30.05.2010.

Sergej Jesenjin






Jesenjin je lagano prišao kraju scene, duboko uzdahnuo i zatvorio svoje jasne oči. I svima se učinilo da je pao mrak! Da su se Sunčevi zraci, koji su prodirali u salu kroz prašnjave prozore, ugasili. Svima je u duši postalo hladno i vlažno. I u tom, za trenutak zaustavljenom životu, začuli su se stradalnički stihovi ‘Crnog čovjeka’… Kada je završio recitovanje, Majakovski, koji je slušao ‘Crnoga čovjeka’, pokrivši lice dlanovima, prišao je Jesenjinu, zagrlio ga svojim ručerdama i poljubio. Opustošen, Jesenjin je uzeo sako, skočio s bine i lagano, ni u koga ne gledajući, krenuo između redova. Cijela sala je ustala kao jedan. Neki studenti i studentkinje su, kad je Jesenjin prolazio, padali pred njim na koljena, brisali suze i ponavljali: ‘Serjoža! Serjoža! Serjoža!’ On se samo rasijano osmjehivao..."


CRNI ČOVEK

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši mozak - alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da -
Da zaspim svu noć.

Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi I, mrmljajuć nada mnom

Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!

"Počuj, počuj -
Mrmlja mi i veli -
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je đavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četeres leta Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je - zboraše on -
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan i tih,
Najveća je umetnost na svetu."

"Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj."

Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala -
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.
***********************
Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši glavu - alkohol.

Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna, Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.

A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.

"Počuj, počuj! -
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati -
Ne videh nikoga dosad
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.

Ah, recimo, grešim! Jer mesečina je "bona".

Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći "ona",
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?

Ah, volim pesnike!
Divan svet i svita,
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne -
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.

Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi...

I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu Od preko četrest leta

Zvao je laficom
I svojom dragom."

"Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska."

Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.

******************

Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam... I parčad ogledala...


___________________________________





PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
 1915
__________________________________



ŠTA SAM?


Šta sam?Ko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene reči.

"Uvek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,

stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u seti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji
___________________________________

RASTANAK

 

Veće crne obrve natuče
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juče
Da se juče nismo rastali nas dvoje.

Zaboravim mračne sile
Što me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj nežni i oči tvoje mile
U duši su mi jedino ostale.

Pa i ako se zaljubim u drugu
I snjom ljubljenom, shvati
Pričaću o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati.

Pričađu joj o nama kojekuda
I o životu sve što bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do čega si ti mene dovela.

***
Pjesniče jadni, zar ćeš moći opjevat stihom mjesečinu?
Već odavno su zgasle oči u strasti, kocki i u vinu.
Ah, mjesec silazi kroz ramu i oči bole od mjeseca…
Igrao sam na pikovu damu, izigrao sam karo keca.



DO VIĐENJA, DRAGI DO VIĐENJA

Do viđenja, dragi, do viđenja.
Ljubav mili u grudima spava.
Ništa ovaj rastanak ne menja,
Možda novi susret obećava.
Do viđenja mili, bez ruke i bez slova
neka ti tuga obrve ne povije.
Umreti nije ništa novog
ni živeti ništa novije.

________________________________

HALJINA MODRA I PLAVE OČI

Haljina modra i plave oči.
Lagao sam dragoj jedne noći.
Draga pitala:"Mećava vije?
Spremit ću postelju, peć se greje."
Odgovorih dragoj:"Neko sa visine
cvetovima belim pokriva daljine.
Postelju spremi peć se greje,
bez tebe u srcu mećava vije."

____________________________


 

Нема коментара:

Постави коментар