25.04.2010.

Raša Livada







FILIPIKA GORDIH

Pre nego što ispijemo sve otrove, i obesimo se: U Gradskom parku, još ovo da ti kažem pa da nas nema, pa da nas kao oblutke prostranog svetla, zavitlaju niz reku, da potonemo sporo, ko kap krvave žive, niz ono rebro, nazvano mnogim imenima, u mulj: Da buđemo sedefno uvo, tvrdo uvo na sve što će se zbiti.

Još samo ovo o budžaku-nad-budžacima, gde pesma gnjili, i neimar cvili; gde svirep je narod, mutan liman, nebo nisko, zvezde na ušu uđu, na nos iziđu, a u bunare kad meteor padne: Izvade kost i ćupove.

Još samo ovo o precima, što se hvale potomcima, da je svuda mnogi prošao i kule zidao: A ko je, a šta je ostalo? Deset crkvi, znak lojalnosti pobožnim ambasadorima, gomila pustih kuća bez svrhe i namene, banke, teleksi, i stotine preobraženih glasova u laveže koji skitaju i laju u oluke: Poštujući, i prizivajući, a ne znajući ni koga, ni šta.

I čude se onima što silaze s planina, danas kada cvetaju gladi i umetnosti, čude se onim poslednjima, što niz planinčine silaze, menjajuči međusobno košulje, ruzmarin, poljpce i sir, kada se sretnu, i kažu: Taj običaj je star. To je stari običaj.

Pa ko su onda naša braća i sinovi, i ko smo svi mi, ovde, u lovu na sadašnjost? Skupa: Samo da otimamo novce jedni od drugih, ugalj, žuć, grobnice: Ko su naša braća i sinovi, od ovih ovde, okupljenih oko teleksa, koji godinama ne otkucava, ni jednu vest, već samo prazno zvrji, kao lafet, s kog su upravo odneli mrtvaca.


A Livada kaže:

Teže je sazdati srušene hromine,
nego novu kuću.

I kaže:

Pomeri nogu, lek je pod cipelom.


_______________________________________________

ČISTILIŠTE



 
To me svako pita. I začudićeš se:
Dugo je najlepše-i-najveće zdanje
U gradu bio: Karantin.

Mogu se, ako zagrebeš malter,
(još uvek) iskopati cevanica,

5
Il' rebro graditelja.

Jer, tu je bio zabel
Između podzemlja i zemlje,
Između zemlje i neba.

Tu bi oni,
10
Koji sajlom Rodopa pođu
(da odbete očeve nađu)
U Heladu,
I oni iz Jerusalima i Smirne,
Što beže u Poljsku i Nemačku:
15
(da umnože seme i ametiste)
Uzeli lekove i tačne karte,
I zapucali dalje,
Ali, mnogi su i ostali.

I kakva smo samo mešavina bili:
20
Sloveni... Grci... Germani...
Ugari... Jevreji... Latini...
Ah,

Ne znaš ti koliko odora promeni
Glumac,
Dok ne ostane go. I pitaš:
25
Šta nas je održalo,
Koja kultura... običaji...

Odgovoriću ti:

Karantina više nema (u-nama-je)
Al' naučio nas je da ljude
30
Delimo na zdrave i uboge.

Osim toga, mržnja koja traje,
(ovde je trajala)
Učini da čovek zaboravi: Ko je,
I šta je.
35
A Livada kaže:

Učitelj nikada ne otkriva sve
svojim učenicima. Ako ih voli.

___________________________________________


KAPIJE

Gaziš ulicom i Rupa. U vazduhu.
Priđeš, pipaš ivice:
mak nije, vime nije — a meko je.
Hleb, note? Obraz babe? Ne i ne.
Ništa tome slično. Šta je to?
Uvlačiš glavu kroz rupu: miriše.
Krljušt? Krtola? Trpeza; so;
kap cvekle u slaniku. Trpeza.
Roditeljska, nikako internatska.
O, samo tvoj nos, more je
koje prima takve Gromove!
Odmakneš se malo, ne mnogo: Rupa,
u vazuduhu, miriše. I šta tu ima:
brzo u banku; brzo zidare;
šta košta da košta; ne pitaš.
Ako je to istina da miriše, samo
u tom slučaju,
ako je istina:
ta rupa mora da se urami u drvo,
kamen — zlato.
jer kada se kuće, gradovi, nebo,
sruše:
kapije ostaju uspravne.

A Livada kaže:

Ma koliko se vine,
pticu oprlji dim njenog gnezda.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
________________________________________

GOZBA U LEVIJEVOM DOMU

Nas koji znamo sa dečacima
I ne znamo ništa više
Sem breskvine kožurice
Sem bata semena po bubnoj opni
Nas koje je slagalo telo baciće u raku
Punu mladih džeparoša svilenih džepova
I drskog bleska skritog u kutnjacima
Nas koje razvrat vabi i teši
Koje ljubav pretvara u ljubljeno
Ukucaće kao firmu kalvarije
Da im palimo ilć gasimo srca
Umorna od gadjenja nad svetom and sobom
I naš užas biće nihov krst
Njihov strahom razvezan pupka naš maces
I krašćemo im krašćemo čeda
Od 17 il sedam leta
Skrckati glave o stenje sujete
Usrkati žute mrlje iz očiju
Utrljati pomadu njine nade u naše bore
Nas koji znamo da koren ljubavi što je plići
Plodovi su slađi
Nabiće na kolje od crne trske
Klaće nas da nam ne zavide
Slaviti da nas zaborave

Ne znaju oni da se duh en udvaja
Mi ohole nerotkinje
Bez poroka očinstav il materinstva
Nismo u kaljuzi plođenja
Načim petlima odsečeni su jezici
Naša umetnost je lukava a cena život
Naši snovi stariji od nas
Rebro su iz koga se rađa bog
Samo mi vidimo da iza te maske
Mudrog plavetnila
Stoji dečak nepomičan
Kao ždrebe u magli
Kanuli smo s njegovog obraza
Skliznuli čak do ramena
I tu osnovali beskraj
Pa ipak
Ta lišenost bezverja i konačnosti
To potiranje daljine i blizine
Satire svaki naš napor
Tare i nagriza
Svaku noć

Izvor: Jasmina Tesanović wordpress

__________________________________

SINAGOGA

u tom sićušnom božijem uhu
nigde žive duše
samo miševi grickaju
gnjili trapist svetlosti
i sve je pusto
kao usta
što su zaboravila da ljube
i prevrnut vagon
krcat gustom otrovnom tišinom

po ozidima svud ispisano


AKO TE ZABORAVIM GRADE
NEKA DESNICA
NEKA LEVICA
USAHNE
NEKA LEVICA USAHNE
I NEKA SEME


UTRNE
"U današnjem Zemunu, u aškenaskoj sinagogi (Alkalajeva, sefardska, srušena je 1943), u redakciji časopisa za savremenu svetsku književnost Pismo, pesnik Raša Livada, glavni urednik, već godinama pokušava da od zaborava spase ime i rad rabina Alkalaja. Livadine dve pesme, o Alakalaju i Sinagogi, objavljene su u Izraelu. Sve to dovelo je do incijative Beograda da se zemunska Preka ulica, u kojoj je sinagoga, preimenuje u Ulicu rabina Alkalaja. Zemunci će postaviti spomen-ploču svom nekadašnjem sugrađaninu. Time će, kaže Raša Livada, biti obeleženo pola veka njegovog boravka u Zemunu. Livada još dodaje da u Jerusalimu postoji ulica s Alkalajevim imenom, da je prošle godine Izrael izdao marku s njegovim likom, da čovek koji je živeo s idejom: 'Tvoj život i život naroda — život naroda jeste važniji' i obećanjem: 'Ako te zaboravim, Jerusalime, usahla mi desnica', zaslužuje da ga Zemun i Beograd pamte.

Julijana Mojsilović

Intervju, 22.06.1990.


________________________________

KAPETANIJA

Plovidbe više ne liče na naše sudbine
Brodovi prevoze samo svoje dimove Samo
— oružje — duvan
— paladijum A kapetani su postali
savršeni šrafovi brodskih motora

I to bi bilo sve o širokom zdanju
kapetanije Vrana
odsečenih nogu jakog srca
što je ovaj grad upisala u karte sveta

I to bi bilo sve da nema
njene teške senke u koju se skrivam
Postoje ljudi koji žive tamo
gde drugi crkavaju od trulih
tračeva o smrti španskog i kineskog
cara Samo veliki umiru
pljačkaju rûku ili smisla
i udubljujem se u nešto presudnije
za moj život
U mesečinu
što curi s krila na krilo noćnih ptica
kao pivo niz stepenice

U moje
sinuse — pluća — slezinu
I tamo
širi žute lepeze prastare svetlosti
Ali zaboravljena je reč koja može
opisati taj zagrljaj bez rûku

Poljubac bez usana

A Livada kaže

Ako si od dana: Idi u dan;
ako si od noći: Idi u noć.


___________________________________

IZ ASIZJJA

Ti dečaci na konjima i lađama
(A šestorica, priča se, i peške.)
Tražiše Asizi,
Po ovim varvarskim krajinama:
Gde je i Ovidije
Kukao za novcem i starom slavom.

Ribari im prostreše mreže,
Umesto stolnjaka,
Ponudiše smuđa, vino, cmi hleb.
I jedan ređi vetar,
Od koga bujaju kose i san:
Što se zari u njihova srca,
Ko čamac u mulj.

U zoru su razgaljeni čavrljali
Kako jedni drugima iskrsavaše
U snu,
A jedan reče:
Usnuo sam debeli-blsemi-krst
Kako stasa iz ustiju, l lomi mi zube:
Još osećam srh-pod-jezikom.


Palo je neko zezanje,
Al štovaše znak.

Domaćine je zabavljao
Taj ljupki govor o zumbulima i suncu.
I prostim haljinama:
I primiše ih.
A s jednim (Umalo-da-zaboravim.)
Koji je tvrdio za njihovo vino
Da je ukusno kao krv Boga:
Bratimili se.

Toliko:
Što se pesništva tiče.
Knjige pak pišu o tome što sledi:
Vešanja, pokrštavanja,
Pođmetanja nogu i požara,
Ekspanzije trgovine i vojnih doktrina,
(Samim tim i umetnosti.)

Kako to već biva,
Kad deca krčme očevinu.



izvor
__________________________

 "Pismo rabina Alkalaja"
iz knjige "Karantin".

1. Teško je ostvariti duhovno jedinstvo naroda:
Ako se jedan duh razvija na nekretninama, a
drugi na bazi žive valute. Posebno sada, posle
izdajstva Sabataja Cevija dole, u Smirni, i
frankista u Poljskoj i Galiciji. Prorok nudi
samo svoj san, ali Talmud lepo kaže, na jednom
mestu, koje su voćke za jelo, a koje za snove.


2. Iako se skoro poslovično žalim na situaciju:
Ona je zbilja teška, i to pogotovo ovde, u
Zemunu, jer Srbi su suviše tolerantni, što
otupljuje verske porive kod mladih. A oni su
takvi: Dva puta se pomole i odmah hoće da
vide i duskutuju s Bogom. Ispinju se na prste,
onda dođu i kažu: Nema Boga, nema ničeg, sve
je laž; a koliko puta treba da ponavljam reč
pesnika: Niko se ne može sagnuti toliko nisko
da bi video lice Boga. A osim toga, kada dođe
dan da vide Boga: biće više Bog, nego što
ga vide.


3. Od dugog bola na mom licu ostala je grimasa:
Koja liči na Izrael. S-umoran sam. Osuđen
na život sa predumišljajem, osluškujem tu
mističnu kanalizaciju, u koju živi bacaju žive,
taj večni ritam stvorenje otkrovenje iskupljenje,
to stalno pakovanje kofera, to stalno sušenje
krušaka za najduži put.

4. Teško je ostvariti duhovno jedinstvo naroda:
Jer treba nam nešto tvrđe od duha: Gruda od
kamenja, vode i drveća.


5. Iako će posle toliko vekova Izrael biti samo
skupni geto, iako će tada čitanje Megilat
Estera na Šušan Purim biti smešno, iako će
vera, kad se vratimo, biti fizički lokalna:
Ne treba nam mesija, već Brod; Ne trebaju nam
probuđeni mrtvi, već Grad; i sve mora biti
spušteno na zemlju, nisko, pregledno: Da se
odvoji staklo od rubina, da se odeli prorok
od rabina.


6. Ako me pitaju mladi kako do Boga, reći ću:
Skromnost oduševljenje radost; ako pitaju gde,
reći ću Virus Boga u čaši vode isto kao u
čaši vina, u balegi kao u krempiti; promena u
njemu kao smrt u nama; nesavršen je - jer
stvara.


7. Zatim ću onog malog, Šaloma Hercla, kao živo
pismo poslati u Englesku i Beč, da poruči
duhovnjacima: Bolji mi plug na Mrtvom moru
bez Boga, nego da s njim po Zemunu: Igram
žmurke i hvatam zjale.


A Livada kaže

Na mojoj si usni niko,
moja ti reč: Zavičaj.



 

2 коментара: