24.03.2012.

Česlav Miloš,poezija



Pesma o kraju sveta

Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču blistavi delfini,
vrapci čavrljaju u detelini
i zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.
Na dan kraja sveta
Poljem idu žene pod suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavac variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noć se zvezdana otvara.
A oni što čekali su munje i gromove,
Razočarani su.
A oni što čekali su anđeoske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca,
Niko ne zna da to već počinje.
Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali prorok nije jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,

___________________________________
 
 
IZJAVA
Gospode Bože, voleo sam džem od jagoda
I tamnu slast ženskog tela
Kao i ledenu votku, sleđa u ulju,
Mirise: cimeta i klinčića.
Pa kakav sam ja onda prorok? Toliko je drugih
S pravom bilo odabrano, verodostojnih.
A ko da meni poveruje? Jer videše
Kako se bacam na jelo, kako praznim čaše
I pohlepno se zagledam u vrat konobaričin.
S manama i njih svestan. Žudan veličine,
Vešt da je opazim pa ma gde bila,
Pa ipak, premda ne baš oštra vida,
znao sam što preostaje manjima, kao što sam ja:
Vašar kratkih nada, zborište oholica,
Nadmetanje grbavaca, književnost.

_________________________________________

A,IPAK KNJIGE

A knjige će ipak ostati na policama, odvojena bića,
Jednom stvorena, još mokra
Poput lješnjaka zablistalih pod drvom u jesen,
I dodirivane, otvorene, počele živjeti
Unatoč vatrama na horizontu, dvorcima raznesenim,
Plemenima u pokretu, planetima u kretanju.
«Mi jesmo,» one govore,
Čak i kada im istrgnu stranice, ili im plamen
oliže slova.
Toliko izdržljivije
Nego što smo to mi, čija krhka toplina
Hladi se u sjećanju, rasprši se, nestaje.
Zamišljam zemlju kada mene više neće biti:
Ništa se ne događa, nema gubitka, još uvijek je čudna parada,
Ženske haljine, orošeni ljiljani, pjesma u dolini,
Pa ipak knjige će biti na policama,
Dobro pristigle, nastale od ljudi ali isto i od zračenja, visina.
___________________________________________
 
 
Ne tako



Oprosti. Bio sam strateg kao mnogi od onih što
se noću provlače pored ljudskih građevina.

Sračunavao sam gde stoje straže pre no što bih
se odvažio da priđem zatvorenim granicama.

Znajući više, pravih se da dovoljno je manje,
ne kao oni što dolaze da svedoče.

Ravnodušnim prema pucanju, poteri u čestaru i
porugama.

Neka mudraci i sveci, mišljah, celoj zemlji darove
donose a ne jeziku.

Ja čuvam dobro ime, jer je jezik moja mera.

Idiličan, detinji jezik koji uzvišeno pretvara u
dirljivo.

I raspada se himna ili psalam predvodnika hora,
ostaje popevka.

Uvek nepotpun beše moj glas, drugu bih hteo da
odam zahvalnost.

A štedro i bez ironije, te dike nevoljnih.

Iza sedam gora, pod zvezdom jutarnjom,

_________________________________________ 
 
Stimulacija memorije



Ne zna da svetli,
ne zna da leti,
ne zna da je to i ništa drugo.
I sve češće
sa otvorenim ustima
i guloazom koji se dimi
nad čašom crnog vina
razmišljam o tome,
šta znači biti to i ništa drugo.


__________________________________________

PESNIK

Prvi pokret je pevanje,
Slobodni glas koji ispunjava gore i doline.
Prvi pokret je radost,
Ali nju odnosi nešto.

I kad su godine promenile krv,
A hiljadu sistema planetarnih rodilo se i zgaslo u telu,
Sedim, pesnik lukavi i gnevni,
Očima pakosno žmirkajući,
I odmeravajući u ruci pero
Osvetu smišljam.

Spuštam pero, i čestar nagona i lišće, prekriva se cvećem,
A miris tog drveća bestidan je, jer tamo na stvarnoj zemlji
Takvo drveće ne raste i ko uvreda je
Nanesena ljudima što pate, miris tog drveća.

Jedni se štite očajem, koji je sladak
Ko jaki duhan, ko čaša votke ispita u čas uništenja.
Drugi imaju nadu glupih, ružičastu kao erotični san.

A još neki nalaze umirenja u veličanju domovine,
Koje može trajati dugo,
Premda ne mnogo duže, no što još traje devetnaesti vek.

Ali meni je dana cinična nada,
Jer otkad otvorih oči, ne vidoh ništa drugo do požara i pokolja,
Dana mi je nada osvete nad drugima i nad samim sobom,
Jer sam bio taj, koji je znao
I nikakve iz tog za sebe nije imao koristi.

1911

____________________________________________

 TOKad bih najzad mogao da kažem šta se krije u meni.
Da viknem: ljudi, lagao sam vas,
Govoreći da toga nema u meni,
A to je tamo stalno, danju i noću.
Mada sam baš zahvaljujući tome
Umeo da opisujem vaše zapaljive gradove,
Vaše kratke ljubavi i zabave što trule i raspadaju se.
Minđuše, ogledala, bretelu koja spada,
Scene u spavaćim sobama i na bojištima.

Pisanje je bilo za mene zaštitna strategija
Brisanja tragova. Jer, ne može se dopadati ljudima
Onaj, ko poseže za zabranjenim.

Prizivam u pomoć reke, u kojima sam plivao, jezera
S brvnom među ševarom, dolinu,
U čijem ehu pesmu prati večernje svetlo,
I priznajem da su moje ekstatične pohvale životu
Mogle biti samo vežbe visokog stila
A ispod je bilo to, što neću pokušati da imenujem.

To je slično misli beskućnika kada ide po ledenom,
stranom gradu.

I slično je trenutku kad opkoljeni Jevrejin vidi
teške šlemove nemačkih žandarma kako se primiču.

To je kao kad kraljev sin polazi u grad i vidi
pravi svet: bedu, bolest, starenje i smrt.

To se može takođe uporediti sa ukočenim licem
nekoga, ko je shvatio da je napušten zauvek.

Ili sa rečima lekara o neopozivoj presudi.

Jer to znači nailaženje na kameni zid i shvatanje
da taj zid neće ustuknuti ni pred kojim našim molbama.

_____________________________________

I tako se vratih tu...


I tako se vratih tu iz velikih prestolnica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska zublja oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.
Vraćam se golubovima i kićenim rupcima cvećarica,
Građanima koji čavrljaju pod gotičkim portalom crkve.
Moj sanduk s knjigama ovaj put stiže da zauvek ostane.
O svom trudnom životu mogu reći: življen je.
Lica su u sećanju bleđa nego na dagerotipijama.
Ne moram svakog jutra pisati pisma i dopise..
Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom,
Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život.
Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija,
Koje provincijskim snatrenjem leči svoja poniženja.
Sa štapom u ruci odlazim u jutarnju šetnju:
Na mestima bivših staraca sede neki novi starci,
Tamo gde su nekad šetale devojke u šuštavim suknjama,
Sad prolaze nove, ponosne na svoju lepotu.
Deca valjaju obruče preko pola veka .
Iz podruma postolar pogledava na svoje klupe,
Grbavac prolazi s nemom jadikovkom, a zatim
I dama odevena po poslednjoj modi, bujna poput smrtnih greha.
I tako Zemlja istrajava u svakoj neznatnoj stvari,
Nepovratno kao i u životima ljudi.
I čini se poput olakšanja: pobediti? Izgubiti?
Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?
 

Нема коментара:

Постави коментар