30.04.2011.

Francesco Petrarka




Francesco Petrarca
(1304-1374)


Najveći i najuticajniji autor Ijubavne psihološke lirike, začetnik humanizma, vesnik romantičkog indivldualizma, prauzor intelektualca goleme obrazovanosti, preteča modeme osećajnosti, Petrarca je u osvit renesanse otvorio put evropskoj književnoj kulturi, i klasičnom savršenošću stihova i Ijudski iskonskom tematikom.
Rođen je u Arezzu pošto mu je iz Firence bio prognan otac, koji će, kao notar, nakon nekoliko godina odseliti u provansalski Avignon, sedište papinske kurije. Nakon studija prava s bratom Gherardom u Bologni i studentskog života punog razuzdanostl, zabave, Ijubavi, u Avignonu se ubrzo pročuo kao istančan pesnik, miljenik moćnika. Blagosiljanog i opevanog 1327. u Crkvi sv. Klare zauvek ga je obuzela ljubavna strast prema lepoj gospi, koju je ovekovečio kao Lauru, nadahniteljicu, mit, simbol pesničke slave (laurus, lovor), neispunjivu žudnju i uzrok unutrašnjeg razdora tokom više od 30 godina. Introvertirani pesnik, bez danteovske volje, jednako snažno usmeren k nebu koliko i vezan, za zemlju, ljubeći stvorenje zaboravljao je stvoritelja, još okovan kršćanskom stegom a već humanist slobodnih vidika. Utočište je tražio u samoći Vaucluse pokraj vrutka Sorge, u putovanjima Evropom, u otkrivanju antičkih spisa, u knjigama i radu na latinskim delima. Taština i evropski ugled zrcale se u lovorovu vencu slave kojim ga je 1341. u Napulju okrunio Robert Anžujski. Zaređenje Gherardovo 1343. povećava pesnikovu duboku moralnu krizu, naglašava protuslovlja i nemire. Udaljivši se od moćnih rimskih prijatelja obitelji Colonna, podržava pobunu narodnog tribuna Cole di Rienza, potaknut  nadom u demokratski, veliki Rim, središte ujedinjene Italije. Unprkos tome, na povratku iz Provanse, ostavlja zatečenim svoje prijatelje, među njima velikog Boccaccia, izabravši kao mesto boravka dvor najvećeg tiranina i gibelinskog vođe Viscontija u Milanu. Bio je i političkim izaslanikom u Mlecima, Pragu, Parizu. Uvek s osećajem da je ravan moćnima, iznad stranačkih probitaka. Zadnje dane uz kćerku Francesku (Giovainni, takođe nezakonito dete, umro je dečakom) proveo je u radnoj tišini svoje vile u Arquapokraj Padove; tu je i umro, za stolom glave klonule na knjigu.

Osim Kanconijera (Rerum vulgarium fragmenta) i alegorijskih trijumfa u tercinama,sva su Petrarkina dela na latinskom , od njih i jest očekivao slavu. Prijateljima, ali i antičkim piscima, upućivao je velik broj Prijateljskih pisama (Familiares), gde svoja stanja uzdiže do uzora i nastoji dati idealnu sliku o sebi.Izdvajaju se Nenaslovljena (Sine nomine), s političkim sadržajem, pa Staračka (Seniles) a posebno je zanimljivo pismo Potomstvu (Posteritati), pesnikov životopis. Najvažnija su mu latinska dela spev u heksametrima Africa, za koji je dobio lovor ali je bez epske žice u opisu drugog punskog rata. Najboje je
ostvarenje proza Secretum, iskrena ispovest u zoru, Sv. Augustinu, u tri knjige. Pokušaj opravdanja i priznanja slabostil složene duše i dotad neviđene osećajnosti, meditacija o veri i smrti, o grehu i kazni o krizama u koje ga, pred večnošću, zakivaju zemaljske strasti prema Lauri i prema slavi.


(Frano Čale)

______________________________________


Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svet citav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit' omcu dreši, nit okove steže,
Nit'me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nem, glas gubim:
Umreti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mre nit mi se živi,
Smejem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

____________________________________



iz 'Kanconijera'


Neka je blažen dan,mesec i doba
Godina,čas i trenut ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva,sputaše oba.

Blažene i prve patnje koje vežu
U slatkom spoju sa ljubavlju mene
I luk i strele što pogodiše me
I rane koje do srca mi sežu.
 
Blaženi bili svi glasovi koje
Uz uzdah, žudnju i suze bez broja
Prosuh zovući ime Gospe moje.

I blazžne sve hartije gde pišem
U slavu njenu i misao moja
Koja je njena i ničija više.
___________________________________
 
SEDAMNAEST VEĆ LETA NEBO RUDI             

Sedamnaest već leta nebo rudi
što nikad zgašen od početka gorim,
al' kad se mišlju o svom stanju morim,
osećam usred plama mrazne studi.

Izreka, da se dlaka pre ćudi
menja, je prava; i s čuvstvima sporim
nagnuća Ijudska ne popuste; gorim
čini ih teške koprene hlad hudi.

O jao, kad će onaj dan da svane,
da motreć kako beže moja tela 
iz dugih muka i ognja se selim?

Hoću li ikad videt one dane
kad će se slatki izraz lica sveta
očima svidet baš koliko želim?

    (Maras)
 
____________________________________
 

ĆUTIM

Što ćutim, što je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, bože šta je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vredi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,
Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,
Tako da neznam sam stvarno što hoću,
Te se znojim zimi a cvokoćem leti.
_________________________________________
 

ŠTO ZAVIDIM TI, ZEMLJO ŠKRTA, TAKO ...


Što zavidim ti, zemljo škrta, tako
jer grliš nju što pogled mi je želi,
i kriješ lepog lica sjaj joj beli,
gde sebi nađoh mir od boja svakog!

Koliko svodu nebeskom što, lakom,
htede za večnost da se k njemu seli
duh, te od lepa tela ga odeli,
a otvara se retko kome lako!

Dušama kolko, koje po sudbini
sad s njome slatkom i svetom se druže,
za kojom žuđah uvek u vrelini!

Kollko krutoj, nesmiljenoj Smrti,
što s njom me zgasiv stanom hte da služe
lepe joj oči, a ne hte me strti!

(Delorko)

____________________________________





TA BLAGA DUŠA ŠTO PUTOVAT TREBA..


Ta blaga duša što putovat treba
u drugi život, pre hore zvana,
bude li tamo dužna čast joj dana,
u najdičnijem bit će delu neba.

Između Marsa stane li i treće
svetlosti, Sunce pasti će u senu,
jer da bi mogle motrit lepost njenu
blažene duše njojzi hrlit sve će.

Pod četvrtim li svodom bude stala,
tri ostale će manje lepe biti,
a samo njoj će pripast čast i hvala;

u petom krugu neće boraviti;
znam, bude li se dalje uspinjati,
Jupitra sjaj će i svih zvezda skriti.


    (Maroević-Tomasović) 

__________________________________


 U KRHKO STAKLO

U krhkostaklo svoje nade kujem
a mislim slikam na zrak i na s
ene,
kad hoću napred onda nazadujem:
sudba je moja uvek protiv mene.
Mir tražim a rat strašni priželjkujem,
jer što da čekam od varljive žene?
K'o list na vetru ona je lagana
i stoput menja želje tokom dana.

_______________________________


VI KOJI ZVUKOM RAZASUTIH RIMA


Vi koji zvukom razasutih rima
slušate uzdah što bje srcu hrana
u prvoj tlapnji mladenačkih dana,
kad delom drugi čovek bijah svima,

različit stil što plači i miso ima
zbog pustih nada i zbog pustih rana,
nadam se da će shvatit kom je znana
iskustvom Ijubav: oprost molim njima.

No svak je dugo, sada dobro vidim,
o meni brbljo i tiho i glasno,
pa sam se sebe često sramim jako;

l plod je mojih tlapnja da se stidim,
i da se kajem, i da spoznam jasno:
kratak je san na svetu htenje svako.


(Čale)

________________________________


ZAMIŠLJEN
 
Zamišljen, samac, hodam sve sporije,
kroz pustoš gazim koraka napeta
i pazim mesta da izbegnem kleta
kuda je ljudska noga prošla pre.
Zaklona druga neznam da me skrije
od zagledana znatiželjna sveta;
a jer je s mene sva radost uzeta,
izvan se čita da u meni vri.
I mislim: gore i šikare ljute,
reke i žali poznaju jednako
život mi što ga pred drugima skrivam.
Al neznam naći tako divlje pute,
gde Amor nebi stigao me lako,
da samnom zbori i da s njim prebivam.
 
_______________________________

Нема коментара:

Постави коментар