10.02.2013.

Virdžinija Vulf - Ko se boji Virdžinije Vulf






Što se Orlando otisnula predaleko od sadašnjeg trenutka pogodiće možda čitaoca koji je vidi kako se sad sprema da uđe u automobil sa očima punim suza i vizijama persijskih planina. I zaista, ne može se poreći da najuspešniji preduzetnici umetnosti života, uzgred, često nepoznati ljudi, nekako uspevaju da sinhronizuju šezdeset ili sedamdeset različitih vremena koja samostalno otkucavaju u svakom normalnom ljudskom sistemu tako da kada otkuca jedanaest, sve ostalo skladno odzvoni u slozi i sadašnjost nije ni žestoko prekinuta niti potpuno zaboravljena u prošlost. O njima s pravom možemo reći da žive upravo šezdeset osam ili sedamdeset dve godine dosuđene im na nadgrobnom spomeniku. Od ostalih znamo da su neki mrtvi iako hodaju među nama, neki se još nisu rodili iako prolaze kroz životne oblike, drugi su stari na stotine godina iako sami kažu trideset šest. ORLANDO

_____________________________________________

NA ZIDU

Napolju u Kings Rajdu fazani su hajkani pred nos pušaka. Prhali su uvis iz grmlja kao teške rakete, crvenkastoljubičaste rakete, a ka dsu se digli, puške su redom zapraštale, čudno, oštro, kao da je iznenada zalajao lanac pasa. Pramenovi belog dima držali su se trenutak zajedno; onda su se lagano razvezali, izbledeli i nestali.“„Pucanj je prasnuo pod prozorom. To je preseklo konac koji je držao kišu. Lila je, lila, lila u ravnim bičevima šibajući prozore. Svetlost je izbledela sa tepiha. Svetlost im je izbledela i u očima, dok su sedele uz beli pepeo slušajući. Oči su ima postale kao šljunak izvađen iz vode; sivo kamenje potamnelo i osušeno.“

„Njeno telo je celo postalo magla. Samo su joj oči svetlele, promenjene, živele same za sebe, činilo se; oči bez tela; oči koje gledaju nešto nevidljivo. U magličastom vazduhu one su isijavale, pomicale se tako da su u grobnoj atmosferi – prozori su bili zamućeni, lampe su imale auru od magle – one bile kao svetlosti koje igraju, plamen lutalica koji ide, ljudi kažu, preko grobova nekirnih spavača na groblju.“

„Sećanje je svetlost, koja igra u umu kada je realnost sahranjena.“


__________________________________________




Ko se boji Virdžinije Vulf
 
 
Tri su bitna pitanja vezana za žensko stvaralaštvo: zašto je bilo tako malo spisateljica, koja je razlika između ženskog i muškog pisma, koja je razlika između ženskog i muškog načina čitanja. Možemo se još zapitati i da li žene, zapravo, stvaraju umetnost življenja.
Rad analizira temu stvaranja, čitanja i življenja u romanu Virdžinije Vulf ’’Ka svetioniku’’. Na početku su dati i delovi iz njenog eseja “Sopstvena soba” koji se bavi ženskom književnošću. Na kraju je data razlika između muškog i ženskog pisma, sa zaključkom da je žensko pismo uvek subverzivnije.
U eseju ’’Sopstvena soba’’ Virdžinija Vulf analizira zašto ima tako malo spisateljica. Ona kaže kako se pita zašto žene nisu pisale poeziju u šesnaestom veku, a zapravo nije ni sigurna jesu li ih učili da pišu i koliko su bile školovane. Istorija ne piše o ženama. Zna se samo da novca nisu imale, udavali su ih već u šesnaestoj godini, potom su rađale decu i brinule o njima, obavljale kućne poslove. Zaključuje kako bi bilo krajnje neobično da je jedna od njih iznenada napisala Šekspirove komade. Da je Šekspir imao čudesno nadarenu sestru ona nikako ne bi imala uslova da piše.
Spominje nekog starog gospodina, valjda biskupa, koji je pisao u novinama kako je nemoguće da bilo koja žena, negdašnja, sadašnja ili buduća, ima Šekspirov talenat. Isto tako je jednoj dami rekao da, iako imaju neku vrstu duše, mačke ne odlaze u raj. Virdžinija Vulf komentariše: ’’Koliko su samo ta stara gospoda morila mozak radi nečijeg spasa! Koliko su se pred njima povlačile granice neznanja! Mačke ne idu u raj. Žene ne mogu da napišu Šekspirove komade.’’
Virdžinija Vulf kaže da kada čitamo o nekoj davnašnjoj veštici ili devojci opsednutoj đavolima, tada smo verovatno na pragu izgubljene romansijerke ili neostvarene pesnikinje. Pretpostavlja da je Nepoznati Autor često bio autorka. Karer Bel, Džordž Eliot i Žorž Sand objavljivale su u devetnaestom veku krijući se iza muških imena. Džejn Ostin pisala je u devetnaestom veku krišom, u zajedničkoj dnevnoj sobi, strogo pazeći da niko ne posumnja čime se bavi.
Roman ’’Ka svetioniku’’ bavi se i temom ženskog stvaralaštva.
Virdžinija Vulf pokazuje koliko podrške žena pruža muškarcu kako bi on mogao da stvara i koliko se ženi konstantno šalju poruke da ona to ne ume. Prikazuje jednu scenu u kojoj je Lili Brisko kradom pogledala svoju sliku i pomislila: ’’Mogla bi da plače. R|ava je, rđava, beskrajno rđava! Mogla je da je napravi drukčije, naravno; boje su mogle biti nežnije i bleđe; oblici vazdušastiji; tako bi je Ponsfort video. Ali ona to ne vidi tako. Ona vidi žarku boju na čeličnoj podlozi; svetlost leptirovog krila koje leži na lukovima katedrale. Od svega toga ostalo je samo nekoliko ovlaš napravljenih znakova nabacanih na platnu. I to se nikad neće videti; čak nikad neće biti izloženo, i evo g. Tenzli joj šapuće na uvo: ’Žene ne umeju da slikaju, žene ne umeju da pišu…’ ’’
Žene nije trebalo da stvaraju. Trebalo je da one omoguće muškarcima da oni stvaraju. Virdžinija Vulf opisuje kako se gđa Remzi bavi kućom i decom. Osmoro dece. Za to vreme g. Remzi piše. I još mu ona pruža podršku i hrani njegov ego. U tome se iscrpljuje sva njena stvaralačka energija. ’’Gđa Remzi sedi opušteno, držeći sina u zagrljaju, pribra se, i, okrećući se napola, izgleda da se podiže sa naporom, i da odjednom izliva pravo u vazduh kišu energije, stub vodenog praha, izgledajući u isto vreme nadahnuta i živa kao da se sva njena energija slila u snagu koja plamti i svetli (mada je mirno sedela, lativši se opet čarape), i u tu ljupku plodnost, taj izvor i mlaz života, sjuri se fatalna jalovost muškarca, neplodna i gola, kao kljun od mesinga. Potrebno mu je saosećanje. Život mu je promašen, kaže. Igle gđe Remzi svetlucaju. G. Remzi ponavlja, ne skidajući pogleda sa njenog lica, da mu je život promašen. Ona mu vrati reči. ’Čarls Tenzli…’, reče. Ali on mora imati više od toga. Potrebno mu je saosećanje, da bude uveren u svoj genije, pre svega, a zatim da bude uvučen u krug života, ugrejan i umiren, da mu se povrate čula, da njegova neplodnost postane plodna, i sve sobe u kući da budu pune života: salon; iza salona kuhinja, iznad kuhinje spavaće sobe; a dalje od njih dečje sobe; one moraju biti nameštene, moraju biti ispunjene životom. Čarls Tenzli ga smatra najvećim metafizičarem vremena, reče ona. Ali on mora imati više od toga. On mora imati podršku. On mora biti ubeđen da i on živi u srcu života; da je potreban; ne samo ovde, već širom sveta. Hitro povlačeći igle, pouzdana, uspravna, stvarala je salon u kuhinji, sve u sjaju; kazala mu da se tamo dobro oseća, da ulazi i izlazi, da uživa. Smejala se, plela. Stojeći među njenim kolenima, sasvim nepomično, Džejms je osetio svu njenu snagu kako se rasplamsava da bi je progutao i ugasio kljun od mesinga, neplodni handžar muškarca, koji stalno nemilosrdno udara, zahtevajući podršku. Njegov život je promašen, ponavlja on. Pa gledaj onda, osećaj onda. Svetlucajući iglama, bacajući brze poglede oko sebe, kroz prozor, u sobu, na Džejmsa, ona ga uverava izvan senke sumnje, svojim smehom, svojom odmerenošću, sposobnošću (kao što dadilja, noseći svetlost kroz mračnu sobu, hrabri uznemireno dete) da je to tako, da je kuća puna, vrt u cvetu. Ako joj bezuslovno veruje, ništa ga ne može ozlediti; ma kako duboko da potone ili visoko da se uzdigne, ona ga neće ostaviti nijednog trenutka. Hvaleći se tako svojom sposobnošću da zakloni i zaštiti, jedva da joj je ostala njena ljuštura po kojoj bi mogla samu sebe da pozna; sve je izdašno razdato; i Džejms, stojeći nepomično među njenim kolenima, oseti kako ona izrasta u voćku sa ružičastim cvetom, prekrivenu lišćem i zanjihanim granama, u koju se zabija i udara mesingani kljun, isušeni handžar njegovog oca, samoživog čoveka koji zahteva podršku. Ispunjen njenim rečima, kao dete koje zaspi zadovoljno, najzad, gledajući u nju sa poniznom zahvalnošću, ponovo vaspostavljen, potkrepljen, on reče da će ići u šetnju, posmatraće decu kako igraju kriket. Otišao je. Odmah zatim izgledalo je da se gđa Remzi uvlači u sebe, jedan listić krunice zatvarao se u drugom, i ceo cvet klonu od iscrpenosti, tako da je imala samo toliko snage da pokreće prst, u neobičnom prepuštanju umoru, preko stranice Grimove bajke, dok je stvaralački zanos podrhtavao kroz nju kao bilo u oprezi koja se rastegla do krajnje granice, i sada polako prestaje da bije.’’
Gđa Remzi tek uveče, nakon što je uspavala decu, uspeva da odvoji koji trenutak za sebe. Ulazi u sobu gde je njen muž sedeo i čitao, tu ćutke plete čarapu i čita u isto vreme Šekspirov sonet. Uživa u čitanju, ljuljajći se od jednog stiha do drugog, kao sa jedne grane na drugu, kao od jednog cveta do drugog. ’’Kakvo zadovoljstvo! Kakvo spokojstvo! Sve tričarije dana prilepiće se za ovaj magnet; njen duh se oseti očišćen, čist.’’
G. Remzi je posmatra, pita se šta čita i da li ona razume to što čita. Njemu odgovora da misli kako ona nije dovoljno inteligentna. ’’Smešio se na nju podrugljivo, kao da je blago ismeva što je zaspala pri dnevnoj svetlosti, ali u isto vreme mislio je: ’Nastavi sa čitanjem. Ne izledaš sad tužna’, pomislio je. I pitao se šta ona čita, i preuveličavao je njeno neznanje, njenu prostosrdačnost, jer mu se sviđalo da misli da ona nije visprena, da nije knjiški učena. Pitao se da li ona razume to što čita. Verovatno ne, pomislio je. Ona je zaprepašćujuće lepa. Izgledalo mu je da njena lepota, ako je to moguće, raste.’’
Za to vreme on čita Valtera Skota. Pomišlja da ako misao ide kao abeceda, od A do Z, neko će ipak doći do Z. Neko će ipak osvojiti Z. Ako ne on, onda drugi. Oseća se krepkim. Oseća se pobednički. Nije mogao da zadrži suze: ’’Podižući malo knjigu da sakrije lice, pustio ih je da padaju i tresao je glavom i zaboravio sasvim na sebe (ali ne jednu ili dve misli o moralu i francuskim romanima i engleskim romanima, i da su Skotove ruke vezane ali da je njegovo gledište možda istinito kao i drugo gledište), zaboravio je svoje brige i neuspehe sasvim u utopljenju jadnog Stenlija i u Maklbekitovoj tuzi (tu je Skot najbolji) i u iznenađujućoj radosti i osećanju snage koju otuda dobiva.’’
Za večerom je Čarls Tenzli rekao da svet više ne čita Valtera Skota. G. Remzi razmišlja kako će to govoriti i o njemu. ’’On se uvek sekira zbog svojih knjiga – da li će biti čitane, da li su dobre, zašto nisu bolje, šta svet misli o meni?’’
G. Remzi stalno razmišlja o svojoj slavi i pita se koliko će trajati: ’’Dopušteno je čak i heroju koji umire da misli, pre nego što umre, kako će ljudi govoriti o njemu posle. Njegova slava traje možda dve hiljade godina. A šta su dve hiljade godina? (Pitao se g. Remzi ironično, zureći u živicu.) Šta, zaista, ako gledaš sa vrha planine na duge pustoši vekova. I sami kamen koji udarimo nogom nadživeće Šekspira. Njegova sopstvena mala svetlost sijaće, ne baš sjajno, godinu ili dve, i utonuće u neku veću svetlost, a onda u još veću.’’
Povrh svega, g. Remzi pomišlja kako bi pisao bolje knjige da se nije oženio. A g. Benks smatra da je Remzija upropastilo što se oženio lepom ženom i što ima osmoro dece. G. Remzi teši gđu Remzi kako se on ne žali. ’’Ona zna da se on ne žali. Ona zna da on nema na šta da se žali.’’
Čarls Tenzli napada Skotove romane. Gđa Remzi shvata da on ne zna ništa o tome, više ga posmatrajući nego slušajući ono što on govori. Ona vidi kako kritikuje druge samo zato da bi istakao sebe. ’’Po njegovom ponašanju vidi ona u čemu je stvar - želi da se istakne, i tako će uvek biti s njim dok ne postane profesor ili se oženi, pa tako ne bude morao uvek da govori ’ja – ja – ja’. Jer dotle dostiže njegova kritika sirotog ser Valtera, ili možda Džejn Ostinove. ’Ja – ja - ja’. On misli o sebi i o utisku koji ostavlja, kao što ona može da zaključi po zvuku njegovog glasa, po njegovom naglašavanju i nelagodnosti. Uspeh će mu činiti dobro.’’
Gđa Remzi i Čarls Tenzli su jednom tokom šetnje videli plakate za cirkus. Ona je oduševljeno uzviknula: ’’Hajdemo u cirkus.’’ On je to ponovio, ali nije umeo da kaže kao što treba. Nije umeo da oseti to kao što treba. Gđa Remzi shvata da tu nešto nije u redu i pita da li su ga vodili u cirkus kada je bio dete. Nisu. ’’Nikad, odgovorio je on, kao da je upitala upravo ono na šta je on želeo da odgovori; i žudeo u toku svih ovih dana da kaže kako oni nisu išli u cirkuse. Bila je to velika porodica, devetoro braće i sestara, a njihov otac bio je radnik. ’Moj otac je apotekar, gđo Remzi. Drži radnju.’ On se sam izdržavao od svoje trinaeste godine. Često je išao bez zimskog kaputa. Nikad nije mogao ’da uzvrati gostoprimstvo’ (ovo su bile njegove suve i usiljene reči) u koledžu. Stvari su morale da mu traju dva puta duže nego ostalima; pušio je najjevtiniji duvan; krdžu; kao starci na pristaništima. Radio je mnogo – sedam časova dnevno; njegov predmet je sad uticaj nečega na nekoga – išli su dalje i gđa Remzi nije sasvim uhvatila smisao, samo reči, tu i tamo… disertacija… član koledža… predavač… docent. Ona nije mogla da prati ružni akademski žargon, koji je zvonio tako tečno, ali je kazala u sebi da sada uviđa zašto ga je, jadnika, odlazak u cirkus izbacio iz sedla, i zašto je odmah počeo da govori o ocu, majci, braći i sestrama, i da će se pobrinuti da mu se više ne smeju; reći će to Pru. Ono što bi on voleo, zamišljala je, bilo bi da kaže kako je bio sa Remzijevima da gleda Ibzena a nije išao u cirkus. Strašno je uobražen – oh da, nepodnošljivo je dosadan.’’
Deca ga nisu volela. On uvek potcenjuje druge i ističe sebe. ’’Kad razgovaraju o nečem zanimljivom, o ljudima, muzici, istoriji, ma o čemu, čak i o tome kako je lepo vreme pa zašto ne bi sedeli napolju, ono što im se nije svidelo kod Čarlsa Tenzlija bilo je to što on ne bi bio zadovoljan dok celu stvar ne bi okrenuo tako da istakne sebe a potceni njih, i sve ih dovede na ivicu strpljenja svojim kiselim skidanjem mesa i krvi sa svačega.’’
Pol Rajli nije takav. On je jako mio i pažljiv. On je jako lep. ’’Gđa Remzi pomišlja ponekad da najviše voli bukvane. Oni ne dosađuju svetu svojim disertacijama. Koliko njima ipak nedostaje, tim vrlo pametnim ljudima! Kako suvoparni postaju, zaista. Ima kod Pola nečeg, pomisli ona dok je sedeo, vrlo milog. Njegovi su maniri za nju divni, i njegov pravi nos i njegove svetloplave oči. On je tako pažljiv.’’
Za večerom, Pol Rajli govori o knjigama pročitanim u detinjstvu. Kaže da one traju. Kaže da je čitao nešto od Tolstoja u školi. Kaže da to uvek pamti, ali je zaboravio ime. Gđa Remzi mu kaže da su ruska imena nemoguća. On se ipak posle setio imena: Vronski, zato što je to ime uvek smatrao tako dobrim za jednog nitkova. Gđa Remzi i Pol pričaju o ’’Ani Karenjini’’, ali to ih ne odvodi daleko, knjige nisu njihova struka. ’’Ne, Čarls Tenzli bi ih oboje začas obavestio kad je reč o knjigama, ali sve je to tako izmešano sa: Da li govorim ono što treba? Ostavljam li dobar utisak?’’
Tokom večere Čarls Tenzli se oseća krajnje neugodno, želeo bi da mu neko da priliku da se istakne. Lili Brisko to primećuje, ali se priseća kako se on rugao ženama, kako je govorio da žene ne umeju da slikaju i ne umeju da pišu. ’’Postoji zakon o ponašanju koji ona zna, čiji sedmi član (može biti) kaže da u prilikama ovakve vrste treba žena, ma šta radila, da pritekne u pomoć mladiću preko puta da izloži i oslobodi okosnicu svoje sujete, svoje žive želje da se istakne; kao što je zaista njihova dužnost, razmišljala je, u svojoj devojačkoj pravednosti, da nama pomognu, recimo ako izbije požar u podzemnoj železnici. U takvom slučaju, mislila je, zacelo bih očekivala da me g. Tenzli izbavi. Ali kako bi to bilo, pomisli ona, kad ni jedno od nas ne bi uradilo ništa od toga? I sedela je, smešeći se.’’
Sartr u svom romanu ’’Mučnina’’ prikazuje junaka koga naziva Samouk. On godinama sedi u biblioteci i čita. Čita po abecednom redu. Kaže da se slabo pouzdava u sebe, trebalo bi zato da sve pročita. Znanje je potrebno ljudima koji nemaju samopouzdanja da imaju svoje sopstveno mišljenje. Samouk kaže Antuanu kako mu zavidi što je putovao, jer kaže se da su putovanja najbolja škola. A Antuan je putovao pustolovine radi. Mada u jednom trenutku shvata kako je, zapravo, najveća pustolovina kada doživljuje da bude ja i bude ovde. Najveća je pustolovina živeti. Ipak na kraju Antuan odlučuje da počne da stvara kako bi pobegao od mučnine postojanja. Kako bi se oprao od greha postojanja, onoliko koliko to čovek može. Kako bi ostao upamćen. Ljudi bi to pročitali i mislili na njega. Odlučuje pisati knjigu o nečemu što nije postojalo, što bi bilo iznad opstanka. Trebalo bi da to bude priča, lepa i tvrda kao čelik, da posrami ljude zbog njihova opstanka.
Kafka u priči ’’Umetnik u gladovanju’’ prikazuje umetnika koji gladuje po četrdeset dana, u kavezu, i tako obilazi Evropu na svojoj turneji. Ali onda se dešava da više nije ljudima interesantan. Odlazi zato u cirkus, stavljaju ga pored štala i tu zaboravljaju. Umire i na samrti kaže upravniku na uvo kako mu se ne treba diviti, on gladuje jer ne može drukčije, još nije bio našao jelo koje bi mu prijalo inače bi i on kao ostali jeo. U taj kavez posle stave zdravog i uhranjenog pantera, pun je života i privlači gledaoce. Tumačenje može biti da umetnici stvaraju ne zato što su posebni, to nije za divljenje, već zato što nisu našli radosti u običnom životu. A to važi i za apstinente bilo koje vrste.
Virdžinija Vulf u romanu ’’Ka svetioniku’’ prikazuje kako gđa Remzi korača kroz polja cveća, privija na grudi polomljene pupoljke i posrnule jaganjce, sa zvezdama u očima i vetrom u kosi.
A Lili Brisko razmišlja kako je gospođa Remzi umela da od nekog trenutka napravi umetničko delo:
“Čarls Tenzli imao je običaj da kaže, ona se seća, da žene ne umeju da slikaju, ne umeju da pišu. Stajao je blizu nje, nešto što ona mrzi, dok je slikala baš na ovom mestu. ’Krdža’, rekao je, ’pet penija unca’, paradirajući svojim siromaštvom, svojim principima. (Ali rat je iščupao žaoku njene ženstvenosti.) Jadni đavoli, misli se, jadni đavoli oba pola, što su upali u takve zbrke. On je uvek nosio knjigu pod pazuhom – purpurnu knjigu. On “radi”. Sedeo je, seća se ona, radeći u blesku sunca. Za večerom bi sedeo tačno u sredini. A onda, ona se seti, ona scena na obali. Toga se čovek mora sećati. Bilo je vetrovito jutro. Svi su bili otišli na obalu. Gđa Remzi je sedela i pisala. ’O’, kazala je ugledavši najzad nešto što je plovilo po moru, ’je li to oklop jastoga? Je li izvrnut čamac?’ Bila je tako kratkovida da nije mogla da vidi, i onda Čarls Tenzli postade onoliko ljubazan koliko on to može da bude. On poče da se igra žabice. Birali su pljosnate crne kamenčiće i bacali ih tako da su skakutali preko talasa. S vremena na vreme gđa Remzi bi pogledala preko naočara i nasmejala se na njih. Ona ne može da se seti šta su govorili, ali seća se sebe i Čarlsa Tenzlija kako prave žabice i kako se odjednom dobro slažu, i seća se gđe Remzi kako ih posmatra. Izvanredno je svesna toga. Gđa Remzi, pomisli ona, izmičući se i žmirkajući. (Morala je dosta izmeniti sliku kad je sa Džejmsom sedela na pragu. Tamo je morala biti neka senka.) Gđa Remzi. Kad misli o sebi i Čarlsu Tenzliju kako bacaju kamenčiće, i o prizoru na obali, izgleda joj da sve zavisi nekako od gđe Remzi, koja sedi pod stenom, sa blokom hartije na krilu i piše pisma. (Pisala je bezbroj pisama, i ponekad bi ih vetar odneo, a ona i Čarls Tenzli bi jedva spasli neki list od mora.) Ali kakva snaga leži u ljudskoj duši! pomisli ona. Ta žena, dok sedi i piše pod stenom, razlučivala je sve u jednostavnost; činila je da sve ove ljutnje i razdraženja otpadnu kao stare rite; sastavljala je ovo i ono, i onda ovo, i tako pravila od te jadne budalaštine i inata (ona i Čarls Tenzli, prepirući se i inateći, bili su glupi i zlobni) nešto – ovaj prizor na obali, na primer, ovaj trenutak prijateljstva i ljubavi - što je ostao u životu, posle svih ovih godina, potpuno, tako da ona ponire u to da ponovo uobliči svoju uspomenu na njega, ostaje u njenoj svesti bezmalo kao umetničko delo.
’Kao umetničko delo’, ponovi ona, prelazeći pogledom sa platna na stepenice salona i opet na platno. Ona se mora odmoriti jedan trenutak. I dok se odmarala, dok je neodređeno gledala od jednog do drugog, ono staro pitanje koje krstari nebom duše neprestano, neizmerno, ono opšte pitanje koje je gotovo da se odredi u ovakvim trenucima, kada ono opušta moći koje su bile zategnute, nadvi se preko nje, zastade nad njom, zamrači se preko nje. Šta je smisao života? to je sve – prosto pitanje; pitanje koje sa godinama teži da nas skoli. Veliko otkrovenje nije nikad došlo. Veliko otkrovenje možda nikad ne dolazi. Umesto toga postoje svakodnevna mala čuda, rasvetljenja, žižice kresnute neočekivano u mraku; evo jedne. Ovo, ono, i drugo; ona i Čarls Tenzli i talas koji se razbija; gđa Remzi koja ih je sastavila; gđa Remzi koja govori ’Život ovde miruje’; gđa Remzi koja pravi od trenutka nešto trajno kao što u drugoj jednoj oblasti Lili pokušava da napravi od trenutka nešto trajno) – to je priroda otkrovenja. Usred haosa postoji oblik; ovo večno prolaženje i tečenje su (ona pogleda oblake koji su se kretali i lišće koje je podrhtavalo) stalni. Život ovde miruje, kaže gđa Remzi. ’Gđa Remzi! Gđa Remzi!’ ponavljala je ona. Njoj duguje ovo otkrovenje.”
Virdžinija Vulf prekida sa svim tradicionalnim oblicima kazivanja. Ona traži nove puteve i nove izražaje. Akcenat nije na dešavanjima, već na tome kako ih učesnici proživljavaju. Rečenica je kod Virdžinije Vulf oslobođena od pravila i stega tradicionalnog načina pripovedanja. Njena rečenica prati tok misli.
Žene pišu o sebi. Iz svog iskustva. Njima nije cilj da impresioniraju pišući o nekim ’’velikim’’ temama, već da podele lično iskustvo sa drugima, da izraze sebe. Gđa Remzi i g. Remzi su portret roditelja Virdžinije Vulf. To je i ona sama priznala, govoreći kako je, dok je pisala roman ’’Ka svetioniku’’, konačno sklopila mir sa njihovim duhovima. Vanesa, Virdžinijina sestra, pisala joj je jednom o liku gđe Remzi, misleći na majku: ’’Gotovo je bolno videti je tako podignutu iz mrtvih. Uspela si da svako ko pročita knjigu oseti lepotu njene ličnosti, što mora da je nešto najteže na svetu.’’
U ’’Rečniku književnih termina’’ Zoran Konstantinović definiše žensko pismo kao zalaganje ne samo za žene, nego i za manjine i obespravljene. To je zalaganje koje se suprotstavlja muškom pogledu na svet, budući da muško stanovište insistira na svojoj pripadnosti beloj rasi i Evropi. Četiri su bitna iskustva ženskog pisma: iskustvo tela, iskustvo sa jezikom, iskustvo sa psihoanalizom i celokupno, različito uslovljeno iskustvo kulture. Elen Siksu kaže da je pisanje slično telu, tekst je više kazivanje tela nego oblikovanje slika, a žensko telo ne funcioniše kao muško telo. Julija Kristeva kaže da je žena više zaokupljena ugrađivanjem semiotičkih elemenata u tekst, dok muškarac više operiše simbolima. Preispituje se i kritikuje psihoanaliza, onakva kakva je do sada primenjivana, pa se i Frojdu prebacuje da je njegova teorija ’’ženskosti’’ biologistička i ontologizirajuća. Predstavnice ženskog pisma nastoje da dovedu u pitanje postojeće muško društvo, kome je oduvek svojstvena želja za bezgraničnom dominacijom, kako nad ženom tako i nad prirodom uopšte.
Radmila Lazić u predgovoru antologije savremene ženske poezije ’’Mačke ne idu u raj’’ navodi kako po francuskim teoretičarkama žensko pismo ne mora nužno biti pisanje žena, to je avangardno pisanje kome oba pola imaju pristup. Stil je ono što određuje to pismo, a ne pol. Žensko pismo je otvoreno, nelinearno, nezavršeno, fluidno, fragmentarno, polisemično. Radmila Lazić kaže: ’’One ironizuju, cinične su i sarkastične, one razgrađuju tradicionalne forme i strukture ne pristajući na poredak u kome su one Drugo, drugo muškarca. Ovakve strategije pisanja predstavljaju oblike kulturnog otpora (nekada svesnog, a nekada ne) društveno legalizovanoj dominaciji jednog diskursa. Da bi se oslobodile, žene moraju da govore drukčije, da se suprotstavljaju dominantnom diskursu, nametnutoj normi, univerzalnom koje je dobilo sve prerogative muškog zbog supermacije muškog. Zato one postaju subverzivne, ili kako bi to Elen Siksu rekla: ’Ako je svaki napredan pisac subverzivan, žena je to još jednom.’ ’’
Danas ima puno žena koje pišu. Ali nije svako žensko pisanje ujedno i žensko pismo. Ipak, muškarci su mnogo produktivniji. Ljiljana Đurđić u predgovoru antologije savremene srpske ženske priče ’’Ženski kontinent’’ govori o tome. Kaže kako su muškarci tvrdili da književna vrednost postoji ili ne postoji, te da pol nije važan, a te vrednosti su naravno utvrđivali oni i gotovo se udavili u sopstvenoj hiperprodukciji. Primećuje: ’’I još nešto, na oko uzgredno ali važno: sasvim je nepotrebno napisati gomile debelih proznih knjižurina (ah, kako tu stradaju stabla, vazduh naš nasušni!) niti stotine tankih knjižica poezije (poezija je nešto milostivija!), dovoljna je jedna tanka ili debela knjiga, ali prava. Nemojmo se zavaravati - nemojmo pustiti muškarcima da zavaravaju žene – prava književna umetnost je retka i jednoj od mojih izabranica, Bobi Blagojević, bila bi dovoljna samo knjiga priča ’’Sve zveri što su s tobom’’ pa da uđe u svaku nacionalnu pa i svetsku književnost.’’
I danas žene mogu biti proglašene za veštice. Dubravka Ugrešić u knjizi eseja ’’Kultura laži’’ piše kako su za vreme ratova na tlu nekadašnje Jugoslavije protiv nacionalizma i totalirazma pisale mnoge hrvatske književnice. Zbog toga su gorele na medijskoj lomači. Njihove muške kolege proglašene su disidentima.
Pripremila: Aleksandra Žikić
LITERATURA:

Virdžinija Vulf, Ka svetioniku, Novosti, Beograd, 2004.
Virdžinija Vulf, Sopstvena soba, Plavi jahač, Beograd, 2000.
Radmila Lazić, Mačke ne idu u raj: antologija savremene ženske poezije, Samizdat B92, Beograd, 2000.
Ljiljana Đurđić, Ženski kontinent: antologija savremene srpse ženske priče, Prosveta, Beograd, 2004.
Dubravka Ugrešić, Kultura laži: antipolitički eseji, Konzor & Samizdat B92, Beograd, 2002.
Rečnik književnih termina, urednik Dragiša Živković, Nolit, Beograd, 1992.
Sartr, Mučnina, Nakladni zavod MH, Zagreb, 1983.
Franc Kafka, Celokupne pripovetke, Mono & Manana, Beograd, 2003.


Još nekoliko tekstova  :

Eda Vujević, Nepoznata strana Virdžinije Vulf
Valentina Đorđević,  Novi realizam Virdžinije Vulf:društveni sistem kao pratnja u "Gospođi Dalovej"

 


Нема коментара:

Постави коментар