26.06.2010.

Viktor Igo,









Jadnici

Kanal je savest grada. U njemu se sve stiče i suočava. U tom modrom mestu ima mraka, ali nema više tajni. Svaka stvar ima svoj pravi oblik, ili bar svoj konačni oblik. Gomila đubreta ima tu dobru stranu što ne laže. Tu je našla mesto prirodnost. Bazilova maska se tu nalazi, ali joj se vide i karton, i konci, i unutrašnjost kao i spoljašnost, i pojačan je dobrim kalom. Lažni nos Skapenov je pored nje. Sve gadosti civilizacije, kad svrše svoju službu, padaju u tu jamu istine do koje dopire društveno kliženje. One tu potonu, ali se i šire. Ta mešavina je ispovest.Tu spoljašnost ne vara, tu nema šminkanja, gadost tu svlači svoju košulju, potpuna golotinja, slom, varka i opsena, nema tu ničega osim onoga što jest, u strašnom obliku onoga čemu je došao kraj. Stvarnost i nestajanje. Jedno dno od boce tu priznaje pijanstvo, jedna drška od kotarice tu priča o služenju; kočanj kupusa koji je imao nekih pretenzija, tu opet postaje kočanj kupusa; lik na velikom novčiću tu slobodno rđa, Kaifin ispljuvak sreta Falstafov bljuvanjak, zlatnik koji je izašao iz kockarnice udari na klinac na kome visi kraj samoubilačkog užeta, začetak iz utrobe tu se kotrlja zavijen u šljokice koje su poslednjih godina igrale u Operi, jedna kapa koja je sudila ljudima valja se pored truleži koja je bila Margotonina suknja; to je više nego bratstvo, to je jednakost. Sve što se nekada belelo i rumenilo, sad se kalja. Skinut je i poslednji veo. Kanal je cinik. On sve kaže.

Ova smradna iskrenost nam godi i odmara dušu. Kad je čovek proveo svoj vek na zemlji gledajući kako se prave važni državni razlog, zakletva, politička mudrost, ozbiljnost situacije, nepodmitljivo sudstvo, onda mu lakne kad uđe u podzemni kanal i vidi blato koje je tu na svom mestu.

To je u isti mah i pouka. Rekli smo već istorija prolazi kroz kanal. Vartolomejske noći tu cure kap po kap između kamenja. Velika javna ubistva, političke i verske klanice prolaze kroz ovo podzmelje civilizacije i guraju u njemu svoje leševe. Za oko sanjalice, sva istorijska ubistva tu kleče, u gadnom sumraku, s komadom svoga pokrova mesto kecelje i sunđerom sumorno brišu svoja nedela. Tu je Luj XI s Tristanom, Fransoa I s Dipraom, Šarl IX sa svojom majkom. Rišelje s Lujem XIII, tu je Luvoa, tu je Letelije, tu Eber i Majar stružu kamenje da bi zatrli trag svojim nedelima. Pod tim svodovima čuje se metla ovih aveti. Tu se udiše ogroman smrad društvenih katastrofa. U uglovima se vidi neko crvenkasto svetlucanje. Tu teče užasna voda u kojoj su se umivale krvave ruke.

Društveni ispitivač mora ući u ovu pomračinu. Ona je deo njegovih laboratorijuma. Filozofija je mikroskop misli. Sve bi htelo da pobegne od nje, ali joj ništa ne može umaći. Nema tu vrdanja. Koju ćete svoju stranu pokazati ako vrdnete? Sramnu stranu. Filozofija goni zlo svojim poštenim pogledom, i ne da mu da pobegne u neznan. U čiljenju stvori koje nestaju, u smanjivanju stvari koje iščezavaju, ona raspoznaje sve. Ona rekonstruiše purpurno odelo po dronjku, a žena po krpi. Po kloaki ona obnovi grad; po blatu ona obnovi naravi. Po jednom okrnjenom komadu ona vidi da li je to bila amfora ili krčag. Po jednom zarezu nokta na pargementu ona uoči razliku između jevrejštine u Judengase i jevrejštine u Getu. U onome što je ostalo ona pronađe ono što je bilo dobro, zlo, laž, istinu, mrlju krvi u dvoru, krmaču na pismu u jazbini, kaplju loja u javnoj kući, izdržana iskušenja, prijatna mamljenja, izbljuvane orgije, savijenu kičmu karaktera koji se pregiba, trag prostitucije u dušama za koju ih je njihova grubost osposobila, a na odelu rimskog nosača belegu od dodira lakta Mesalininog.

_________________________________________

U ovom kobnom času i na ovom neumitnome mestu imalo je opšte stanje kao rezultantu i kao vrhunac uzvišenu melanholiju Enjolrasovu.
Enjolras je u punom smislu predstavljao revoluciju; no ipak je bio nepotpun; ukoliko ono što je apsolutno, može to biti; previše je sličio na Saint-Justa, a premalo na Anacharsisa Clootsa, međutim, duh njegov u društvu prijatelja ABC-a podlegao je najzad nekim kao magnetičnim idejama Combeferreovim; od nekog je vremena postepeno izlazio iz uske forme dogme i dobivao širokogrudnost napretka; dospeo je dotle, da usvoji — kao konačnu i veličanstvenu evoluciju — preobražaj velike francuske republike u ogromnu čovečansku republiku.

Što se tiče neposrednih, nasilničkih načina, on ih je želeo ; u tome se on nije menjao i ostao je veran onoj epskoj i strahovitoj školi, koja se resimira u ovoj reči: Devedeset i treća.
Enjolras je stajao na stepenicama od kaldrme, nalakćen jednom rukom na cev karabinke. Razmišljao je; uzdrhtavao je kao pod naletima vetra; mesta, na kojima stoji smrt, čine utisak tronošca, koji se lako može prevaliti; iz njegovih zenica, punih pogleda u unutrašnjost, izbijala je neka vrsta prigušenog plamena. Odjednom uspravi glavu, njegove plave kose zabaciše se unazad kao vlasi anđela na mračnom kvadratu ocrtanom zvezdama, to bude kao griva lava, uzburkana u plamenu aureolu, i Enjolras uzvikne:


— Građani, zamišljate li budućnost? Gradske ulice poplavljene svetlošću, zeleno granje na pragovima, narodi u bratstvu, ljudi pravedni, starci blagosiljaju decu, prošlost voli sadašnjost, mislioci u punoj slobodi, građani u pravoj jednakosti, za veru nebo, za neposrednog sveštenika Boga čovečja je savest postala oltarom, nema više mržnje, bratstvo radionice i škole, javnost i za kaznu i za nagradu, za sve rad, za sve pravo, nad svima mir, nema prolevanja krvi, nema ratova, majke sretne! Savladati materiju, to je prvi korak; ostvariti ideal, to je drugi. Razmišljajte o tome, šta je već učinio napredak. Nekad su prvi ljudi gledali s užasom kako pred njihovim očima prolazi hidra, koja bućne po vodi, zmaj koji sipa vatru, grifon koji je bio čudovište zraka i leteo orlovskim krilima s tigrovskim pandžama; strašne zveri, koje su bile iznad čoveka. Čovek je, međutim, razapeo svoje zamke, svete zamke razuma, i najposle u njih pohvatao čudovišta. Ukrotili smo hidru ona se sad zove parobrod; ukrotili smo zmaja i on se sad zove lokomotiva; još malo, pa ćemo ukrotiti i grifona, već smo ga se dočepali, i on se zove balon. Onoga dana, kad ovo prometejsko delo bude završeno, kada čovek bude upregao u svoju volju trostruku antičku Hidru, naime, hidru, zmaja i grifona, on će biti gospodar vode, vatre i zraka, i on će biti za ostala stvorenja ono, što su nekada starinski bogovi bili za njega. Samo junački, napred!
Građani, kuda ćemo? Ka nauci preobraženoj u vlast, ka sili koja je stvarno postala jedina javna sila, ka prirodnom zakonu koji svoju sankciju i svoju kaznu nosi u sebi samom i koji se obnaroduje očiglednošću, ka rađanju istine, koje bi bilo kao rađanje dana. Idemo ka ujedinjenju naroda; idemo ka jednakosti čoveka. Nema više izmišljanja; nema više parazita. Realno, kojim upravlja istinito, to je cilj. Civilizacija će zasedavati na vrhu Evrope i kasnije u središtu kontinenta, u velikom parlamentu razuma. Nešto slično se već videlo. Amfiktioni, svenarodne skupštine u starih Grka, sastajali su se dva puta godišnje, jedanput u Delfima, mestu bogova, drugi put u Termopilama, mestu heroja. Evropa će imati svoje amfiktione. Francuska nosi tu uzvišenu budućnost u utrobi svojoj. Time je zatrudneo devetnaesti vek. Ono, čemu je Grčka dala nacrt, dostojno je da bude izvršeno od Francuske.

Slušaj, ti Feuillv, pošteni radnice, čoveče iz naroda, čoveče naroda. Ja te obožavam. Jest, ti jasno vidiš buduća vremena, jest, ti imaš pravo. Nisi imao ni oca ni majke. Feuillv, zato si prigrlio kao majku čovečanstvo, a kao oca pravo. Ti ćeš ovde poginuti, to će reći: ti ćeš trijumfovati. Građani, što se god dogodilo danas, naš je poraz isto kao i naša pobeda; ovo što ćemo mi učiniti, to je revolucija.
Upravo onako, kao što požari osvetljavuju celi grad, tako i revolucije osvetljuje celi rod ljudski. A kakvu ćemo revoluciju mi izvršiti? Rekoh malo pre, revoluciju istinitog. U političkom pogledu postoji samo jedno načelo: vlast čoveka nad samim sobom. Ta vlast mene nada mnom — zove se Sloboda. Tamo, gde se dve ili više takvih vlasti udružuju, počinje država.


Ali u tom udruživanju nema odreknuća. Svaka vlast, svaki suverenitet ustupi izvestan deo sebe samog, da obrazuje opšte pravo. Ta je količina jednaka za sve. Ta istovetnost ustupaka, koje svaki pojedinac čini svima, zove se jednakost. Opšte pravo nije ništa drugo doli pretenzija svih, koja svetli nad pravom svakoga pojedinca. Ta pretenzija svih nad svakim zove se bratstvo. Tačka preseka svih tih suvereniteta koji se združuju, zove se Društvo. Budući da je ovaj presek veza, ova je tačka čvor. Odatle ono, što se zove društveni spoj.
Neki kažu, društveni ugovor, što je isto, jer je reč ugovor etimološki sastavljena od ideje sporazumnog vezivanja. Sporazumejmo se o jednakosti, jer ako je sloboda vrh, jednakost je osnova. Jednakost, građani, to nije ujednačenje vegetacije šišanjem, društvo visokih trava i niskih hrastova;  komšijska zavist zbogkoje se međusobno proždiru; to znači u građanskom pogledu sve sposobnosti s istim uslovima razvoja; u političkom pogledu svi glasovi imadu jednaku vrednost; u verskom pogledu sve savesti imaju ista prava. Jednakost ima jedan organ: besplatnu i obvezatnu nastavu. Pravo na abecedu, od toga treba početi.
Osnovna škola obavezna za sve; srednja škola otvorena za sve, u tome je zakon. Iz jednake škole izlazi jednako društvo. Jest, nastava: sve potiče iz svetlosti i sve se u nju vraća. Građani, devetnaesti vek je velik, dvadeseti vek će biti srećan. Ništa više neće biti slično staroj istoriji, neće više trebati strepiti od osvajanja, kao danas, od invazije, od uzurpacije, od rivalstva naoružanih naroda, od prekida civilizacije koji bi zavisio od ženidbe kraljeva, od porođaja u naslednim tiranijama, od podele naroda na kongresima, od raskomadanja povodom pada dinastije, od borbe dve religije, koje se sukobljuju kao dva mračna jarca na mostu beskonačnosti; neće više biti straha od eksploatacije, od prostitucije zbog neimaštine, od bede zbog nezaposlenosti, ni od stratišta, ni od sablje, ni od bitaka, ni od svih razbojstava slučaja u šumi događaja. Gotovo bi se moglo reći: neće više ni biti događaja. Bit ćemo sretni.

Ljudski rod će ispunjavati svoj zakon, kao što zemaljska kugla vrši svoj; uspostavit će se harmonija između duša i zvezda; duša će gravitirati oko istine kao zvezda oko svetlosti. Prijatelji, ovaj čas u kome jesmo i u koji vam govorim, sumoran je; a to su strašna isplaćivanja budućnosti. Revolucija je neka vrsta mostarine. Oh, ljudski rod će biti oslobođen, uzdignut i utešen. Mi, na ovoj barikadi, mi mu jamčimo za to. Odakle bi izbio poklič ljubavi, ako ne s vrha žrtvovanja? O braćo moja, ovde je mesto spajanja onih koji misle, i onih koji pate; ova barikada nije napravljena ni od kamena, ni od greda, ni od gvožđa, ona je napravljena od dve gomile: gomile misli i gomile bolova. Beda se tu sastaje s idealom.
Dan tu grli noć i veli joj: Ja ću umreti s tobom i ti ćeš uskrsnuti sa mnom. Iz zagrljaja sviju razočaranja rađa se vera. Patnje donose ovamo svoju agoniju, a ideje svoju besmrtnost. Ta agonija i ta besmrtnost pomešaće se i roditi našu smrt. Braćo, onaj koji umire ovde, umire u sjaju budućnosti, i mi ćemo sići u grob, sići u grob sav obasjan zorom.
Enjolras više prekide govor nego što ušuti; njegove su se usne micale nečujno, kao da je nastavljao govoriti sebi samom, to učini, da ga oni gledaju pažljivo, naprežući se, da ga još čuju. Nije bilo pljeskanja. Ali se dugo šaputalo. Budući da je reč dah, drhtaji razuma sliče na drhtaje lišća.





_________________________________________
Predgovor Kromvel"
(Odlomak)


Evo dakle nove vere, novog društva; trebamo da vidimo kako se na toj dvostrukoj osnovi razvija nova poezija. Do tada je .... , Postupajući u tome kao mnogoboštvo i antička filozofija, čisto epska muza drevnih naroda proučavala prirodu samo s jedne strane, nemilosrdno odbacujući iz umetnosti sve ono što se, u svetu izloženom njenom podražavanju, nije odnosilo na jedan određeni tip lepog. Tip koji je u početku bio veličanstven, ali koji je, kao što se uvek događa s onim što je sistematično, u poslednje vreme postao izveštačen, sitničav i konvencionalan. (...) Savremena muza će sagledati stvari s veće visine i širine. Ona će osetiti da u prirodi nije sve ljudski lepo, da ružno u njoj postoji usporedo s lepim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno naličje uzvišenog, zlo ide s dobrim, senka sa svetlošću. Ona će se pitati da li uska i relativna pamet umetnikova treba odneti pobedu nad beskrajnim, apsolutnim Tvorčevu umom; da li je čovek pozvan da ispravlja boga; da li će osakaćena priroda time biti lepša; da li umetnost ima prava da, tako reći, predvoji čoveka, život i prirodu; ... je li nepotpunost način za postizanje sklada. Tada će poezija, pogleda uperena na događaje istodobno smešne i strašne, i pod uticajem onog duha hrišćanske sete i filozofske kritike koje smo maločas razmatrali, učiniti veliki korak, odlučan korak, korak koji će, slično potresu, izmeniti lice celog intelektualnog sveta. Počeće da postupa kao priroda, unosiće u svoja dela istovremeno svetlost i senu, groteskno i uzvišeno, drugim rečima, telo i dušu, životinju i duh; (...) Na taj način ulazi u poeziju jedan princip tuđ antici, jedan novi tip; i kao što se čitavo biće izmeni kada se jedan uslov u njemu izmeni, sada se jedan novi oblik razvija u umetnosti. Taj tip je groteskno. Taj oblik - komedija.
(...)I neka nam bude dozvoljeno da to ovde naglasimo; jer mi smo ukazali na karakterističnu crtu, na osnovnu razliku koja deli, po našem mišljenju, modernu umetnost od antičke umetnosti, savremen oblik od mrtvog oblika, ili, da se poslužimo rečima koje nisu tako jasne ali uživaju veće poverenje - romantičnu književnost od klasične književnosti. "


__________________________________________


__________________________________________

~...Ima jedan divan, nevidljivi svet, to je onaj što ga zaljubljeni nose u svom srcu
~Ko god je živeo osamljen taj zna kako je razgovor sa samim sobom urođen čoveku.
~Usamljenik je deminutiv od divljaka koga je prihvatila civilizacija.
~U osmehu ima odobravanja dok je smejanje često negodovanje.
~Ne potcenjuje se uvek ono što se prezire.
~Pogrešno je reći da se noć spušta,trebalo bi reći : noć se diže , jer sa Zemlje dolazi mrak.
~Imati suviše osećanja isto je što i imati suviše ulja : misao se zaguši.
~Dešava se da neko ispadne izdajnik i obmanut u isto vreme.
~Preterivanje u savesti izrodi se u slabost.
~Izgledati lako osvojiva a biti nesavladiva, to je pravo remek – delo.
~Brak je očajničko rešenje. Beležnik vam isporuči ženu, kakvo poniženje !
~Niskost rukovodi. Odozdo se voda greje.
~Nema male mržnje. Svaka mržnja je potpuna mržnja.
~Slon koga mrzi mrav, takođe je u opasnosti.
~Biti obavezan iz zahvalnosti, znači biti iskorišćen.
~Nije dovoljno samo hteti, treba moći.
~Sa sudbinom se prethodno ne dogovara.
~Dogodi se da srce katkad i ne zna kako se neosetno isprazni, jer je primilo udarac nepromišljene reči.
~Prezrenje je šamar izdaleka.
~Svaki je filozof njuškalo.
~ Istinska ljubav nikad ne otupi. Kako je sva od duše, ona ne može da se rashladi.
~Žar se pokriva pepelom, ali zvezda ne.
~O maštanju se može reći ono isto što i o igri. Najpre bivaš prevaren, a zatim i sam postaješ varalica.
~Ne govoriti o nekome znači odstraniti ga.Raspitujući se o nekome, strah te je da ga time prizivaš.
~U ljubavi nema ništa lepše od navike.Ceo se život kreće oko toga.
~ Izlazak Sunca navika je vasione.
~ Kičmena moždina sanjari. . .
~ Zaborav nije ništa drugo nego preko izbrisanog ispisan novi rukopis.
~Nesanica je zlostavljanje koje noć vrši nad čovekom.
~Nema ništa dvoličnije od onoga kada neko kaže: Hoću da znam na čemu sam. U suštini, to je baš ono što se ne želi. Strah ga je od tog.
~Slatko je činiti neko pravedno delo kada je to neprijatno nekome koga ne voliš.
~Iz bede izađeš celovitiji nego iz obilja.
~Te spoljašnje promene, ponekad su promene duše.
~Plakao je za sve što se smejao. Platio je ceo zaostali dug.
~ Pravo čoveka na suze ne zastareva.
~Biti bez mane ne znači biti bez nedostataka.
~Sve objasniti znači umanjiti.
~Misaoni čovek je često pasivni čovek.
~Budala se postaje iz očajanja.


Нема коментара:

Постави коментар