20.07.2012.

Margaret Jursenar

.


HADRIJANOVI MEMOARI

." vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u predskazanju, u određenom razvoju događaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode - suviše brojne sume ne sabiraju se! Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, a crte joj se mute kao slika koja se ogleda u vodi. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodređena i neuhvatljiva - kao što je avet."

_________________________________



Dragi moj Marko,

 

Jutros sam sišao do svoga lečnika Hermogena koji se netom bio vratio u Vilu nakon prilično dugog putovanja po Aziji.  Morao me pregledati natašte, pa smo se dogovorili da ćemo se videti u prvim jutarnjim satima. Pošto sam svukao ogrtač i tuniku, legao sam na krevet. Poštedit ću te pojedinosti koje bi ti bile neugodne koliko i meni, pa i opisa tela čoveka u poodmaklim godinama koji će uskoro umreti od vodene bolesti. Reći ću samo toliko da sam kašljao, disao i susprezao dah prema uputama Hermogena, i nehotice zabrinutog zbog brzog napredovanja bolesti i spremnog da krivnju za to svali na mladog Jolu koji me lečio za njegova izbivanja. Teško je ostati car pred lečnikom, a teško je izadržati osobine čoveka. Profesionalno oko videlo je u meni samo masu sokova, žalosnu mešavinu limfe i krvi. Jutros mi je prvi put palo na pamet da je moje telo, taj moj verni drug, pouzdani prijatelj koga bolje poznajem nego svoju dušu, tek podmuklo čudovište koje će na kraju proždreti svoga gospodara.

 

Ali dosta... Ja volim svoje telo dobro me služilo i, bilo kako mu drago, neću roptati zbog skrbi koju sad iziskuje. Ali ne računam više, kao što se Hermogen još pretvara da računa, l na čudesno delovanje bilja i tačno doziranje mineralnih soli po koje je išao na Orijent. Taj inače tako profinjeni čovek obasuo me mutnim utešnim rečima,toliko otrcanim da nikog ne bi mogle obmanuti. On zna koliko je meni mrska ta vrsta obmane, ali nije badava prakticirao medicinu više od trideset godina.Opraštani tom dobrom sluzi što pokušava sakriti preda mnom moju smrt.Hermogen je naučnik, čak je i mudar, a poštenje mu je kudikamo veće od poštenja običnog dvorskog lečnika. Suđeno mi je da budem najnegovaniji bolesnik. Ali niko ne može preći preko određenih granica: natečene me noge ne drže više za dugih rimskih ceremonija, gušim se i šezdeset mi je godina. Nemoj me krivo shvatiti, nisam ja još toliko slab da pokleknem pred tlapnjama straha, gotovo isto toliko besmislenim koliko su besmislene i tlapnje nade, a svakako mnogo mučnije od njih. Ako već treba da se zavaravam, radije ću se zavaravati u samopouzdanju, ništa više neću izgubiti a manje ću patiti. Ta jtoliko bliski kraj nije još neposredno preda mnom još svake večeri ležem s nadom da ću živ dočekati jutro. Unutar strogo zadanih granicao kojima sam malopre govorio, mogu još braniti svoj položaj stopu po stopu,pa čak i ponovo osvojiti koji palac izgubljena tla. Ipak sam zašao u godine kad je život svakog čoveka prihvaćeni poraz. Kazati da su mi dani odbrojeni neznači ništa to vredi za sve nas. Ali neizvesnost glede mesta, vremena i načina, zbog koje ne vidimo jasno cilj prema kojem neprestano idemo,smanjuje se za mene kako moja smrtonosna bolest napreduje. Svako može umreti svakog časa, ali bolesnik zna da ga za deset godina više neće biti. Moj raspon dvojbe ne meri se više godinama nego mesecima. Sve su manji izgledi da ću umreti od uboda nožem u srce ili od pada s konja, kuga mi se čini neverovatna, a guba i rak izgledaju posve nemogući.
 
 
______________________________________
 
 
Cinici i moralisti se slažu da ljubavni užici pripadaju takozvanim prostačkim užicima, negde između pića i jela te, uostalom, tvrde da oni nisu toliko nužni koliko ovi potonji zato što se bez njih navodno može. Od moralista se ničemu ne čudim, ali se čudim kako se cinici tu varaju. Recimo da se i jedni i drugi boje svojih demona, bilo da im se opiru bilo da im se odaju, pa nastoje obezvrediti taj užitak ne bi li ga lišili njegove gotovo strašne moći kojoj nemogu odoleti, i njegove čudne tajne koju ne mogu odgonetnuti. Ja ću poverovati u to svrstavanje ljubavi među posve telesne užitke ako uopšte ima takvih užitaka tek onda kad budem video kako sladokusac uzdiše od zanosa pred svojim najdražim jelom kao ljubavnik na mladom ramenu. Od svih naših igara, to je jedina igra koja nam može potresti dušu, i jedina u kojoj se igrač mora odati zanosu tela. Pijanica se ne mora odreći svoga razuma, ali ljubavnik koji sačuva razum ne sluša do kraja svoga boga. U svemu drugom osim u ljubavi,suzdržavanje i preterivanje tiču se samo jednog čoveka osim u slučaju Diogena, u koga su očita ograničenja i vrednosti razumnog osobnog rešenja,svaki korak u smjru osetilnosti vodi nas do nazočnosti onoga drugoga,uključuje nas u zahteve i ovisnosti našeg izbora. Ne znam ni za jedan drugi primer u kom se čovek odlučuje za nešto iz jednostavnijeg ili neizbežnijeg razloga, u kojem se izabrani objekat tačnije meri težinom pukog užitka, u kojem ljubitelj istine ima više izgleda da proceni golo stvorenje. Svaki put, od svlačenja koje je jednako svlačenju smrti, od poniznosti koja nadmašuje poniznost u porazu ili molitvi, divim se uvek iznova kako se menja zamršena mreža odbijanja, odgovornosti, prinosa, jadnih priznanja, prozirnih laži I strastvenih kompromisa između užitaka mojih i onoga drugoga, toliko neraskidivih spona koje se ipak tako lako razvezuju. Ta tajanstvena igra u kojoj se ide od ljubavi  tela do ljubavi osobe, činila mi se dovoljno lepom da joj posvetim deo svoga života. Reči varaju jer reč užitak obuhvata proturečne realitete, sadrži u isti mah pojmove topline, blagosti, prisnosti telesa, i pojmove nasilja, patnje i krika. Ona kratka i opscena rečenica Posidonijeva o trljanju dvu delića puti, koju sam video da si prepisao marno poput dobra učenika u svoju školsku beležnicu, ne opisuje fenomen ljubavi ništa bolje nego što dodir žice prstom ne dočarava čudesnost glazbe. Ona ne vređa toliko putenu nasladu koliko samu put, taj instrument sazdan od mišića, krvi i kože, taj crveni oblak u kojem je duša munja.I priznajem da je razum zbunjen pred samim čudom ljubavi, te čudne opsednutosti u kojoj ta ista put za koju tako malo marimo kad je naše vlastito telo, brinući se samo toliko da je operemo, nahranimo i da joj, ako je moguće, prištedimo bol može izazvati u nama takvu strast za milovanjem samo zato što je oživljava jedna druga, drukčija individualnost, i zato što ima neke crte lepote, u čemu se, uostalom, ni najbolji suci ne mogu složiti.
 
 Tu ljudska logika podbacuje kao i u otkrivanju Misterija. Narodna tradicija nije tome nasela jer u ljubavi uvek vidi neku vrstu inicijacije, jednu od dodirnih tačaka tajne i svetinje. Osetimo iskustvo može se usporediti s Misterijama i zato što prvi doticaj ostavlja u neupućenog dojam manje više strašnog obreda sablažnjivo dalekog poznatom delovanju spavanja, pijenja i jedenja, predmeta šale, stida ili užasa. Baš kao i ples  ljubav nas odvodi u jedan drukčiji svet u koji inače nemamo pristupa i u kojem se ne snalazimo čim se žar ugasi i užitak raspline. Prikovan za voljeno telo kao raspeti za svoj krst, saznao sam o životu neke tajne koje mi već blede u sećanju, po onom istom zakonu po kom se bolesnik, kad ozdravi, ne snalazi više u tajanstvenim istinama svoje bolesti, i po kojem oslobođeni zatvorenik zaboravlja na mučenje a otrežnjeni pobednik na svoju slavu. Ponekad sam sanjao o tome da razradim sistem poznavanja ljudi na temelju erotike, teoriju kontakta u kojoj bi misterij i dostojanstvo onog drugog bili upravo u tome da nam omogućuju perspektivu koju nam drugi svet ne može pružiti. U toj bi filozofiji putena naslada bila kompletniji ali i posebniji oblik  pristupa drugom, još jedna tehnika koja bi nam stajala na raspolaganju da upoznamo ono što nismo mi. Čak i u ponajmanje osetilnim susretima upravo se u doticajima osećaji začinju ili završavaju:  pomalo odbojna ruka starice koja mi pruža molbu, vlažno čelo mog oca u agoniji, oprana ranjenikova rana. Posve intelektualni ili mentalni odnosi uspostavljaju se tim sistemom  govora tela, iznenadni sjaj u pogledu tribuna kome objašnjavam manevar u oči bitke,bezličan pozdrav podređenog  koji se pri našem prolasku ukočio u stavu poslušnosti, prijateljski pogled roba kad sam mu zahvalio što me je poslužio, ili zahvalna grimasa starog prijatelja kome sam poklonio grčku kameju. Takvi I najmanji, usputni i površni doticaji s većinom stvorenja dostaju našoj želji, ili je čak i nadilaze. Ako se jačaju i umnožavaju oko jednog jedinog stvora dok ga posve ne obaviju, ako je svaki delić nečijeg tela nabijen za nas isto toliko potresnim značenjem koliko i crte nečijeg lica, ako nas jedno jedino biće,umesto da u nama izazove, u najboljem slučaju, razdraženost, zadovoljstvo ili dosadu, progoni kao muizika i muči kao kakav problem, ako s periferije našeg svita dopre do njegova središta i postane nam potrebniji nego što smo sami sebi, onda se dogodi to silno čudo u kojem pre vidim najezdu duha na put , nego običnu igru puti. Ovakvi pogledi na ljubav mogli bi čoveka navesti na karijeru zavodnika. Nisam napravio tu karijeru zato što sam uradio nešto drugo, možda i nešto bolje. Ako čovek nije genijalan, takva karijera iziskuje velik trud, pa i lukavštine, za koje nisam imao mnogo smisla. Sve to, postavljanje uvek istih zamki, rutina svedena na večito približavanje a ograničeno samim osvajanjem, uskoro mi je dodijalo. Tehnika velikog osvajača iziskuje pri prelaženju s jednog objekta na drugi lakoću i ravnodušnost koje nikad nisam osećao prema njima kako bilo da bilo, više je njih mene ostavilo nego ja njih. Nikad nisam mogao shvatiti kako se čovek može nekog zasititi. Zelja da se uvek tačno prebroje bogatstva koja nam donosi svaka nova ljubav, da je gledamo kako se menja, pa možda i kako stari, nikako se ne slaže s brojnim osvajanjima. Nekad sam mislio kako će mi stanoviti osećaj za lepotu zameniti krepost I učiniti me imunim od preterano prostačkog snubljenja. Ali prevario sam se.
Ljubitelj lepote na kraju nalazi lepotu posvuda, pronalazi zlatnu žilu i u najprostijoj rudi držeći u rukama ta fragmentarna remek dela okaljana ili slomljena, oseća zadovoljstvo skupljača koji jedini traga za posudama koje drugi smatraju bezvrednima. Ozbiljnija je zapreka za čoveka od ukusa istaknut položaj u društvu, sa svim opasnostima dodvoravanja i laži koje donosi sa sobom gotovo apsolutna vlast. Pomisao da se jedan stvor, ma koliko bio sitan, pretvara preda mnom izaziva u meni žaljenje, prezir ili mržnju. Patio sam od tih nezgodnih strana svoje sudbine, kao što siromah pati od siromaštva.Još samo jedan korak dalje pa bih prihvatio fikciju da osvajam, iako znam da sam gospodar. Ali tu već može početi i gađenje, ili možda zaglupljivanje. Možda bi čovek na kraju tim otrcanim lukavštinama zavođenja pretpostavio jednostavne istine razvrata kad i tu ne bi prevladavala laž. Ja sam u načelu spreman priznati da je prostitucija veština kao što su i masaža ili češljanje, samo što se ne osećam baš ugodno ni kod masera ni kod brijača.
 
_____________________________________
 
 ________________________________


Zavrsni udarac
 
 
Najčudnije je što sam ja prihvatio taj pokret, za koji joj je trebalo deset nedelja. Sad, kad je mrtva i kad sam prestao da verujem u čuda, milo mi je što sam bar jednom poljubio ta usta i tu oštru kosu. Ta žena, slična velikoj osvojenoj zemlji u koju nisam ušao, ostavila mi je bar sećanje na tačan stepen topline svojih usta tog dana i miris svoje žive kože. I da sam ikad Sofiju mogao voleti jednostavno, čulima i srcem, voleo bih je u tom trenutku kad smo oboje bili nevini kao po vaskrsenju. Treperila je uz mene, i nijedan susret, slučajan ili s prostitutkom, nije me bio pripremio na tu strašnu, na tu užasnu slast. To telo, istovremeno i poraženo i ukočeno od radosti, imalo je u mom naručju tajanstvenu težinu koju bi imala zemlja da sam pre nekoliko časova poginuo...

Нема коментара:

Постави коментар