09.03.2010.

Henrik Sjenkijević, USUD - SUDBINSKA UPOZORENJA

 

 

 

USUD - SUDBINSKA UPOZORENJA

Usud kao pojam kod nas ima više tumačenja i može značiti (nečiju) sudbinu, u narodu definisanu izrekom „Takav mu usud “. Fenomen se javlja u više pojavnih oblika: kroz snove, pojavu nekog znaka ili događaja u kući, susrete sa neobičnim ljudima ili činjenja određenih radnji čije su posledice posve neobične i neuobičajene i tumače se nekim posebnim znakom upozorenja, a rezultira određenom posledicom.

Poznati poljski romanopisac Henrik Sjenkijević koji je zaista munjevito stekao svetsku slavu, jer mu je roman “Qvo Vadis?” samo u godinu dana preveden na ravno 22 svetska jezika, letovao je juna 1901. godine kao pedesetogodišnjak u tada jednom od najpoznatijih evropskih modnih letovališta – Bijaricu. Koliko je bio popularan govori podatak, da je njegov roman samo u Parizu te godine prodat u tiražu od ravno sto hiljada primeraka. Inače neženja, prilično usamljeničkog života, Sjenkijević je tako šetajući jedno popodne u parku upoznao prelepu mladu engleskinju Doroti , koja je boravila u istom hotelu i od koje je uskoro saznao da je član Društva za psihička istraživanja u Londonu koje se bavilo istraživanjem spiritističkih i drugih parapsiholoških i okultnih fenomena. Ona lično je imala neke sklonosti ka tome, a bila veoma medicinski obrazovana, pa je susret bio za oboje vrlo zanimljiv.

Sledećeg dana je Sjenkijević inače prema opisu savremenika vrlo uzdržan i povučen, izbegao susret sa mladom damom, koja ga je ipak uveče potražila u salonu hotela i upitala za razlog njegovog lošeg raspoloženja i umornog izgleda. Tada joj se on nevoljno poverio, da je prošle noći imao težak san u kome je sanjao, kako ga u šetnji parkom sustižu jedna mrtvačka kola, a vrlo lep i otmeno obučen mladić plave kose sa kola pruža ruku Sjenkijeviću da se popne u ista. San je bio toliko upečatljiv, da je slavni pisac proveo ostatak noći čitajući u fotelji.


Mlada Engleskinja ga je smirila govoreći mu da iz iskustva zna da takav san ne mora obavezno značiti neki loš predznak itd. Sutradan ujutro Sjenkijević je mladoj dami prišao odmah posle doručka i skoro izbezumljen joj ispričao da je ponovo sanjao identičan san. Njegovo lice je bilo oznojeno i video se umor još jedne neprospavane noći. Zajedno su proveli skoro ceo dan, da bi mu Engleskinja pokušala objasniti značenje snova kao poruke iz podsvesti, te je poznati pisac otišao na počinak nešto smireniji, ipak sa ubeđenjem da je dva puta isti san - događaj dovoljan za neko upozorenje bez obzira šta to značilo. Ipak sutradan treći put za redom Sjenkijević je sav očajan ujutro sačekao mladu damu i rekao joj da je grozni san sanjao opet i da će prekinuti odmor i odmah napustiti hotel. Tada je ona predložila da ceo dan provedu zajedno i da hotel napusti jedan dan kasnije, što je on prihvatio. Doroti je tokom dana sprovela sa njim neku vrstu zajedničke meditacije, igre asocijacija i psiho-analize da bi zajedno večerali do duboko u noć prepustivši se zabavi. Sledećeg jutra na doručku pisac je bio sav ozaren i poverio joj se da je umesto jezivog sna sanjao celu noć – samo nju. Potom joj je rekao da je odlučio da produži boravak u hotelu i Bijaricu.

Sledeću noć je proveo bez ikakvih uzbuđenja, da bi narednog dana Sjenkijević otputovao na tri dana vozom u Pariz, radi generalne probe prve pozorišne predstave urađene po njegovom romanu. Kada je stigao u Pariz u hotel „Rivoli“ u istoimenoj ulici, posle prijave na recepciji pošao je na III. sprat da se smesti u svoju sobu. Kada su se otvorila vrata lifta Sjenkijević je na svoj užas, spazio mladića iz svog sna, nasmejanog u savršenom odelu liftboja ovog uglednog hotela, kako mu pruža ruku da uđe u lift. Užasnut Sjenkijević je kriknuo i pobegao u lobi hotela, srušivši se onemoćao u jednu od fotelja. Osoblje je odmah pozvalo doktora da bi pregledao poznatog pisca koji je zanemeo, mrtvački bled i obliven hladnim znojem poluležeći u fotelji zurio ispred sebe. To je trajalo minut dva kada se iznenada začuo strašan tresak i svi iz predvorja hotela poskočili su iznenađeeni i uplašeni potrčavši u pravcu odakle se čuo tresak, da bi ugledali jeziv prizor. Zbog puknute sajle, lift se srušio sa visine u parter hotela, a u kršu smrvljenog lifta smrt su našli pomenuti liftboj i tri gosta hotela.

Sjenkijević je konačno došao sebi, kada je čuo šta se upravo dogodilo. Tada je povezao ovaj tragični događaj sa svojim snovima, promenio hotel i o svemu poslao opširan izveštaj mladoj gospodji Doroti i Londonskom društvu za psihološka istraživanja. Navedeni događaj opisao je kasnije detaljno i u svojim memoarima.
Ovaj fenomen naravno nije usamljen, jer postoje mnoga svedočenja ne samo u javnosti poznatih i uvaženih ličnosti već i običnih ljudi koji su imali slične snove, koji su sudbinski uticali na neke njihove odluke. Naravno, teško je reći koliko njih nije poslušalo ovakva ili slična upozorenja.

Na primer Kralj Aleksandar II. je 1934. godine pred svoj odlazak u Francusku gde je u Marselju ubijen, takođe doživeo jedan usud. Opraštajući se od porodice u Kotoru, prema običaju je pre silaska na brod u porti male lokalne crkvice kao i svi kapetani brodova generacijama pre njega, prišao zvoniku da pozvoni za “ Dobro more i srećan put ” . Međutim, gledajući u porodicu podigavši ruku pogrešno je uhvatio za inače mnogo kraći konopac za koji je bilo vezano tkzv. “teško zvono”, kojim se označavalo potonuće broda” neka nesreća ili nečija smrt i na užas ostalih prisutnih povukao par puta zvono koje je zloslutno zazvonilo. To je bio za njegovu pratnju i lokalne zvaničnike jako loš znak. I sama Kraljica Marija, koja je inače tradicionalno kao Rumunka, polagala veliku pažnju narodnim verovanjima, imala nekoliko puta u poslednjih meseca dana pred put ružne snove u vezi smrti supruga, pa ga je sa drugima bezuspešno od toga odgovarala.

Konačno, kada neko nastrada u nekoj neobičnoj nesreći ili pod bizarnim okolnistima, naš narod obično kaže „Šta se može – takav mu je bio usud“ .

izvor

Нема коментара:

Постави коментар