30.09.2012.

Adam Marek ~LOVCI NA OLUJE






Tako je vetrovito danas. Moj sin Džejki i ja stojimo pred prozorom i gledamo lejlandske čemprese kako se klanjaju jedni drugima i puževe koje vetar nosi po prostranom izbetoniranom dvorištu kao jedrenjake.
Gledamo možda petnaest minuta kad Džejki kaže: "Plašim se".
"Čega?" pitam.
"Tornada."
"Čuj", kažem, "neće ovamo nikakav tornado. Čak i kad bismo ovog momenta seli u auto i vozili se ceo dan poput onih što na televiziji jure oluje, bili bismo pravi srećnici ako bismo ijedan pronašli. Baš pravi srećnici."
"Ali, šta ako bismo ga našli?"
Odnekud iza nas dopire buka. Obojica pogledamo u kamin. Vetar svira u dimnjak kao da je flauta.
"Čak i kad bismo imali sreće i pronašli neki", kažem, "u Engleskoj bi to bila tek majušna stvar. Ovde nema velikih."
"Kao A4?" pita on. Gledamo dokumentarce o tornadima otkad je bio beba. Među šestogodišnjacima, on je stručnjak.
"Nema šanse", kažem. "Možda F2, ako bismo baš imali sreće."
"Dovoljno velik da usisa osobu?"
Zamišlja tornado kao slamku u ustima neba, mogu to da vidim.
"Neh-eh", kažem. "Samo dovoljno velik da prevrne nekoliko crepova, ili da sruši pokoju saksiju, možda polomi nekome plastenik."
"Ali šta ako…" počinje.
Neće mi poverovati, ne dok sedimo ovde u kući a vetar hu-uče oko naših zidova kao duh.
"Hajde idi skini tu pidžamicu", kažem. "Pokazaću ti da nema čega da se plašiš."


Dok Džejki traži cipele, ja nam pakujem ručak u platneni ceger: za mene pašteta od pileće džigerice i sendviči s voćnim ajvarom od jabuka, i termos boca erl grej čaja; za Džejkija sendviči s namazom od sira, twix u pakovanju od pet komada i dva tetrapaka soka od jabuke.
"Sve spremno?" kažem kad stigne do dna stepeništa. Ima na sebi jarko žuti šešir za kišu sa širokim obodom pozadi i mekintoš u koji je konačno urastao. Kupio sam mu ga još pre no što se rodio, onda kad je bio tek moja uobrazilja.

"Ah-ha", kaže on.
"Bolje da odemo i pozdravimo se s mamom", kažem.
Zajedno se šunjamo uz stepenice, zavirujemo iza vrata spavaće sobe. Mama je još u krevetu. Nije upalila svetlo. Juče joj je zubar u bolnici iz usta izvadio jedan umnjak. Ceo dan je provela u krevetu, uglavnom ćuteći.
"Gde ćete vas dvojica?" kaže. Čak i njen glas zvuči ranjeno.
"Idemo da jurimo tornada", kaže Džejki.
"Uživajte, dečaci."
"Hoćemo", kažem ja. "Ćao, ljubavi."


Vozimo se.
"Dobar je osećaj biti napolju, zar ne?" kažem. "Jesi li već primetio neki tornado?"
Džejki gleda unaokolo. Ne kaže ništa.
Putevi što vijugaju između živica prepuni su popadalih grana pa vozim sporo. Živimo u prirodi, u maloj kući potpuno odvojenoj od svega. Leti, gledano iz vazduha, naša parcela je tek jedan tamnozeleni trougao usred jarkožutog mora semena uljane repice. Video sam je iz vazduha, na mikrosvetlu. Fotografija koju sam tada snimio je u našem kupatilu. Zurim u nju svaki put kad pišam.
"Kuda ćemo?" kažem. "Da smo pravi lovci na oluje, Džejki, imali bismo dopler radar i laptop pa bismo mogli da pronađemo rotirajući deo oluje."
"Mi jesmo pravi lovci na oluje", kaže mi.
Pažljivo posmatram put ali krajičkom oka mogu da vidim kako se nadurio.
"Jesmo, izvini", kažem. "Ali nemamo dopler, tako da ćemo morati da se oslonimo na svoje instinkte. Ti pogledaj u nebo i reci mi šta misliš gde će tornadi dotaći zemlju."
Džejki pritiska dugme za spuštanje prozora i drži dok prozor nije sasvim dole. Izbacuje glavu napolje. Usporavam i prelazim na sredinu puta da ga ne bi udarila neka štrkljasta grana koju je šišač živice promašio. Usporiću dovoljno da bih mogao da posmatram Džejkija. On gleda u nebo, drži ram vrata obema rukama. Vetar mu baca čupavu kosu svud po glavi. Kosa mu je plava kao kukuruzovo polje, kao i moja. Njegova mama je gotovo crna. "Još jedna stvar koju je dobio od tebe, a ne od mene", kaže ona ponekad.
"Tamo", kaže on, pokazujući ka severoistoku.


Kada stignemo na auto-put, automobil postaje teško kontrolisati. Vetar nas napada sleva. Brisači su potpuno poraženi ovolikom količinom kiše. Osećamo se kao zarobjeni, tu u kolima. Ličimo na glavu u kapuljači. Džejki dobija privilegiju da bira radio-stanicu. Bira pop muziku. Peva uz pesme koje puštaju.
"Kako to da znaš reči svih ovih pesama?" pitam.
"Mama sluša ovu radio-stanicu", kaže.
Ja ne volim pop muziku, ali volim da čujem Džejkija kako peva.


Vozimo se već dvadeset minuta kada se ispred nas ukaže nekakva žuta mrlja na horizontu. Kiša se proređuje. Farovi na automobilima koji idu prema nama suprotnom trakom auto-puta su ugašeni. U retrovizoru vidim povorku prednjih svetala, jarko sijaju naspram neba tamnog kao masnica.
"Trebalo bi da se vratimo", kažem.
"Ne. Ovamo je", kaže Džejki.
"Jesi li siguran?"
"Ah-ha."
"Ti si glavni."


Stižemo do sunčeve svetlosti. Mokri asfalt oko nas isparava.
"Jesi li siguran da su tornadi tamo, Džejki?"
"Ne."
"Da okrenemo, onda?"
Predeo iz kog smo došli čini se sada kao kraj sveta. Oivičena zidovima od oblaka, vide se vratanca od uskovitlanih pahulja.

"Okej", kaže Džejki.
Silazim s auto-puta i tri puta vozim kroz kružni tok - to je naša igra koju igramo kad mama nije u kolima. Džejki se kikoće, zalepljen za vrata zakonima fizike.


Vraćamo se putem kojim smo došli. Više ne poštujem ograničenje brzine jer oluja beži od nas. Vozimo se i jedemo, ručak držimo u krilu.
"Ako se plašiš tornada, kažem, zašto toliko želiš da vidiš neki?"
Džejki sleže ramenima, dovršavajući svoj sok od jabuke. Tečnost grgolji na dnu tetrapaka.
"Pa, rekao sam ti da bismo bili pravi srećnici kad bismo videli tornado. Lovci na oluje prelaze hiljade kilometara kako bi ih pronašli, ponekad se voze nedeljama."
"Koliko smo mi prešli?"
"Oko sto kilometara."
"Moram u toalet."
"Hajdemo kući sada. Mama će se pitati gde smo."


Sunce nas prati na povratku. Pokazujemo mu put skroz do naše kapije. Džejki podiže pune šake lišća sakupljenog u gomile pored našeg trema i opet ih baca. Ja pakujem Džejkijevo smeće od ručka u ceger pre nego što izađem iz kola. Otvaram vrata i obojica ulazimo u kuću.
"Stigli smo!" vičem, brišući cipele o otirač.
Niko ne odgovara.
Na prstima se penjem na sprat. Naš krevet je prazan.
"Tata!" Džejki doziva.
Trčim niz stepenice.
U dnevnoj sobi, stočić za kafu leži postrance uza zid. Jedna noga mu je odlomljena. TV leži licem nadole na tepihu. Na ploči iznad kamina nema ničega. Sve fotografije i šišarke i suveniri s odmora su na podu. Neki leže razbijeni na pločicama od škriljca ispred ognjišta. Na zidovima, sve slike vise nakrivo. Džejkijeve igračke su prosute iz kutije.
Usred svega toga, na podu, s rukama oko kolena, i čelom na kolenima, sedi mama. Članci na rukama su joj krvavi.
Džejki kreće prema njoj. Ja ga zadržavam rukom.
"Nemoj. Ima stakla", kažem. "Jesi li okej, mama? Jesi li ga videla, mama, tornado? Kad je prošao?"
Nema odgovora. Nema pokreta.
Samo ona i ja znamo da je priča o zubaru bila grozna laž.


Prevela s engleskog
Tanja Brkljač
 
 

Нема коментара:

Постави коментар