15.03.2010.

Liza Majtner





Najveće Lizino dostignuće je bilo otkriće i teoretsko objašnjenje nuklearne fisije. Doprinela je razumevanju strukture jezgra i izračunavanju energije oslobođene radioaktivnim raspadom. To je položilo temelje za razvoj tehnologije nuklearne fisije, koja je za nekoliko godina dovela do atomske bombe i zatim mirnodopske upotrebe atomske energije. Pošto je Liza bila pacifistkinja, odbila je da radi na nuklearnom oružju.
 Alhemičari, pre slavnog Paracelzusa, pokušavali su da pronađu transmutation materiae, supstancu kojom bi jedan hemijski element mogli da pretvore u drugi. To je na sasvim drugim osnovama zaista omogućio tek razvoj kvantne mehanike i izuzetan napredak nuklearne fizike dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka. Ali da bi zaista započela priča o fisiji, cepanju atomskog jezgra (tj. njegovom "pretvaranju" u dva druga jezgra), bilo je potrebno dokazati da se u jezgru atoma ne nalaze samo protoni već i neutroni, masivne čestice bez naelektrisanja.
1932. u Kembridžu fizičar Džems Čedvik otkriva neutron.. Čedvikovo otkriće omogućilo je eksperimente u kojima su teška atomska jezgra bombardovana neutronima, ali većina naučnika nije verovala da se jedno jezgro, kakvo je izotop uranijuma U235 može neutronima razbiti na dva manja jezgra novih elemenata. Enriko Fermi, u to doba u Italiji, bombardovanjem jezgra uranijuma dobijao je nove, takozvane transuranijumske elemente, ali niko nije ozbiljno razmatrao tumačenje o cepanju jezgra uranijum neutronima. Sa stanovišta tadašnje nuklearne fizike, bila je to još uvek čista alhemija.

Prve rezultate načinila je Irena Žolio-Kiri, kćerka slavne Marije Kiri i supruga slavnog francuskog naučnika Frederika Žolioa, u saradnji sa Pavlom Savićem, našim najvećim naučnikom iz jugoslovenske epohe. Njih dvoje su tokom leta 1938. na institutu Rue d'Ulm kod Pariza neutronima bombardovali izotop uranijuma U235 pokušavajući da izazovu njegovo cepanje. Pošto su u tome imali očiglednog uspeha, Pavle Savić i Irena Žolio-Kiri objavili su tri članka na tu temu. U to vreme postojao je jak rivalitet između Parižana i nemačkih naučnika na Institutu "Kajzer Vilhelm" u Berlin-Dalemu, gde je radio tada najugledniji fiziko-hemičar na svetu, Oto Han. On toliko nije verovao u mogućnost cepanja uranijuma da nije čak ni čitao rezultate koji su stizali iz Pariza. "Ne interesuje me šta opet piše naša dama", govorio je o radovima Irene Žolio-Kiri, smatrajući pariske eksperimente budalastim. Znajući koliko je teško jezgro uranijumovog izotopa, njegovo bombardovanje neutronima ličilo mu je na gađanje oklopljenog bunkera pingpong lopticama.



 Dugogodišnja najbliža saradnica Ota Hana, bila je Liza Majtner. Posao na Institutu Kajzer Vilhelm u Berlinu bio je njen prvi posao. Kao žena morala da radi u adaptiranoj podrumskoj radionici. Naime samo su muškarci imali pristup laboratoriji. Zbog jevrejskog porekla Majtnerova je morala da napusti Nemačku.  Nije joj pomoglo čak ni zalaganje slavnog Maksa Planka. Nils Bor joj je pomogao da se  tajnim kanalima prebaci u Švedsku iz koje je pismima obavljala stručnu komunukaciju. Nakon što su Žolio-Kiri i Savić objavili  treći rad u jesen 1938. u kome su pokazali da se uranijum pri bombardovanju neutronima pretvorio u element sličan lantanu  Jedan od Hanovih saradnika, Štrasman, doneo je izveštaj o tim rezltatima svom šefu. Han je priznao svoju zabludu, a o tome je jednom tajnom depešom izvestio Lizu Majtner. Ona se vrlo zainteresovala za to otkriće i  po njenim uputstvima njen sestrić Oto  Frišem došao je do čudnih rezultata.  Zbunjen, pisao je Majtnerovoj, koja je shvatila da jezgro uranijuma nije samo izgubilo male čestice, već se podelilo na barijum i kripton s propratnim otpuštanjem nekoliko neutrona i velike količine energije. Ovaj fenomen je nazvala fisija , po ugledu na sličan proces kod ćelija u biologiji.

Maks Friš, njen rođak i osoba od poverenja u nauci, odmah je podelio ovo otkriće s Nilsom Borom, i ubrzo nakon toga njih dvojica su eksperimentalno dokazali njene ideje. Friš i Majtnerova su u januaru 1939. godine objavili rad sa objašnjenjem fisije. 1948. godine, Nobelova nagrada za fiziku nije bila dodeljena Majtnerovoj već Hanu, njenom saradniku. Sramno, Han je do kraja života umanjivao njen doprinos da bi povećao vlastiti prestiž.

Lizi Majtner je uskraćena Nobelova nagrada,  jednostavno zato što je bila žena.
Ona mu, ipak, nikad nije zamerila zbog tog ignorisanja. „Ja nisam važna,” bila je njena čuvena izjava. „Čemu toliki metež oko mene?” Ona je imala svoj rad, i to je bilo dovoljno.Umrla je 27. oktobra 1968, u Kembridžu, u Engleskoj, gde se bila povukla.
Godine 1972, četiri godine nakon njene smrti, Odbor za dodelu Nobelove nagrade je retroaktivno1 dodao njeno ime na listu dobitnika što je, prema mišljenju svih, zaslužila.




 

Нема коментара:

Постави коментар