18.12.2012.

Fjodor Dostojevski, odlomci iz romana






Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nađete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

Braća Karamazov

___________________________________


Ali bolje da vam pripovedam o drugom mom sastanku, lanjske godine, s jednim čovekom. Tu je bila jedna vrlo neobična okolnost - zapravo neobična zbog toga što se jako retko događa ovakva zgoda. Taj je čovek, zajedno s drugima, izveden bio jednom na stratište, te mu je pročitana smrtna osuda, da bude streljan zbog političkoga prestupka. Nakon dvadesetak minuta pročitali mu i pomilovanje te mu je dosuđena druga kazna. Ali ipak, u razmaku te dve osude, proživeo je on dvadesetak minuta, ili barem četvrt sata, u nesumnjivu uverenju da će za nekoliko minuta naglo umreti. Silno sam voleo slušati kad se sećam ponekad svojih tadašnjih dojmova, I nekoliko sam ga puta stao iznova zapitkivati. Sećao se svega neobično jasno i govorio je da nikad neće ništa zaboraviti iz tih časova.

Dvadesetak koračaja od stratišta, oko njega je stajao narod i vojnici, bila su u zemlju pobodena tri stupca, jer je prestupnika bilo nekoliko. Prvu trojicu odveli su k stupovima, privezali ih, navukli im smrtnu odoru (duge, bele ogrtače), a na glave im ponaticali bele kape, da ne vide puške; zatim pred svaki stup stala četa od nekoliko vojnika. Moj je znanac stajao osmi na redu, trebalo je dakle s trećom grupom da ode  stupovima. Svećenik s krstom obišao je sve njih. Bilo je još pet minuta života, nije bilo više. Govorio je da mu se tih pet minuta učinilo beskrajnim rokom, silnim bogatstvom. Činilo mu se, za tih će pet minuta proživeti tolike živote te ne treba sada još ni da misli na poslednji trenutak, pa je još i uredio štošta: izračunavao je vreme da se oprosti s drugovima, odredio za to dve minute, zatim je još dve minute odredio da poslednji put pomisli o sebi, a zatim da se poslednji put ogleda oko sebe. Vrlo se dobro sećao da je uredio baš to troje i da je baš tako izračunao. Bilo mu je na smrti dvadeset i sedam godina, bio je zdrav i jak; kad se opraštao s drugovima, seća se da je jednomu od njih zadao prilično sporedno pitanje i silno se zanimao za odgovor. Zatim, kad se oprostio s drugovima, nastale su one dve minute što ih je odredio da misli o sebi; znao je unapred o čemu će misliti: hteo je zamisliti, što god može brže i jasnije, kako je to: evo sad on jest i živi, a za tri će minute biti već nešto, neko ili nešto - ko dakle? A gde? Sve je to mislio da reši za te dve minute! Nedaleko bila je crkva i vršak joj se s pozlaćenim krovom blistao na jarkom suncu. Sećao se da je silno upiljio oči u taj krov i u zrake što odsevaju od njega; nije mogao da se otrgne od tih zraka: činilo mu se da su te zrake nova priroda njegova, da će se za tri minute nekako sliti s njima ... Neizvesnost i zaziranje od toga novoga, što će biti i što će odmah nastati, bili su strašni, ali on veli da mu ništa u taj mah nije bilo teže nego neprekidna misao: »A što kad se ne bi umiralo! Da mi je vratiti. život - kakva bi bila beskrajnost! I sve bi to bilo moje! Svaku bih minutu onda pretvorio u ceo vek, ništa ne bih izgubio, svaku bih minutu sračunavao, ništa ne bih protratio uludo! Govorio je da mu se ta misao napokon prerodila u toliku pakost te je već želio da ga što brže ustrele.
  Idiot


________________________________________

''...Kako vi imate čudnu narav, Makare Aleksejeviću! Vi isuviše sve primate k srcu; zbog toga ćete ubek biti najnesrećniji čovek. Pažljivo cčtam sva vaša pisma i vidim da se vi u svakom pismu mučite i brinete zbog mene, kako nikad o sebi niste brinuli. Svi će,naravno, reći da imate dobro srce, a ja kažem da je ono i suviše dobro. Dajem vam prijateljski savet Makare Aleksejeviću. Ja sam vam zahvalna, veoma sam vam zahvalna za sve što ste za mene učinili; ja to sve i te kako osećam; pomislite kako mi je kad vidim da vi i sada, posle svih vaših nevolja, kojima sam ja bila nehotican uzrok- da vi i sada živite samo onim čime ja živim: mojim radostima, mojim žalostima, mojim srcem! Kad čovek sve tuđe prima k srcu, i kad tako duboko u svemu saoseća, onda nije ni čudo što je najnesrećniji. Danas kad ste s posla dosli k meni, uplašila sam se gledajući vas. Bili ste tako bledi, preplašeni, očajni; bili ste izobličeni- i sve zato što ste se plašili da mi ispričate o svom neuspehu, bojali ste se da me ne ožalostite, da me ne uplašite, a kad ste videli da se ja umalo nisam zasmejala, pao vam je kamen sa srca. Makare Aleksejeviću, ne tugujte, ne očajavajte, budite razumniji- molim vas, preklinjem vas. Videćete da će sve biti dobro, sve će se promeniti nabolje; inače će vam biti teško da živite večito tugujući i pateći zbog tuđe nevolje. Zbogom, prijatelju moj; molim vas, ne brinite suviše za mene." V.D.

  Bedni ljudi


______________________________________

To je od reči do reči ono što mi je pričao, uostalom, odavno već, jedan lekar - primeti starac. - To beše čovek već u godinama i nesumnjivo pametan. On je govorio tako isto otvoreno kao i vi, iako šaleći se, ali šaleći se tužno; ja, veli, volim čovečanstvo, ali se čudim samome sebi: što većma volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest svakog zasebno kao pojedinca. U svojim maštanjima ja sam često - veli on - dolazio do čudnih misli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude kad bi se to najedared odnekud zahtevalo - a međutim, ni dana nisam kadar provesti ni s kim u jednoj sobi, znam to iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost guši moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato što dugo za ručkom jede; drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja, veli, postajem neprijatelj ljudi čim me se oni i najmanje' dotaknu. Zato se uvek tako dešavalo da što sam više mrzeo ljude pojedince, tim je vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.

 Braća Karamazovi

___________________________________


"Kad je već toliko voliš, pa zar ne bi mogao poželeti da zaslužiš njeno poštovanje? A ako želiš, zar nemaš nade? Eto, ja maločas rekoh da je za mene čudna zagonetka: zašto ona za tebe polazi? Pa premda ne mogu da odgonetnem, ipak mi je nesumnjivo da tu mora da ima kakav uzrok razuman i dovoljan. U tvoju ljubav ona je uverena; a jamačno je uverena da imaš i nekih dobrih osobina. Drukčije ne može biti! A što si sad rekao samo još potvrđuje to. Jer ti, eto, i sam reče: kako je našla mogućnost da govori s tobom sasvim drugim jezikom no što ti se pre obraćala i govorila. Ti si sumnjalo i ljubomoran, pa stoga i uveličavaš kad što nepovoljno primetiš. A već, naravno, ona ne misli tako rđavo o tebi kao što ti govoriš. Jer inače bi značilo da ona svesno u vodu ili pod nož ide time što se udaje za tebe. A zar bi to moglo biti? Ko bi još svesno u vodu ili pod nož srljao?" 

Idiot

___________________________________



I ko zna (niko ne može da garantuje) , možda se na ovoj zemlji sav cilj kome čovečanstvo teži sastoji jedino u toj neprekidnosti procesa postizanja tog cilja, drugačije rečeno- u samom životu, a ne, u stvari, u cilju koji, naravno, ne može biti drugo nego dva puta dva su četiri, to jest formula, a dva puta dva je četiri, gospodo, nije više život, već početak smrti.Čovek se, u najmanju ruku, uvek plašio tog dva puta dva je četiri, a ja ga se i sad bojim... :?

Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti- a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim časkanjem.

Zapisi iz podzemlja
____________________________

Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemoguća, toliko jako učvrsti u glavi da je čovek najzad smatra kao nešto ostvarljivo...I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strašnom željom, onda je čovek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nešto fatalno, neizbežno, unapred odredđno, kao nešto što nikako ne može da ne bude, što se mora dogoditi. Može biti da je u vezi sa tim još nešto, nekakva kombinacija predosećanja, neko neobično naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom mastom; ili možda još nešto drugo, ne znam...

Vi znate šta je to što je mene progutalo. I pošto nema nikakve nade , a u vašim očima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (...)
Znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nesto vuče da vas pojedem."

"A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami šetamo. Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga neće doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vaćeg gneva? Šta se mene tiče vaš gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga jos hiljadu puta više voleti. Ako vas ikad budem ubio, moraću, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdržljivi bol da budem bez vas osećao što duže. I znate li još jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve više, a to je takoreći nemoguće."

Kockar
______________________________



 ...što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kazu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezni biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponizilo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojecćg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.

Zločin i kazna
______________________________

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje…A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.

_____________________________


Ne može čoveka svako da uvredi.
...Jedino se to možda može objasniti time da nije bila pri sebi kad je to učinila, to jest ne u onom smislu kako nam tvrde advokati za svoje ubice i lopove, nego pod onim snažnim dojmom koji, ako je žrtva bezazlena, ovlada njome kobno i tragično.


Tvoja je Misao bila ona i glupa, dok je u tebi - uvek dublja, a kad je izrekneš, smešnija je i nepoštenija. Jedino je kod nevaljalih ljudi koji samo lažu sasvim obratno.


Ama, potajna spoznaja o moći kudikamo više godi od javne vlasti Da sam bogataš koji ima na stotine miliona, čini mi se da bi uživao baš u tome da nosim najstarije odelo i da ljudi misle da sam najgori kukavac koji samo što ne prosjači, da me guraju i preziru: meni bi bila dovoljna sama spoznaja.

____________________________________


Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvređenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvređeni nego ne uvređeni."


 

Нема коментара:

Постави коментар