Samo lutke niko ne pita za mišljenje
Roman „Proleće” je ženski žestok kontraudar norveške nobelovke i gotovo programski odgovor na Ibzenovu „Noru”, i danas jedan od temelja svetske drame. Potka oba klasična dela skandinavske literature su bračni problemi u modernim građanskim porodicama, podstaknuti i emancipacijom žena s početka 20. veka, u suton bidermajerski sređene, tihe i stabilne Evrope pred veliku kataklizmu izazvanu Prvim svetskim ratom
Kažu da je Lav Tolstoj „Krojcerovu sonatu” napisao samo da bi se koliko-toliko opravdao pred prevarenim mužem Ane Karenjine, te bi „Sonata” u tom slučaju zapravo predstavljala samo kraću verziju tog velikog romana pisanog iz suprotnog, muškog ugla, dakle iz ugla grofa Karenjina. Ako to i nije tačno, odnosno ako nije sasvim, jer kontranapad starog grofa iz Jasne Poljane i muška osveta su u „Krojcerovoj” verziji ipak očigledni, onda je sigurno da je roman „Proleće” norveške nobelovke Sigrid Unset veliki, gotovo programski odgovor na Ibzenovu „Noru”, odnosno „Kuću lutaka”, kako je kod nas prevedeno delo koje i danas slovi kao kamen-temeljac ne samo norveške i skandinavske nego evropske, pa i svetske drame.
Potka oba ova klasična dela norveške literature su bračni problemi u modernim građanskim porodicama, umnogome podstaknuti emancipacijom žena s početka prošlog veka i u suton one bidermajerski uređene, sređene, tihe i stabilne Evrope pred veliku kataklizmu koju je doneo Prvi svetski rat.
Sigrid Unset je jedno od najznačajnijih norveških književnih imena i njena dela su, uz Ibzenove jezive drame i Hamsunove magične romane, najviše prevođena i čitana širom sveta. Rođena je 1882. u norveškom gradu Kalundborgu, u porodici poznatog istoričara i arheologa, što je nezaobilazan podatak u njenoj biografiji, jer su joj upravo istorijski romani s temama iz 14. pa i 13. veka (trilogija „Kristina Lavransova” i tetralogija „Ulav Audunsen”) doneli Nobelovu nagradu 1928. Tako je gđa Unset postala treća žena među Nobelovim laureatima, a ovu nagradu je iskoristila na najplemenitiji (dakle nematerijalan) način: svoju veliku književnu slavu, autoritet i ugled stavila je u poslednjoj deceniji života potpuno u službu američke propagande protiv Hitlera i nemačkog fašizma, radeći u SAD, gde je izbegla pred okupacijom Norveške na početku Drugog svetskog rata. Potpuno suprotno od najslavnijeg Norvežanina Knuta Hamsuna, koji je ne samo sebe nego i ceo svoj narod (koji je, ne sme se zaboraviti, dao i Vidkuna Kvislinga) obrukao neskrivenim oduševljenjem Hitlerom i novim svetskim poretkom Hiljadugodišnjeg Rajha.
U svojim ranim romanima i pripovetkama, a naročito u romanu „Proleće” Unsetova se bavi problemima braka i položaja žena, što je u to vreme, izgleda, bila opsesivna tema skandinavskih pisaca. Jer su emancipacija žena, njen položaj u društvu i porodici bili i goruće pitanje na prelazu iz 19. u 20. vek. Nagla industrijalizacija zemlje, brzi razvoj gradova i prosvećivanje širokih slojeva išli su bržim tempom nego oslobađanje od uvreženih malograđanskih shvatanja (i) u norveškom društvu tog vremena. Pokazao se ogroman raskorak između ustaljenog konzervativnog morala starih porodica i novih, savremenijih težnji njihove dece. Proširenje obrazovanja, pismenosti i kulture nametnuli su pravi modni trend raspravljanja o emancipaciji žena, o njihovom učešću u javnom životu, njihovim dužnostima u porodici i pravu na slobodno ispoljavanje ljubavi. A čim se neko seti da uz posedništvo možda postoji i neka ljubav (što, takođe, nije isključeno), odmah se pokažu problemi.
U najznačajnijoj Ibzenovoj drami „Nora” prikazana je pobuna jedne žene protiv konvencionalnih bračnih veza, njena želja da se oslobodi podređenog psihičkog položaja u braku, da postane „svoj čovek” i smelo raskine odnos s muškarcem za koga je vežu jedino materijalna sigurnost i građanski moral. Isto to se zbiva i u romanu „Proleće” Sigrid Unset, a glavna junakinja Roza je maltene Norina sestra-bliznakinja: i ona je osetila potrebu da napusti muža kada je shvatila da između njih nema nikakve emotivne spone, ali se ona, za razliku od Nore, na kraju vraća svome suprugu, verujući da će njihov ponovni zajednički život biti snošljiviji, ako ne i srećniji. Ova nategnuta fabula nesumnjivo je plod moralnih, a tu se pretežno hoće reći religioznih kriza spisateljice, jer je gđa Unset jedini norveški stvaralac koji je iz protestantizma prešao u katoličanstvo i staza njenih junakinja je toliko dosledna i tvrdoglava, da je gotovo veličanstveno suprotna u odnosu na utabanu, široku stazu kojom slobodoumno ženskinje korača kroz ceo 20. vek: Unsetova se u ranim delima laćala ne samo ljubavnih nego i najslobodnijih erotskih tema, da bi pred kraj života, sasvim onako starački i katolički, smislila da je svaki ženski korak mimo duhovnog nedostojan žene u svetoj ulozi supruge, majke i kćeri.
Otud ta razlika između Ibzenove Nore i Roze iz romana „Proleće”. Jedno od većih pitanja u istoriji moderne drame je: da li je Nora zapravo zauvek napustila muža. A da i ne govorimo da je vazda bilo reditelja i dramaturga koji su na kraju Ibzenove drame primoravali Noru da se vrati domu i porodici. Imamo mi danas holivudskih „poduhvata” sa četiri različita završetka: jedan tužan i jedan srećan za evropsku publiku, i oba srećna, ali na dva načina, za američku. Sigurno je da se Nora vratila kući tek kroz Rozu u romanu Sigrid Unset, koja je bez ikakvog dramaturškog opravdanja odjednom shvatila (smislila, uvrtela sebi u glavu) da ipak voli muža, iako, za razliku od Nore, u svom braku ni dece nije imala.
A po svemu drugom Nora i Roza su bliznakinje. Gotovo do pomisli na plagijat. Jer, kao što Nora u završnom monologu Ibzenove drame objašnjava Helmeru da više neće da bude njegova lutka, tako i Roza kaže Torkildu, svom mužu: „Ti očekuješ da nas dvoje postanemo pozorišne figure i da gledaš mene i sebe kako igramo… Ali ti koji me poznaješ moraš uvideti da mi je nemogućno izdržati ovakav život. Ja sam zdravo i normalno ljudsko stvorenje i ti ne možeš postupati sa mnom kao sa kakvom igračkom koju ćeš rastavljati i gledati šta ima unutra…”
Svi se, eto, već drugi vek užasavaju i na samu pomisao da neko postupa s njima kao s lutkama i ostalim igračkama. Samo lutke niko ne pita za mišljenje. Možda se tek one ne bi menjale s ljudima.
Đorđe Randelj
Kao ptice selice
“... Najzad stigoše. Jedna usamljena lučnjača gorela je ispred stanice. Crne prilike koje su izlazile iz voza gubile su se u mraku. Torkild i Roza uputiše se prema rečici gde su se u noći belasale kamare čamove građe, iz kojih je izbijao svež i prijatan miris.
- Je li? - reče Roza najedanput. - Šta će reći sutra gospođa Stranden... jer mi više nismo muž i žena?
- Ah, gospođa Stranden! - nasmeja se Torkild. - I ona je sigurno mišljenja da muškarac i žena koji su jednom venčani ostaju supružnici celog života, bez obzira na sve ludorije današnjice.
Pređoše preko mosta i uputiše se stazom između fabričkih zgrada i rečice, dok su im zarđali gvozdeni opiljci škripali pod nogama. - O, taj šum! - reče Roza tiho. - Često sam za sve ovo vreme mislila na njega. - I ona se priljubi uz njega.
- Torkilde, Torkilde, ne mogu shvatiti da je sve ovo istina. Idem li ja, zbilja, našoj kući?
... Najzad stigoše pred kuću, koja se belela u noći; njeni zatvoreni prozori kao da su bili utonuli u san, dok su sporedne zgrade izgledale kao izrasle pod golim starim drvećem u dvorištu. Zastadoše za trenutak i baciše pogled niz put, koji je vodio dalje i ponovo ulazio u šumu, u pravcu njihovog starog doma. U vazduhu, visoko iznad njihovih glava, začuše se neki čudni i nerazgovetni glasovi.
- Ptice selice - reče Torkild. Zagrljeni, oni pogledaše u sivo, oblačno nebo, ali nisu mogli ništa da vide. Zatim se uputiše, čvrsto pripijeni jedno uz drugo, prema kući. Torkild otključa vrata i oni uđoše u mali hodnik, koji je odisao čistoćom. I, privlačeći Rozu k sebi, on pokuša da izgovori mirnim i odmerenim glasom:- Sad smo... opet kod kuće...
(Odlomak iz „Proleća”)
MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
„Bila sam neverna mužu”
* Unsetova je treća žena i prva spisateljica među norveškim laureatima Nobelove nagrade za književnost
* Tokom karijere objavila je čak 36, uglavnom obimnih knjiga
* Pošto joj je otac, ugledni nordijski istoričar i arheolog, umro kad je imala 11 godina, odustala je od visokog obrazovanja i nakon završenog koledža u 16. godini se zaposlila kao kancelarijski službenik, izdržavajući tako porodicu tokom naredne decenije
* Metodom mentalne higijene, braneći se od prozaičnog posla, prvi roman inspirisan skandinavskim srednjim vekom, pisala je punih šest godina i završila 1904, ali su ga izdavači odbili
* Svojom prvom štampanom novelom „Gospođa Marta Uli”, sablaznila je ne samo kulturnu javnost, jer je prva rečenica u knjizi - „Bila sam neverna svom mužu”
* Na putu po Italiji, tek se u svojoj 30. godini prvi put zaljubila u devet godina starijeg norveškog slikara A. K. Svarstada, koji je tad bio oženjen i imao troje dece u Norveškoj
* Brak sa Svarstadom pukao je kad mu je i ona rodila treće dete u Londonu, gde su se skrasili
* Istoričarke sociologije smatraju je prvom feminstkinjom 20. veka i pre nego što je ovaj društveni pokret ideološki konstituisan
* Mada agnostik i skeptik, tražeći duhovni oslonac u hrišćanstvu, skandalizovala je establišment napustivši norvešku Luteransku crkvu, u kojoj je bila krštena, i prešla u katoličanstvo 1924.
* U jednom od svojih poslednjih dela, romantizovanoj biografiji svetice Katarine Sijenske egzaltirano je tvrdila kako jedino katoličastvo obezbeđuje harmoniju u braku i smisao života, dok protestantizam lišava ženu vere u njenu „uzvišenu dužnost na zemlji”
* Stariji sin, oficir norveške vojske, poginuo je 1940. u operaciji nedaleko od kuće, dok je Sigrid prebegla u Švedsku, gde joj je bolesna ćerka umrla neposredno pre no što su Hitlerove trupe umarširale u Norvešku
* Od početka Drugog svetskog rata pa do smrti, deset godina kasnije, nije napisala ni jednu jedinu reč
M. Lazović
izvor
Нема коментара:
Постави коментар