaraca bili su veoma ljubazni; držali su predavanja svojim sestrama; drugi nisu bili tako ljubazni; oni su odbijali da drže predavanja svojim sestrama. Neki obrazovani muškarci bili su veoma ljubazni i ohrabrivali su svoje sestre; drugi nisu bili tako ljubazni i obeshrabrivali su svoje sestre. Ipak, milom ili silom, najzad je došao dan, kako nas uči istorija, kad je neka studentkinja položila ispite. A onda su profesorke, upravnice ili kako god da su sebe zvale – jer titula koju bi trebalo da ima neka žena koja ne želi da primi platu mora biti sumnjiva – pitale rektore i magistre oko čijih titula, bar u tom pogledu, nije bilo sumnje, da li devojke koje su položile ispite smeju da oglase tu činjenicu, kao što su to učinila i dotična gospoda, dodajući određena slova posle svog imena. To je preporučljivo, jer nas sadašnji upravnik Triniti koledža, ser Dž. Dž. Tomson, O.M., F.R.S., pošto se s pravom malo našalio na račun ’’razumljive sujete’’ onih koji stavljaju slova posle svog imena, obaveštava da ’’javno mnenje, to jest, oni koji sami nemaju fakultetsku diplomu pridaju mnogo veću važnost tituli B.A. koja stoji posle nečijeg imena nego onaj ko je ima. Upravnice škola očito više vole da imaju osoblje sa titulom tako da su studentkinje sa Njunama i Gertona, koje ne mogu da stave B.A. posle svog imena, u nepovoljnom položaju što se tiče zaposlenja.’’ I zaime boga, možemo se oboje zapitati, kakav bi uopšte mogao biti razlog da im se zabrani da stave slova B.A. posle svog imena ako bi im to pomoglo da dobiju zaposlenje? Istorija nam na to pitanje ne daje odgovor, koji zato moramo potražiti u psihologiji i biografijama, ali nam daje činjenice. ’’Taj predlog, međutim’’, nastavlja Upravnik Triniti koledža – taj predlog da one studentkinje koje polože ispite mogu da dobiju titulu B.A. – ’’izazvao je izuzetno odlučno protivljenje... Na dan glasanja pristigli su mnogi ljudi sa strane te je ovaj predlog odbačen ogromnom većinom glasova u odnosu 1707 prema 661. Verujem da broj glasača nikad kasnije nije bio toliko veliki ... Ponašanje nekih studenata posle objavljivanja rezultata u senatu bilo je izuzetno sramno i predstavljalo je žalostan prizor. Velika družina tih studenata krenula je od senata ka Njunamu i oštetila je kapiju od bronze podignutu u znak sećanja na gospođicu Klaf, prvu upravnicu tog koledža.’’

Zar ovo nije dovoljno? Da li je potrebno da prikupimo još činjenica iz istorije i biografija da bismo dokazale da se moramo odreći svih pokušaja da kroz obrazovanje utičemo na stvaranje antiratnog stava kod mladih? Zar ove činjenice ne pokazuju da obrazovanje, najbolje obrazovanje na svetu, ne uči ljude da mrze silu već da je koriste? Zar te činjenice ne dokazuju da obrazovanje, ne samo što obrazovane ljude ne uči darežljivosti i velikodušnosti već te ljude, u stvari, podstiče da čudno čuvaju svoje posede; zar te činjenice ne pokazuju da ’’veličina i moć’’, o kojima pesnik govori, u rukama tih ljudi ne garantuje da oni neće upotrebiti silu već mnogo suptilnije metode od sile kad se od njih zatraži da svoje posede podele sa drugima? I nisu li sila i posesivnost veoma usko povezane s ratom? Kako onda univerzitetsko obrazovanje može da utiče na sprečavanje rata? Ali istorija, naravno, ide svojim tokom; prolazi godina za godinom. Vreme menja stvari; malo i neprimetno, ali ih menja. Istorija nam govori da je najzad posle mnogo utrošenog vremena i napora, čija je vrednost neizmerna, više puta traženo od vlasti, s poniznošću koja se od našeg pola očekuje i koja dolikuje moliteljkama, da se studentkinjama koje su položile ispite prizna pravo da impresioniraju upravnice koledža tako što će posle svog imena staviti titulu B.A. Ali to pravo je, kako saznajemo iz istorije, bilo samo formalno pravo. U Kembridžu, 1937. godine, ženskim fakultetima – vi ćete teško poverovati u to, Gospodine, ali ponavljam to su činjenice, a ne izmišljotine – ženskim fakultetima nije bilo dozvoljeno da budu deo Univerziteta, dok je broj kćeri obrazovanih muškaraca kojima je dozvoljeno da steknu univerzitetsko obrazovanje još uvek strogo ograničen iako oba pola izdvajaju novac za univerzitetske fondove. Što se tiče siromaštva, list Tajms nam s tim u vezi daje brojke kao što će nam svaki gvožđar dati aršin; ako uporedimo količinu novca koja se daje za stipendije na muškim fakultetima s novcem koji se daje za stipendije njihovim sestrama na ženskim fakultetima, uštedećemo sebi trud i nećemo sabirati; zaključićemo da su koledži za sestre obrazovanih muškaraca, u poredjenju sa koledžima njihove braće, neverovatno i sramno siromašni.

Dokaz za ovu poslednju činjenicu prikladno nam stiže iz pisma počasne blagajnice koja traži novac za obnavljanje svog koledža. Ona taj novac traži već neko vreme; izgleda da ga još uvek traži. Ali posle svega što smo videli, ne bi trebalo da nas čudi ni to što je ona siromašna ni to što je njen koledž potrebno obnoviti. Međutim, ono što nas zaista zbunjuje i što nas dovodi u još veću nedoumicu, ako imamo u vidu prethodno navedene činjenice, jeste pitanje: kakav odgovor treba da joj damo kad od nas traži pomoć za obnovu svog fakulteta? Istorija, biografije i dnevni listovi ne olakšavaju nam posao kad treba da odgovorimo na njeno pismo ili kad treba da diktiramo uslove. Jer oni su pokrenuli mnoga pitanja. Pre svega, odakle nam pravo da smatramo kako univerzitetsko obrazovanje utiče na stvaranje antiratnog stava kod obrazovanih ljudi? Isto tako, ako pomognemo kćeri nekog obrazovanog muškarca da ode na Kembridž zar je ne primoravamo da misli o ratu, a ne o obrazovanju – ne o tome kako da uči već kako da se bori da dobije iste povlastice kao njena braća? Zatim, s obzirom na činjenicu da kćeri obrazovanih muškaraca nisu pod okriljem Univerziteta u Kembridžu one nemaju nikakvog uticaja na to obrazovanje; kako onda one mogu da ga promene čak i ako to od njih zatražimo? Potom se, naravno, postavljaju i druga pitanja – pitanja praktične prirode koja će lako razumeti zauzet muškarac i počasni blagajnik, kao što ste vi, Gospodine. Vi ćete se prvi složiti s tim da tražiti od ljudi, tako zaokupljenih skupljanjem priloga za obnovu koledža, da povedu računa o prirodi obrazovanja i posledicama koje ono može imati na rat znači doliti još jednu kap u već prepunu čašu. Ako bi neka marginalka, dakle, osoba koja nema pravo da govori, uputila takav zahtev onda bi ona možda zaslužila da dobije, a možda bi i dobila, odgovor koji je previše oštar da bismo ga navodili. No mi smo se zaklele da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da vam pomognemo da sprečite rat, koristeći svoj uticaj – uticaj koji nam daje naš zarađeni novac. Obrazovanje je taj očigledan put. S obzirom na to da je siromašna, da traži novac i da davalac novca ima pravo da postavlja uslove, hajde da rizikujemo i skiciramo naše pismo u kome ćemo postaviti uslove pod kojim će ona dobiti naš novac koji će joj pomoći da obnovi svoj koledž. Ovako, dakle, izgleda taj pokušaj:

’’Vaše pismo, Gospođo, već izvesno vreme čeka na odgovor. No u tom smislu su iskrsle neke sumnje i neka pitanja. Možemo li da vam ih izložimo, neznalački kako to mora neko ko je neupućen, ali iskreno kao što se i očekuje od nekog ko je neupućen kad se od njega traži novac? Vi, dakle, kažete da vam je potrebno 100 hiljada funti za obnovu vašeg koledža. Ali kako možete biti tako smešni? Da li vi živite odvojeni od sveta među slavujima i vrbama ili ste toliko zaneti dubokim mislima o šeširima i haljinama ili pitanjem ko treba prvi da uđe u prorektorov salon – gospodinovo kučence ili gospođin pas – da nemate vremena da čitate dnevne novine? Ili vas možda toliko muči problem kako da ljupko izmamite 100 hiljada funti od ravnodušnih ljudi da jedino možete da mislite o molbama i komitetima, o prodaji u dobrotvorne svrhe, o sladoledu i jagodama sa šlagom?

’’Dozvolite nam da vas obavestimo: mi godišnje trošimo 300 miliona funti na vojsku i mornaricu; jer, prema pismu koje leži odmah pored vašeg, postoji ozbiljna opasnost da dođe do rata. Kako vi onda ozbiljno možete da tražite od nas da vam damo novac za obnovu vašeg koledža? Ako odgovorite da je koledž sagrađen jeftino, i da ga je potrebno obnoviti, to može biti istina. Ali kad zatim kažete da su ljudi velikodušni i da je javno mnenje još uvek u stanju da obezbedi velike sume novca za obnovu koledža, dozvolite da vas podsetimo na jedan važan odlomak iz memoara upravnika Triniti koledža. U njemu se kaže: ’srećna okolnost je, međutim, što je početkom ovog veka Univerzitet brzo počeo da dobija mnogobrojna zaveštanja i donacije koje su, potpomognute darežljivom subvencijom vlade, dovele finansije Univerziteta u tako dobar položaj da uopšte nije bilo potrebno tražiti da fakulteti povećaju svoje novčane doprinose. Prihod Univerziteta iz svih izvora povećao se sa oko 60 hiljada funti, koliko je imao 1900. godine, na 212 hiljada funti 1930. godine. Nije sasvim proizvoljna hipoteza da je ova činjenica u velikoj meri rezultat značajnih i veoma zanimljivih otkrića do kojih se došlo na Univerzitetu, a Kembridž se može navesti kao primer kako se do praktičnih rezultata dolazi u istraživanju radi istraživanja.’ ’’

Razmislite samo o toj poslednjoj rečenici. ’’... Kembridž se može navesti kao primer kako se do praktičnih rezultata dolazi u istraživanju radi istraživanja.’’ Šta je vaš koledž uradio da podstakne donacije velikih industrijalaca? Da li ste imali vodeću ulogu u stvaranju novih borbenih sredstava? U kojoj meri su vaše studentkinje uspele u poslovanju kao kapitalisti? Kako onda možete očekivati da dobijete ’’darežljiva zaveštanja i donacije’’? Osim toga, da li ste deo Univerziteta u Kembridžu? Niste. Zar onda uopšte možete da tražite da odlučujete o raspodeli tih sredstava? Ne možete. Prema tome, Gospođo, jasno je da morate stajati na vratima sa šeširom u rukama, da morate priređivati zabave, da morate trošiti vreme i snagu tražeći novčane priloge. To je jasno. Ali je isto tako jasno i to da se ljudi sa strane koji vas vide tako zaokupljene moraju zapitati, kad prime vašu molbu u kojoj od njih tražite novčani prilog za obnovu vašeg koledža, da li da taj novac pošalju ili ne? Ako ga pošaljem, šta ću od njih tražiti da urade s tim novcem? Da li da tražim da obnove koledž u skladu sa tradicijom? Ili da tražim da ga obnove, ali na drugačijim osnovama? Ili da tražim da kupe krpe i benzin i šibice marke Brajant i Mej i spale taj koledž do temelja?

’’To su pitanja, Gospođo, zbog kojih tako dugo niste dobili odgovor na vaše pismo. To su veoma teška pitanja, a možda su i beskorisna. No možemo li se uzdržati a da ih ne postavimo s obzirom na pitanje koje postavlja ovaj gospodin? On nas pita kako mu možemo pomoći da odbrani slobodu; da odbrani kulturu? Pogledajte ove fotografije: to su slike mrtvih tela i uništenih kuća. Imajući u vidu ova pitanja i ove fotografije, morate veoma pažljivo razmisliti, pre no što počnete da obnavljate svoj koledž, o tome šta je cilj obrazovanja, kakvo društvo i kakvo ljudsko biće bi ono trebalo da stvori. U svakom slučaju, ja ću vam poslati jednu gvineju za obnovu vašeg koledža samo ako mi obećate da ćete je upotrebiti za stvaranje takvog društva i takvih ljudi koji će pomoći da se spreči rat.

Porazgovarajmo onda što brže možemo o vrsti obrazovanja koja nam je potrebna. Istorija i biografije – jedini dokazi koji su dostupni marginalcima – po svoj prilici dokazuju da staro obrazovanje u starim koledžima ne stvara ni posebno poštovanje prema slobodi ni posebnu mržnju prema ratu, te je jasno da morate obnoviti vaš koledž na drugačijim osnovama. Vaš koledž je mlad i siromašan; neka, prema tome, iskoristi prednosti koje te osobine pružaju i nek bude zasnovan na mladosti i siromaštvu. Očigledno je da će to morati da bude neki eksperimentalan, avanturistički koledž. Neka bude zasnovan na sopstvenim osnovama. On ne sme biti sagrađen od klesanog kamena i bojenog stakla već od nekog jeftinog, lako zapaljivog materijala koji ne upija prašinu niti produžava tradiciju. Nemojte graditi kapele. Nemojte praviti muzeje i biblioteke u kojima su knjige vezane lancima a prva izdanja se čuvaju u staklenim vitrinama. Neka slike i knjige budu nove i nek se uvek menjaju. Neka vaš koledž svaka generacija jeftino kreči sopstvenim rukama. Rad živih je jeftin; oni će često raditi besplatno da bi im bilo dozvoljeno da uče. Zatim, šta će se predavati u tom novom, siromašnom koledžu? Svakako ne umetnost vladanja drugim ljudima; ne umetnost upravljanja, ubijanja, sticanja zemlje i kapitala. Te umetnosti zahtevaju previše opštih troškova; plate, uniforme i ceremonije. Na siromašnom koledžu moraju se učiti samo one umetnosti koje je jeftino predavati i kojima mogu da se bave siromašni ljudi; a to su: medicina, matematika, muzika, slikarstvo i književnost. Na tom koledžu trebalo bi da se uče umetnosti međuljudskih odnosa; umetnost razumevanja života i svesti drugih ljudi kao i male umetnosti razgovora, oblačenja i kuvanja koje su s njima povezane. Cilj ovog, jeftinog koledža ne bi trebalo da bude segregacija i specijalizacija već kombinacija. On bi trebalo da istraži načine na koje duša i telo mogu da sarađuju; da otkrije koje nove kombinacije stvaraju dobre celine u ljudskom životu. Profesore bi trebalo tražiti među dobrim praktičarima i dobrim teoretičarima. Ne bi trebalo da bude teško pronaći ih. Jer ne bi bilo nikakve prepreke u pogledu bogatstva i ceremonije, u pogledu reklame i takmičenja zbog kojih su danas stari i bogati univerziteti tako neprijatna boravišta – gradovi borbe, gradovi u kojima je ovo zaključano, a ono vezano lancem; mesta gde niko ne može slobodno da se kreće ili da govori iz straha da ne prekorači neku crtu povučenu kredom ili da ne naljuti nekog dostojanstvenika. Ali kad bi koledž bio siromašan, on ne bi imao ništa da ponudi; takmičenje bi bilo ukinuto. Život bi bio otvoren i lak. Ljudi koji znanje vole zbog znanja rado bi tamo otišli. Muzičari, slikari i pisci predavali bi na tom koledžu jer bi i sami učili. Šta bi moglo biti od veće pomoći piscu nego da o umetnosti pisanja diskutuje s ljudima koji o samoj umetnosti i razmišljaju, a ne o ispitima i titulama ili o tome kakvu počast ili profit mogu da izvuku iz književnosti?

Isti je slučaj i sa drugim umetnicima. Oni bi došli u siromašan koledž i stvarali u njemu svoja umetnička dela jer bi to bilo mesto gde je društvo slobodno, a ne isparcelisano unutar jadnih podela na bogate i siromašne, na pametne i glupe; ali bi bilo i mesto na kome sve različite diplome i umovi, tela i duše zaslužuju da sarađuju. Osnujmo onda ovaj novi koledž; ovaj siromašni koledž; u kome se znanju teži zbog znanja; gde je reklama zabranjena; gde nema diploma; gde se ne predaje i ne propoveda; gde nema stare otrovne sujete i parada koje podstiču takmičenje i ljubomoru...’’

Pismo se ovde prekida. Ali ne zato što više nema šta da se kaže; ovo visokoparno izlaganje tek je započelo. Razlog je u tome što je lice na drugoj strani lista – lice koje osoba koja piše pismo uvek vidi – poprimilo melanholičan izraz posle odlomka iz knjige odakle je već naveden citat. ’’Upravnice škola očito više vole da imaju osoblje sa titulom tako da su studentkinje sa Njunama i Gertona, koje ne mogu da stave B.A. posle svog imena, u nepovoljnom položaju što se tiče zaposlenja.’’ Počasna blagajnica Fonda za obnovu koledža netremice gleda u taj citat. ’’Šta nam vredi da razmišljamo o tome kako neki koledž može da bude drugačiji’’, kao da nam kaže, ’’kad on mora biti mesto gde se studentkinje obrazuju da bi našle zaposlenje?’’ ’’Samo vi sanjajte’’, kao da dodaje, okrećući se, prilično umorno, stolu koji uređuje za neku proslavu, verovatno za prodaju u dobrotvorne svrhe, ’’ali mi moramo da se suočimo sa stvarnošću’’.

To je dakle bila ta ’’stvarnost’’ koju su njene oči netremice posmatrale; studentkinje moraju da nauče da zarađuju za život. A pošto ta stvarnost znači da ona mora da obnovi svoj koledž na istim osnovama kao i drugi, iz toga sledi da koledž za kćeri obrazovanih muškaraca mora takođe da vrši istraživanja čiji će praktični rezultati navesti bogate muškarce da njihovom koledžu daju donacije i ostavljaju zaveštanja; njihov koledž mora da podstakne takmičenje; mora da prihvati diplome i raznobojne kapuljače; mora da sakupi veliko bogatstvo; mora da isključi druge ljude iz udela u sopstvenom bogatstvu; i, prema tome, kroz oko 500 godina, i taj će koledž morati da postavi isto pitanje koje vi, Gospodine, postavljate sada: ’’Kako mi, po vašem mišljenju, možemo da sprečimo rat?’’

Taj nam rezultat ne izgleda poželjan; zašto bismo onda dali gvineju da bismo ga dobili? Na to pitanje, u svakom slučaju, postoji odgovor. Nijedna gvineja zarađenog novca ne bi trebalo da ode na obnovu koledža koja bi se obavila na istim osnovama; isto tako nikakav novac ne treba potrošiti na gradnju koledža na novim osnovama; shodno tome, gvineju bi trebalo obeležiti: ’’Za krpe, benzin i šibice’’. Uz nju bi trebalo zakačiti ceduljicu na kojoj piše: ’’Uzmite ovu gvineju i spalite koledž do temelja. Zapalite staro licemerje. Neka vatra zgrade u plamenu preplaši slavuje, a vrbe oboji u crveno. I neka kćeri obrazovanih muškaraca zaigraju oko te vatre i bacaju naramak po naramak suvog lišća u plamen. I neka njihove majke sa prozora viču: ’’Neka bukti! Neka bukti! Završile smo s ovim obrazovanjem!’’

Ovaj odlomak, Gospodine, nije prazna retorika jer je utemeljen na uvaženom mišljenju bivšeg upravnika Itona i sadašnjeg dekana Univerziteta u Daramu. Međutim, nešto u tom mišljenju škripi, a ogleda se u sukobu činjenica. Rekli smo da jedini uticaj koji u ovom trenutku kćeri obrazovanih muškaraca mogu da vrše protiv rata jeste nepristrasan uticaj koji imaju zato što zarađuju za život. Kad ne bi bilo načina da se one obrazuju da bi zarađivale za život, time bi se njihov uticaj okončao. One ne bi mogle da dobiju naimenovanja. Ako ne bi mogle da dobiju naimenovanja, one bi ponovo bile zavisne od svojih očeva i braće; a ako bi ponovo bile zavisne od svojih očeva i braće, one bi ponovo svesno ili nesvesno bile za rat. Istorija to bez sumnje potvrđuje. Zato moramo poslati gvineju počasnoj blagajnici fonda za obnovu koledža i dozvoliti joj da s njom uradi ono što može. Beskorisno je postavljati uslove u pogledu načina na koji će se ta gvineja potrošiti.

Ovo je, dakle, prilično klimav i obeshabrujući odgovor na vaše pitanje da li od univerzitetskih vlasti možemo tražiti da kćeri obrazovanih muškaraca upotrebe svoj uticaj kroz obrazovanje da bismo sprečili rat. Izgleda da od njih ne možemo tražiti ništa; vlasti moraju da idu starim putem do starog kraja; mi kao marginalke možemo da utičemo jedino indirektno. Ako od nas zatraže da učimo studente, možemo veoma pažljivo ispitati cilj takvog učenja i odbiti da ih učimo svakoj umetnosti ili nauci koja podstiče na rat. Pored toga, možemo iskazati blagi prezir prema kapelama, diplomama i prema vrednosti ispita. Možemo da napomenemo da nagrađena pesma zaista može biti dobra uprkos činjenici da je dobila nagradu; i možemo tvrditi da je neka knjiga možda vredna čitanja uprkos tome što je njen autor položio diplomski ispit iz engleskog sa počasnim stepenom. Ako od nas zatraže da držimo predavanja, možemo odbiti da to učinimo jer bismo tim činom poduprle taj jalov i nemoralan predavački sistem. I, naravno, ako nam ponude položaje i počasti, možemo ih odbiti – kako bismo zaista, u svetlu ovih činjenica, mogle da postupimo drugačije? No ne smemo zatvoriti oči pred činjenicom da je u aktuelnoj situaciji najbolji način na koji vam možemo pomoći da kroz obrazovanje sprečite rat u tome da date što je moguće više novca za koledže na koje idu kćeri obrazovanih muškaraca. Jer, da ponovim, ako te kćeri ne steknu obrazovanje one neće moći da zarađuju za život. Ako ne budu mogle da zarađuju za život, ponovo će biti ograničene na obrazovanje u svom domu; a ako budu ograničene na obrazovanje u svom domu, one će ponovo, i svesno i nesvesno, biti za rat. O tome ne može biti sumnje. Ako sumnjate, ako tražite dokaze, pozovimo se još jednom na biografije. Njihovo svedočenje o ovoj temi je tako ubedljivo, ali i podjednako obimno, tako da moramo pokušati da sažmemo mnogo knjiga u jednu priču. Evo, dakle, priče o životu kćeri jednog obrazovanog muškarca koja je zavisila od oca i brata u svom domu u devetnaestom veku.

Bio je vreo dan, ali ona nije mogla da izađe napolje. ’’Koliko sam dugih dosadnih letnjih dana provela zazidana u kući zato što za mene nije bilo mesta u porodičnoj kočiji, a nijedna sluškinja nije imala vremena da izađe i prošeta sa mnom.’’ Sunce je zašlo i ona je najzad izašla, obučena onako kako je to bilo moguće sa godišnjom svotom koja se kretala od 40 do 100 funti. Ali, ’’na svaku zabavu na koju pođe mora je pratiti otac ili majka ili neka udata žena.’’ Koga je ona sretala na tim zabavama tako obučena i sa takvom pratnjom? Obrazovane ljude – ’’ministre u vladi, ambasadore, poznate vojnike i njima slične, sve divno obučene, sa odlikovanjima na grudima’’. O čemu su razgovarali? O svemu što je moglo da razonodi um zaposlenih muškaraca koji su želeli da zaborave na svoj sopstveni posao – ’’ogovaranje ljudi koji igraju’’ bilo je sasvim na mestu. Dani su prolazili. Došla je subota. Subotom su ’’poslanici i drugi zaposleni muškarci bili slobodni da uživaju u društvu’’; dolazili su na čaj, a dolazili su i na večeru. Sutradan je bila nedelja. Nedeljom je ’’velika većina nas, sasvim prirodno, išla ujutru u crkvu’’. Leti su primali goste, ’’uglavnom rodbinu’’, na selu. Sad je zima. Zimi su ’’učile istoriju, književnost i muziku, a pokušavale su da crtaju i slikaju. Iako nisu stvorile ništa izuzetno ipak su mnogo naučile baveći se tim aktivnostima’’. I tako su godine prošle u posetama bolesnim, u podučavanju siromašnih. Kakav je bio taj veliki cilj, kakva je bila svrha tih proteklih godina, tog obrazovanja? Brak, naravno. ’’... nije bilo reči o tome da li treba da se udamo već jednostavno za koga treba da se udamo’’, kaže jedna od njih. Brak je bio razlog što je dobila obrazovanje. Zbog braka je sviruckala na klaviru, ali joj nije bilo dozvoljeno da svira u orkestru; crtala je nevine prizore iz domaćeg okruženja, ali joj nikad nisu dozvolili da prouči akt; pročitala je ovu knjigu, ali joj nisu dozvolili da pročita onu zabranjenu o kojoj se govorilo. Zbog braka je obrazovano njeno telo; data joj je služavka; zabranjeno joj je da izlazi na ulicu; da ide u polje; zabranjeno joj je da bude sama – sve joj je to nametnuto da bi svoje netaknuto telo sačuvala za svog muža. Ukratko, pomisao na brak uticala je na sve što je govorila, na sve što je mislila, na sve što je radila. Kako je uopšte moglo biti drugačije? Brak je bio jedina profesija kojom je mogla da se bavi.

Prizor koji nam se ukazuje pred očima toliko je čudan zbog toga kako prikazuje i obrazovanog muškarca i njegovu kćer da nas dovodi u iskušenje da malo zastanemo. Samo uticaj fazana na ljubav zaslužuje zasebno poglavlje. No mi sada ne postavljamo ono zanimljivo pitanje, kakav je bio uticaj obrazovanja na tu rasu? Mi pitamo zašto je takvo obrazovanje napravilo od obrazovane osobe svesnu i nesvesnu zagovornicu rata? Ona je, očigledno, svesno bila primorana da upotrebi sav svoj uticaj da bi učvrstila sistem koji joj je obezbeđivao sluškinje, kočije, lepu odeću i divne zabave. To je bio put da se stigne do braka. Ona je, svesno, morala da upotrebi sav svoj šarm ili lepotu da bi laskanjem sebi privolela zaposlene muškarce, vojnike, advokate, ambasadore ili ministre u kabinetu koji su želeli razonodu posle dana provedenog na poslu. Ona je, svesno, morala da prihvati njihova mišljenja, da se složi sa njihovim odlukama, jer je jedino tako mogla da od njih iskamči sredstva za udaju ili sam brak. Ukratko, sav njen svesni napor morao je ići u prilog, da se poslužimo rečima ledi Lavlejs, ’’našoj sjajnoj Imperiji’’ ... ’’čiju cenu’’, dodala je, ’’uglavnom plaćaju žene’’. A ko može da posumnja u njene reči ili u činjenicu da je ta cena bila ogromna?

Ali njen nesvestan uticaj išao je možda još više u prilog ratu. Kako bismo drugačije mogle da objasnimo tu zapanjujuću eksploziju elana iz iz avgusta 1914. godine kad su obrazovane kćeri obrazovanih muškaraca pohrlile u bolnice, neke od njih i dalje u pratnji služavki, vozile kamione, radile u polju i u fabrikama municije, koristeći pritom svoje ogromne zalihe šarma i saosećanja da bi ubedile mladiće da je herojski boriti se u ratu, a da ranjeni u borbi zaslužuju svu njihovu brigu i hvalu? Razlog za to leži u činjenici što su i jedni i drugi stekli isto obrazovanje. Toliko je duboka bila nesvesna mržnja kćeri obrazovanih muškaraca prema obrazovanju u svom domu i prema njegovoj okrutnosti, njegovom siromaštvu, njegovom licemerju, njegovom nemoralu, njegovoj ništavnosti, da bi one prihvatile svaki posao, ma koliko ropski, da bi svakog opčinile, koliko god fatalno, ako bi im to pomoglo da iz njega pobegnu. Tako su one svesno želele da ’’nađu sjajnu Imperiju’’; nesvesno su želele naš sjajni rat.

Prema tome, Gospodine, ako želite da mi pomognemo vama da sprečite rat, neminovno nam se nameće sledeći zaključak: mi prvo moramo pomoći da se obnovi koledž koji je, koliko god nesavršen, jedina alternativa obrazovanju kod kuće. Moramo se nadati da će se vremenom to obrazovanje možda promeniti. Tu gvineju za obnovu koledža moramo dati pre nego što vama damo gvineju koju tražite za vaše društvo. Jer ona doprinosi istom cilju – sprečavanju rata. Gvineje su retke, gvineje su vredne; ali pošaljimo jednu, bez ikakvih uslova, počasnoj blagajnici fonda za obnovu koledža jer na taj način dajemo konkretan doprinos sprečavanju rata.



(odlomak)




Нема коментара:

Постави коментар