10.05.2012.

Ivan Turgenjev,Kad mene ne bude...i još par citata






KAD MENE NE BUDE
Kada mene ne bude, kada se sve što sam bio ja raspe u prah – o ti, moja jedina prijateljice, o ti, koju sam tako jako i tako nježno volio, ti, koja ćeš me zacijelo nadživjeti – ne dolazi na moj grob... Što ćeš ondje?

Ne zaboravi me... Ali i ne sjećaj me se sred svakodnevnih briga, zadovoljstava i potreba... Ja ne želim ometati tvoj život, ne želim priječiti njegov mirni tok. Ali u časovima samoće, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna sjeta, tako poznata dobrim srcima, uzmi jednu od naših najmilijih knjiga i nađi u njoj one stranice, one retke, one riječi od kojih su nam ponekad odjednom – sjećaš se? – oboma udarale na oči slatke i nijeme suze. Pročitaj ih, sklopi oči i pruži mi ruku...

Nenazočnom prijatelju pruži ruku svoju. Ja je neću moći stegnuti svojom rukom; ona će ležati nepomična pod zemljom, ali sada mi godi misao da ćeš možda na svojoj ruci osjetiti lagan dodir. I prikazat će ti se moj lik, a ispod sklopljenih vjeđa tvojih poteći će suze, slične suzama kakve smo nekoć, opijeni Ljepotom, zajedno ronili, o ti, jedina moja prijateljice, o ti, koju sam volio tako snažno i tako nježno!

__________________________________________________
 
 
Prva ljubav" (zbirka pripovedaka)
"Pale su i poslednje pregrade - i naša ljubav se tako smirila, tako produbila, tako je bez ikakva traga nestalo svake podvojenosti da ne želimo čak ni da prozborimo ni reč, ni da izmenimo pogled....Želimo samo da dišemo, dišemo zajedno, da živimo zajedno, da budemo zajedno... pa čak i da ne znamo da smo zajedno..."
                               ___________________________________________________
 
                                                     Plemićko gnezdo" - kraj romana
"A svršetak?" - upitaće mozda nezadovoljni čitalac. "A šta je bilo posle s Lavreckim? S Lizom?

Ali našto govoriti o ljudima još živim, no koji su već sišli sa zemnog poprišta, našto se vraćati k njima?
Kažu da je Lavrecki posetio onaj udaljeni manastir gde se Liza sakrila, - i video je. Idući kroz horove, ona je prošla blizu pored njega, prošla ravnim, žurno-smernim korakom kaluđerice - i nije pogledala na nj; samo su trepavice oka na nj upravljenoga malo zadrhtale, ona je još niže pognula svoje oslabljeno lice - i prsti skupljenih ruku još čvršće su se priljubili jedno uz drugo.
Šta su pomislili, šta su osetili njih dvoje? Ko to zna? Ko to ume kazati? Ima takvih trenutaka u životu, takvih osećanja...Na njih se može samo pokazati i proći svojim putem."
                          _____________________________________________________
 
Iz romana "Očevi i deca"
 
 
- Znaš, brate čega sam se setio? Jednom sam se s pokojnom majkom posvađao, vikala je na mene, nije me htela ni čuti... Na kraju sam joj rekao: vi me ionako ne možete razumeti, jer mi pripadamo, rekoh, različitim generacijama. Ona se strašno uvredila, a ja sam pomislio: što se tu može? Pilula je gorka, ali je mora progutati. A evo, sad smo mi došli na red, i naši naslednici mogu nama isto tako reći: vi niste naša generacija, i progutajte sada tu pilulu."


" - Odgoj? - prihvati Bazarov. - Svaki čovek mora sam sebe odgajati - pa makar, evo, kao ja, na primer. A kad je reč o vremenu, zašto bih ja o vremenu zavisio? Neka ono radije zavisi od mene. Ama, sve ti je to brate nedisciplina, duševna pustoš! I kakvi su to tajanstveni odnosi između muškarca i žene? Mi filozofi znamo kakvi su to odnosi. Proučimo samo anatomiju oka: otkud ti tu nekakav, kao što si rekao, zagonetni pogled? Sve ti je to romantika, besmislica, trulež, umetnost. Idemo radije promatrati kukca."

_________________________________________


Dosta je”govorio sam sam sebi dok su me noge, koračajući leno po strmoj padini planine,nosile dole,prema mirnom potočiću;”Dosta je”,ponavljao sam udišući smolasti miris borova gaja koji je postao naročito jak i prodoran od svežine večeri koja se spuštala;”Dosta je”,rekoh još jednom pošto sam seo na humak obrastao mahovinom upravo nad potokom i zagledao se u njegove tamne i spore valove iznad kojih je gusti trščak dizao svoje bledozelene stabljike…

“Dosta je” trebam da se ostavim tumaranja i zanošenja,treba da se obuzdam;vreme je da stisnem glavu sa obe ruke i naredim srcu da ćuti. Neću više da se predajem slatkom blaženstvu nejasnih,ali zanosnih osećaja, neću više da letim za svakim novim oblikom lepote, neću više da hvatam svaki treptaj njenih finih i jakih krila…
Šta imam od toga što se upravo sada večernje rumenilo sve šire i sve crvenije razleva nebom, kao da ga raspaljuje neka strast koja sve pobeđuje?Šta imam od toga što je na dva koraka od mene, usred večernje tišine, sjaja i miline, odjednom zapevao u rosnoj dubini nepokretna žbuna slavuj, tako čarobnim glasom kao da pre njega nije na svetu bilo slavuja, pa on prvi zapevao prvu pesmu o prvoj ljubavi?....Sve je to već bilo, bilo i ponavljalo se i ponavlja se hiljadu puta, pa kad pomisliš da će se sve to nastaviti tako kroz celu večnost-kao po naredbi,po zakonu-bude ti čak krivo!Da…bude ti krivo!…”






Нема коментара:

Постави коментар