22.02.2013.

Mišel Uelbek (Michel Houellebecq )

 
 

 
 
 
Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne da izbegava lična pitanja i doista važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim prilikama, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se nijedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir.
 
Ostaje, dakle, vizija „autentičnog i dubokog“ ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad decenijama godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasano, da se ni taj „autentičan i dubok“ odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih.
 
Elementarne čestice


Raskinuvši porodične veze koje su nas spajale s čovečanstvom, mi živimo. Prema procini ljudi, živimo sretno; istina je da smo znali prevladati njima nesavladivu moć egoizma, okrutnosti i gneva; u svakom slučaju, živimo drugačijim životom. Nauka i umetnost postoje i u našem društvu: no potraga za istinitim i lepim, manje poticana žalcem lične taštine, neupitno je manje goruće prirode. Ljudima stare rase naš svet ostavlja utisak raja. Uostalom, katkad nam se dogodi da sami sebe nazovemo - istina, u blago humorističnom tonu - tim imenom »bogovi« kojim su se oni toliko zanosili.

 
Istorija postoji; ona se nameće, ona vlada, njezin je efekat neminovan. No šire od strogo istorijske , krajnja je nakana ovog dela odati počast toj nesretnoj i hrabroj vrsti što nas je stvorila. Toj patničkoj i bednoj vrsti, što se tek neznatno razlikuje od majmuna, a koja je ipak u sebi nosila toliko plemenitih težnji. Toj rastrganoj, proturjčjima izmučenoj vrsti, individualističkoj i svadljivoj, bezgranično sebičnoj, katkad sposobnoj za nečuvene eksplozije nasilja, no vrsti koja svejedno nikad nije prestala verovati u dobrotu i ljubav. Toj vrsti koja je takođe, po prvi put u istoriji sveta, uspela zamisliti mogućnost nadilaženja sebe same; i koja je, nekoliko godina kasnije, to nadilaženje znala prevesti u delo. U ovom trenu kada poslednji izdajnici čovečanstva samo što nisu ugasli, cenimo legitimnim odati mu poslednju počast; počast koja će i sama naposletku izbledeti i potonuti u pesak vremena; no ipak je bilo neophodno da se ta počast barem jednom oda. Ova je knjiga posvećena čoveku.
 
 Elementarne čestice

 

Нема коментара:

Постави коментар