16.02.2013.

Ana Ahmatova


                                                              Anna Andreevna Akhmatova







UVEČE

 Oplakuje tiha muzika predvorjem
Ispaćene duše tajanstvenu bedu.
Sveže i oštro mirišu morem
Sa poslužavnika ostrige u ledu.

„Prijatelj sam ti", šapće, a uzdisaj
Meni se ote kada mi ramena
Dotače tek nežno, i iz mene žena
Zavapi ruku njegovih zagrljaj.

Pogled mu je pogled mačaka i ptica.
Na jahačice se jedre tako gleda.
Ispod laganog zlata trepavica
U oku se osmeh spokojan ogleda.

Napeve setne sred šumnoga plesa
Zakovitlani uvis diže dim:
„Blagoslovi, bože presvetli, nebesa
,
Ti si noćas prvi put s ljubljenim".
____________________________________


MESTO MUDROSTI ISKUSTVO

Mesto mudrosti iskustvo.Ta hrana
u bezukusnom stanju.
Mladost je bila k'o molitva nedeljnog dana,
i zar da ne mislim na nju?

Koliko sam pustih puteva prošla
s tim što mi ne beše mio.
Koliko se molila u crkvi za onog
što je u me zaljubljen bio.

Sad sam zaboravljiva kao niko na svetu.
Tiho prolaze sati.
Nepoljubljene usne, nenasmejane oči
ko će mi više dati!

______________________________________


POD TANKI VEO

Pod tanki veo ruke sam skrila......
"Zašto si danas tako bleda?"....
---Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.

Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držeć se ograde stuba,
za njim trčala pusta.

"Pa to je šala!" - kriknuh kao bez duše -
"Vrati se. Umreću bez tebe,"
A on mi reče mirno i trpko: "Duva,
čuvaj se da ne nazebeš."

________________________________

UMESTO POSVETE

Umesto posvete
Valovima lutala, šumom se krila
Priviđala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih.


-----
Grčih ruke ja pod tamnim velom ...
"Od čega si danas bleda, čega?"

Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: "Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj."

Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: "Na promaji ne stoj".

________________________________

NE GLEDAJ TAKO

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i pre, dajem vruć zagrljaj
I strah nosim u velikim zenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, sakrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.

______________________________



DOBRO JE OVDE

Dobro je ovde: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U belom plamenu povija se grm
Ruža blještavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snegovima
trag skija klizi kao sećanje moje -
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje.

___________________________


LJUBOMORAN, NEMIRAN...

Ljubomoran, nemiran, ali ne od onih grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne peva o prošlosti
O zalasku ude u moju sobicu:
''Voli me, smej se, piši stihove!''
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenu
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjenji pesmom ptice ubijene.

__________________________

VEČERNJI SATI

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo - bela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.

____________________________

ZEMLJA NE MORA BITI ROĐENA

Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvek voli
Makar u moru nežno-ledena
Bila voda i to bez soli
Na dnu pesak kao kreda
A zrak pijan kao od vina
I borova četa bleda
O zalasku gola, nevina
Zalazak u valu etera
Takav je da ne shvatiš
Jeli kraj dana ili sveta.

_______________________________

NEĆEMO PITI IZ ISTE ČAŠE

Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni naveče kroz prozor motriti.

Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.
Uvek je nežni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.


Ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvat suđeno je.


Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suhe i rumene.



  ____________________________

MILI, NE GUŽVAJ MI PISMO SVAKO

Mili, ne gužvaj mi pismo svako,
pročitaj ga do zadnje reči.
Dojadilo mi biti neznankom,
strankinjom koja put ti preči.
Ne gledaj me gnjevnog lica,
ja sam voljena, ona tvoja,
nisam kraljevna, ni pastirica,
a ni monahinja nisam ja,
već ona sam u sivoj halji,
na tim petama lomnim...
Ali su uvek vrući zagrljaji
i strah u očima ogromnim.
Mili, ne gužvaj mi pismo svako.
Ne plači o zavetnoj laži.
U svojoj jadnoj torbi lako
na samo dno ih polaži.

_________________________________

U CARSKOM SELU

Razigrani konjići poletni
Po aleji, griva dugi vali…
Ja te volim, grade zagonetni:
Zavoleh te u prvoj pečali.

Čudno pamtim: duša kao rana
Zapečena, u bunilu sniva. ..
Ko igračka sad sam razigrana,
Ko papagaj, moj drug, samoživa.

Bol mi grudi ne tišti, ne zove.
Gledni, tuga iz oka ne lazi.
Ne volim tek zalazaka časove,
Vetar s mora niti reč: „odlazi“.

II

A tamo je moj mramorni dvojnik
Opervažen, nad njim javor sneni.
On, zanesen šuštanjem zelenim,
Jezerskoj je vodi dao svoj lik.

Svetli su mu daždi s lica sneli
Tugu, ranu ohladio žamor.
Ah, pričekaj, ti hladni i beli,
I sama ću da postanem mramor.

* *
Pod tamnim je velom ruke svila…
„Zašto si ti danas tako bleda?“
„Zato što sam njega napojila
Pićem tuge i oporog jeda“.

Pamtiću to: hodom je pijanim,
Iskrivljenih usana do grča
Niz stubište sišao. Ja za njim,
Krilca se ne dotičući, strčah.

A pred kućom kriknuh: „Sve je šala!
Ako odeš, umreću naprasno“.
Nasmej’o se sav zelen od žala:
„Hladno ti je, idi, već je kasno“.

* *
Sećanje na sunce u srcu bledi,
Žuti trava.
Pahuljice retke, vetar što se jedi —
Ovejava.

U kanalima uskim već zamreće
Voda usred pada.
Ovde nikad ništa desiti se neće,
O, nikada.

Na nebu pustom tek iva ostala,
Lepeza vetrena.
Možda je bolje što nisam postala
Vaša žena.

Sećanje na sunce u srcu bledi.
Tama obuzima?
Možebit… Doći će noćas, dah se ledi
Zima.

__________________________________



Ljubav


Čas u zmička obmota se klupče,
Oko srca koluta i čara,
Čas celoga dana ko golupče
Sa prozora guče, zagovara.

Čas u inju razgori se, sevne
Iz cvetova uspavanih boja.
Čas potajno usred duše pevne
Zaleluja niti nespokoja.

Ume tako slatko da zarida
S ustreptalih struna violine,
Zagonetkom srce da iskida
Iz osmeha što nenadno sine.






Нема коментара:

Постави коментар