05.03.2010.

Dante Alighijeri





Vi što idete...

Vi što idete tako tužnog lika,
bol pokazujuć, svrnuv oči,niče,
otkud idete da vam bledo lice
ko da je same samilosti slika?

Dičnu nam gospu videste li, žene,
kako od plača oči joj se vlaže?
Recite ono što mi srce kaže
kada vas vidi tako rastužene.

Idete l' s mesta koje izaziva
toliku tugu, stante sa mnom malo,
što god s njom bilo, nek mi se ne skriva.

Na oku vidim da je suzom sjalo, od
plača lik vam zgrčen tako biva da već
od tog mi srce drhtat stalo.

_____________________________________






SONET

Tolike draži i sklad se u moje
Gospoje vide, kad pozdravlja koga,
Da svaki jezik nijem protrne s toga,
A oči u nju gledati se boje.

Dok joj, kad ide, svatko hvalu poje,
Nju resi krotkost i dobrota mnoga,
Pa misliš: stvor je taj zemlji od Boga
Poslan, da čudo on pomaže svoje.

Tko god je gleda, tako mu se mili,
Da kroz oči mu slast u srce lije,
Koju ne pojmi, tko je kušo nije.

I s njene usne regbi duh se krili
Ljubavi slatke pun, što dušu zove
Neprestano na uzdisaje nove.

_____________________________________

SONET O PRAVDI

Ako li vidiš da me u plač vodi
nevolja nova što mi dušu bije,
rad pravde koja vazda pri tebi je,
Gospode, tih me suza oslobodi:

onoga kazni svojom rukom svetom
koji ubija pravdu, dok ga brani
tiranin, čijim otrovom se hrani,
otrovom što ga rasu cijelim svijetom.

I takav leden strah on eto zada
vjernima tvojim te ni riječ ne zbore,
a ti, iz kojeg sjaj i ljubav sije,

tu krepost, koja gola leži sada,
ovitu svojim velom digni gore,

jer bez nje mira na zemlji nam nije.

______________________________________

 Guidu Cavalcantiju

Guido, hteo bih da ti se, Lapo i ja
ko začarani nađemo u lakom
brodiću, da po vetru plovi ma kom
i po našoj nas volji morem njija;

i da oluja nikad ne zavija
i nemirnim ne zapreči nas zrakom,
već jedna želja da raste u svakom:
da zajedno nam uvek biti prija.

I gospe Vannu i Lagiu i s njima
onu što trideseta je po redu
da taj čarobnjak dobri kraj nas stvori,
i samo da se o ljubavi zbori,
da im je lepo u svakom pogledu,
kao što mislim bilo bi nam svima
.


___________________________________


Božanstvena komedija

PAKAO

PRVO PEVANJE


Napola našeg životnoga puta
U mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Ah, kakva beše, mučno li se zbori,
ta divlja šuma, gde drač staze krije!
Kad je se setim, još me strava mori.

Čemernija ni samrt mnogo nije;
al’ da bih kazo, što tu dobro nađoh,
ispričat mi je druge zgode pre.

Ja ne znam pravo, kako tamo zađoh
tako sam bio snom omamljen, kadno,
zalutavši, sa prave staze sađoh.

Al’ kad sam stigo jednom bregu na dno,
tamo, gde kraj je onoj bio draži,
što nagna stravu u srce mi jadno,

pogledah uvis te mu leđa spazih
već odevena zrakama planeta,
što pravo vodi svet po svakoj stazi.

Tada presta malo strava da mi smeta
što svu noć nije srcu mira dala,
noć provedenu u toliko seta.

I kao čovek, koji je iz vala
bez daha na kraj isplivo, pa gleda
natrag na vodu opasnu sa žala,

tako i duh moj, jošte sklon da preda,
na ono se je osvrtao ždrelo,
što živu proći nikome još ne da.

Odmoriv malo utruđeno telo,
uz obronak se pusti dadoh, gdeno
na donjoj nozi težište je celo.

Al’ istom da ću uzbrdo, kad eno

odnekud panter brz i gibak pao,
s krznom, što beše od pega šareno;

i nije mi se više s oka dao,
već me u hodu prečio sve jače,
pa sam se vraćat više puta stao.

Beše jutrom, te se sunce zače
da diže s istim zvezdama ko tada,
Kad božja ljubav po prvi put mače

te stvari divne; pa mi tako sada
to nežno doba i taj čas o zori
probude nadu, da je dobru rada

i ona zverka u svetloj odori,
al’ tol’ko ne, da ne bih premro ceo,
kad videh gde se lav preda mnom stvori.

Taj kao da je na me doći hteo
od gladi besan, podigavši šiju,
reko bi: i zrak uplašen je bio;

i vučica, što izgledaše sviju
požuda sita u svojoj suhoći,
i zbog koje već mnogi suze liju.

Strah s njena lika s toliko mi moći
na dušu pade, te mi nadu ubi,
da ću vrhunca ikad se domaći.

Ko što su onom, što dobitak ljubi,
na misli samo plač i jadi ljuti,
kad dođe vreme gde mora da gubi,

tako i mene zver nemirna smuti,
što prilazeći stade da me ganja
polako tamo, gdeno sunce šuti.

Za vreme ovog nizbrdnog lutanja
iskrsne neko ispred očiju mojih,
na oko slab od preduga ćutanja.

U pustoši kad videh kako stoji:
»Smiluj se« — viknuh — »na nevolje moje,
ko bio, sena il živ čovek koji!«

»Već nisam čovek; beh u dane svoje,
a roditelji, lombardajsko pleme,
iz Mantove mi behu obadvoje.

Sub Julio, al’ kasno, rodiše me;
Rim me za dobrog Augusta znade,
kad bogova je lažnih bilo vreme.

Bio sam pesnik; stih moj slavu dade
Eneji, što iz trojskog dođe grada,
Ilion gordi pošto spaljen pade.

Al’ kud ćeš natrag ti do onih jada?
I zašto me žeš uz breg ljupki smelo,
što svih je izvor i uzrok naslada?«

»Ta ti li si Vergilije; ono vrelo,
gde rečitosti ključa reka prava?«
odvratih prignuv zastiđeno čelo.

»Ti, što si svetlost pesnika i glava,
nagradi ljubav, koju za te gojih,
i koja tvoj mi spev u ruke dava!

Ja poklonik sam remek-dela tvojih,
i lep stil, što na me pažnju svrnu,
samo iz dela tvojega usvojih.

Pogledaj skota, što me natrag vrnu!
Mudrace slavni, ne daj mi podleći;
sve žile mi i bila pred njim trnu!«

Videv gde plačem, on će nato reći:
»Stazama drugim poži ti je sada,

s tog divljeg mesta želiš li uteći;

jer zver, što daje toliko ti jada,
tim putem ne da da se kreću ljudi,
već dotle smeta, dok im smrt ne zada;

a tako zle i divljačne je čudi,
da uvek žudnjom nezasitnom diše
i jelo u njoj glad još veću budi.

S mnogo se zveri pari, i s još više
njih će se parit, dok Hrt ne pohiti
i dok joj bolnom smrću ne kidiše.

Taj ne će zemljom, novcem da se siti,
već mudrost, ljubav, krepost su mu hrana;
međ Feltrom će mu dom i Feltrom biti.

Italiju će spasti od zlih dana,
za koju pade devica Kamila,
Evrijal, Niz i Turn od smrtnih rana.

Tu zver će svuda gonit njegova sila,
dokle je opet ne vrati u pako,
otkle je zavist prvi vođ joj bila.

Stog držim, da je dobro za te, ako
za mnome pođeš, a ja vođom ću ti
biti, i proći ćeš večnim mestom tako,

gde uzvike ćeš očajanja čuti
duhova drevnih, što se bolom guše,
kličući drugoj smrti, da ih sputi.

Videt ćeš: neki u ognju se skruše
zadovoljni, jer nadaju se stići,
ma kada bilo, međ blažene duše;

a k potonjima htedneš li se dići
dostojnija će duša doći tada,
s njom ću te pustit, kad mi bude ići,

jer onaj car, što tamo gore vlada,
zato, što njegove nisam znao vere,
ne pušta sa mnom do svojega grada.

Njegovo se carstvo na sve strane stere,
al’ onde su mu presto, vlast i dvori;
o sretan li je, koga odabere!«

»Pesniče«, rekoh, »čuj, što glas moj zbori:
tako ti boga, kojeg nisi znao,
da bi me jad taj minuo, i gori,

vodi me, kud si maločas me zvao,
pa da pred vrata svetog Petra dođem
i gde je, veliš, jad na duše pao.«

I on se krene, a za njim pođem.

_____________________________________
DRUGO PEVANJE

Veče umiraše dan, i mrak je sinji
veče svemu živom trude ublaživo,
što god se gde na našoj zemlji kinji,

a ja sam sam tegobe iščekivo
putovanja i učešća u jadu,
što sve će pričat pamćenje mi živo.

Nek muze mi i genij pomoć dadu!
Pamet, što pisa, kud mi noga gazi,
nek ovde vrednost pokaže na radu!

»Pesniče!«, rekoh, »što me vodiš, pazi,
da li je snaga dosta jaka moja,
pre no strmoj poveriš me stazi

Silvijev otac, priča knjiga tvoja,
u besmrtni je svet za živućega

još tela pošo i uz čula svoja,

pa ako mu je protivnik zla svega
sklon bio, slavno misleći na delo
i ko će izić i kakav od njega,

to beše pravo, kad se sudi zrelo,
jer od njeg je, po višnjoj zapovedi,
poteko Rim i rimsko carstvo celo,

koji i koje, pravo reći vredi,
za sveto mesto behu odabrati,
velikog Petra naslednik gde sedi.

Na putu, kad ga tvoja hvala prati,
on o svom slavlju štošta doznat smede,
što će i temelj papskom plaštu dati.

Kasnije tamo Sud Izbrani grede,
da jača veru, koja cilj imade,
da na put spasa svakoga dovede.

Al’ ja da idem? Ko da vlast mi dade?
Eneja nisam, nisam ni Pavao;
da nisam vredan, znam, i svak to znade.

Jer strah me, kad bih na taj put se dao,
da ludo pođem; mudar si i bolje
shvaćaš no što bih ja to reći znao.«

Ko kad tko ne će, čemu se privole,
pa s novih misli stari naum menja
i počinjati nema više volje,

i meni tako, dok razmišljah, jenja
na onom mračnom visu snaga živa
onoga prvog odlučnoga htenja.

»Ako li shvatih, što u tebi biva«,
veledušnoga čuh gde progovara,
»to ti se plahost sad u duši skriva,

što često takve zapreke nam stvara,
da stajemo pred časnim delom kao
plašljiva zverka, kad je oko vara.


Da bi tog straha rešiti se znao,
čuj zašto dođoh i što slušah tamo
u prvi čas, kad bi mi tebe žao.

S onima sam bio , što im nema kamo,
kad blažene čuh glas i lepe žene,
takve, da želrh služiti joj samo.

Od zvezde jače sjale su joj zene;
anđelskim glasom, nežna sva i draga,
u svom govoru prozbori spram mene:

»O mantovanska dušo svakom blaga,
što glas ti svuda traje još i neće
potamniti, dok svetu bude traga,

moj prijatelj, al’ ne prijatelj sreće,
do zapreka u pustu stiže kraju,
tako da natrag od straha već kreće,

i, strah me, tako luta u očaju,
da kasno stiže moja pomoć spora,
po onome, što o njem čuh u raju.

Sad pođi, pa mu snagom svoga zbora
i svim pomozi, da ne trpi štete,

da utehe i meni dođe hora.

Ja sam Beatrice, što ti dajem svete;
sa mesta dođoh, kud težim ponovo;
iz mene zbori ljubav, što me krete.

Pred lice kad se vratim gospodovo,
hvalit ću često pred njim čine tvoje.«
I tad zašuti, a ja rekoh ovo:

»Kreposna ženo, jedina zbog koje
od svih stvorenja ljudski rod je veći,
pod najmanjim što krugom neba stoje,

za nalog tvoj sam tako haran sreći, da
najbrži bi posluh došo kasno,
i što god želiš, dosta ti je reći.

Al’ kaži, kako bez straha i lasno,
siđe u ovo središte s visina
rajskih, kud opet natrag želiš strasno?«

»Kad želiš«, reče, »znati do tančina,
kazat ću kratko, zašto se ja amo
ne bojim zaći, sve do tih dubina.Bojati se je one stvari samo,
što ima moć, da zlom nas kakvim mori,
od drugih zašto da se plašit damo?

A mene takvom bog milostiv stvori,
da nit sam vašoj na dohvatu bedi,
nit za me plamen toga ognja gori.

U nebu žena plemenita sedi,
što žali smetnju, koju ti spomenuh,
i blaži stroge božje zapovedi.

Do Lucije sa molbom ova krenu
i reče: »Vernog spomeni se svoga,
koji te treba baš u ovom trenu.«

Ko protivnica svega okrutnoga
došavši k mestu, sedeti gde svikoh
s Rahelom drevnom, Lucija će stoga:

»O Beatrice, prava božja diko,
pomozi onom, koji se ističaše
nad mnoštvom, jer te ljubljaše toliko!

Ne čuješ li ga, gde u jadu plače?
Zar ne vidiš, gde sa smrću se bori
na reči, od koje more nije jače?«

Nema ga, ko se tako brzim stvori,
da steče sreću il’ da zlu uteče,
ko ja što siđoh, kada čuh što zbori,

sa mesta, koje svako blažen steče,
u skladne reči uzdajuć se tvoje,
za tebe dične i svet gde ih reče.«

Kad svrši ovo objašnjenje svoje,
na stranu plačuć sjajne oči svede
i tim ubrza dolaženje moje.

I dođoh, evo, kako ona htede:
zveri te oteh, što ti na put pade,
kojim se pravce uz breg divni grede.

Al’ što je? Zašto, zašto sada stade?
Što srce misli kukavne ti plene?
Kud muževnost i smelost ti se dade,

kad tri se za te preblažene žene
u nebu brinu, a reč moja gleda
k budućem dobru da ti pogled skrene?«

Kao što cveće klone s noćnog leda
i zatvori se, a kad sunce grane,

otvoriv čaške cvetanju se preda,

tako se meni snaga vraćat stane,
a srce smelost oseti sve jaču,
pa ću ko čovek, kada dušom dane:

»O milosna, što pomože mom plaču,
a i ti, dobri, što se odmah trže,
kad njene reči istinite začu,

toliku želju u srce mi vrže
rečima svojim, da mi poći godi
i naumu se prvom vratih brže.

Sad hajd, jer sad nas isto htenje vodi:
ti učitelj si, vođ i moj gospodar!«
Tako mu rekoh; i kad šta da hodi,

strmim i divljim putem pođoh bodar.
_____________________________________
Dante i Vergilije dolaze do drugog kruga pakla i vide Minosa koji dušama određuje mesto mučenja onoliko puta koliko Minos zavrti repom toliko krugova duboko nesrećnik treba sići u pakao.



Tako siđoh iz prvog kruga nesreće
u drugi manje prostran gde tuga
bolnija je, pa jauke izaziva veće.
Tu strašni Minos reži kao kuga:
na ulazu grehe odmerava;
sudi i vrteći repom kazuje broj kruga.
Kada duša u kojoj nesreća rođenja spava
pred njega dođe, pa se ispovedi,
taj znalac grehova označava
koje mesto u paklu joj sledi;
uvije rep toliko puta
koliko krugova niže njen greh zavredi.
Pred njega bezbroj duša zaluta
i redom dolazi čuti presudu;
ispovedi se, kaznu čuje, pa dole odluta.
"Oh ti što se nađe na ovom strašnom sprudu,"
reče Minos kada vide mene tada
prekidajući posao na svome sudu,
"Pazi kako ulaziš i kome veruješ pun jada:
neka te ne zavarava širina kapije! ... "
A moj će mu vođa: "Što vičeš sada?
Da mu zaprečiš suđeni put dobro nije:
tako želi onaj što kada želi

može šta hoće, ne pitaj više, bolje ti je.. "
...

_____________________________________



Нема коментара:

Постави коментар