24.06.2010.

Rajner Marija Rilke

 
 
 
Pismo mladom pesniku



Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvnom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa.Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni.Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve!


V i pitate da li su vam dobre pesme. Mene pitate. Prethodno ste pitali i druge. Dakle (pošto ste mi dozvolili da vam dam savet), ja vas molim: prekinite sve. Vi gledate prema spolja, a sada pre svega to ne smete da činite. Niko vam ne može dati savet i pomoć, niko. Pomaže samo jedno jedino sredstvo: zadubite se u sebe. Istražite razlog koji vas nagoni na pisanje, ispitajte da li vam korenje seže do najveće dubine srca, priznajte da biste umrli ako ne biste mogli pisati. Najvažnije je ovo: u najtišem času noći upitajte se - moram li da pišem? Iskopajte odgovor koji dolazi iz dubine srca. I ako bude potvrdan, ako je odgovor prosto 'moram da pišem', onda preuredite svoj život prema ovoj nužnosti; čak i najravnodušniji, najbeznačajniji čas vašeg života neka bude znak i svedočanstvo ove prinude...

I ako se iz ovog preusmerenja, iz ovog utapanja u sopstveni svet rode pesme, nećete misliti o tome da bilo koga upitate da li su ove pesme dobre. Nećete ni pokušati da probudite interesovanje časopisa prema ovim radovima: jer ćete u njima osećati dragi, prirodni posed, jedno parče i glas svoga života... Zbog toga, poštovani gospodine, mogu vam dati samo ovaj savet: uronite u sebe, ispitajte dubine iz kojih vam izvire život, i na tom izvoru ćete naći odgovor na pitanje da li treba da stvarate. Primite to ovako kako glasi i ne razbijajte glavu. Možda će se potvrditi da imate umetničko poslanje. Onda prihvatite svoju sudbinu i nosite je zajedno sa svim teretom i veličinom, a da se nikada ne interesujete za nagradu koja se očekuje spolja. Jer stvaralac neka bude i u sebi samom potpun svet, nađite sve u sebi samom i u Prirodi kojoj ste se priključili. Međutim, posle ovog spuštanja u sebe i zaranjanja u sebe možda treba da se odreknete da budete pesnik (dovoljno je, kao što rekoh, da osećate da biste mogli da živite bez pisanja i onda uopšte ne smete da pišete). Ali ovo okretanje prema unutra, što vas molim, ni tada nije uzaludno. Počev od tada, u svakom slučaju vratićete se na svoje puteve, a da bi oni bili dobri, bogati i dalekosežni, ne mogu ni da vam kažem koliko vam to želim.

 

S voj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "priviđenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo.

Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenjost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživljaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost.

Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći...
 
 
_________________________________
 
 
Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti. Treba u sebi živjeti i na cijeli život misliti, na sve svoje milijune mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno.

Нема коментара:

Постави коментар