02.07.2010.

Pablo Neruda





OVE NOĆI

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer: “Noć je puna zvezda,
Trepere modre zvezde u daljini".
Noćni vetar kruži nebom I peva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene volela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me, a katkad sam I ja nju voleo.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.

Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.

I stih pada na dušu kao rosa na livadu. Nije važno što moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdovita I ona nije uz mene.
Ista noć odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo.
Moj glas je iskao vetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripasti će drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ovoj, držao u svom naručju,
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

_________________________________________

ZABRANJENO JE


Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.
Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha,
da otvariš svoje snove.
Zabranjeno je da ostaviš svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo ond kada su neophodni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve zato sto je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost,
zameniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je zivot ono što daje,
a takodje i ono što uzima.
Zabranjeno je ne potražiti sreću,
ne živeti život sa pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji.
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.
_________________________________________

NOĆU


Noću,ljubljena,veži svoje srce za moje
I neka zajedno u snu razbiju tmine
Kao dvostruki bubanj boreći se u šumi
Protiv gustog zida okupanog lišća.
Prolaze noći, crna žeravo sna
Što hvataš niti zemaljskog grožđa
Tačnošću nekog neredovitog voza
Što sene i kamenje hladno za sobom vuče neprestano
Zato me ljubi ,veži za čisti pokret,
Za postojanost što kuca u tvojim grudima
Krilima nekog labuda ispod vode,
Da bi na zvezdana pitanja ovog neba
Naš san odgovorio jednim jedinim ključem
I samo jednim vratima koje zatvori tama.


__________________________________

PRE


Pre no što sam te ljubio ništa ne beše moje.
Teturao sam ulicama i stvarima,
Ništa ne beše važno,a sve bez imena
Svet je bio od zraka koji je čekao.
Upoznao sam salone pepeljaste,
Tunele nastanjene mesečinom,
Hangare okrutne koji su se opraštali,
Pitanja što su ustajala u pesku.
Sve beše prazno,mrtvo i nemo,
Palo,napušteno i propalo,
Sve beše neotuđivo strano.
Sve beše tuđe i ničije,
Dok tvoja lepota i tvoje siromaštvo
Ne ispuniše jesen darovima.



________________________________________

KAD UMREM

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima,
Želim svetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,

Da me još jednom dirne njihova svežina,
Da osetim nežnost što izmeni moju sudbinu.
Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
Hoću da tvoje uši i dalje slušaju vetar,
Da udišeš miris mora koje smo zajedno voleli,
I da nastaviš hodati peskom kojim smo hodali.
Hoću da ono što volim nastavi živeti,
Za tebe sam ljubio i pevao iznad svega,
Zato cvetaj i dalje rascvetana.
Da bi posegla sve što ti moja ljubav naređuje,
Da bi sena moja prošetala tvojim vlasima,
Da bismo tako upoznali i razlog mome pevanju.

________________________________

PAMTIM KAKVA SI BILA


Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni.
Bila si siva kapa i mir u srcu skrušen.
Plamenovi sutona u tvom se
oku borili i lišće je padalo
u vodu tvoje duše.

Poput kakva bršljana uz moje
ruke pripita, lišce je sabiralo
tvoj glas tih i skrušen. Kres
zaprepašćenja u kom je žeđ
mi gorela. Umilan plavi zumbul
savijen vrh moje duše.

Osećam, oči ti putuju i jesen
je daleko: Siva kapa, ptičiji
glas i srce kuće prema kojoj
su se selile moje duboke
čežnje i gde sam slao
poljupce vesele ko žar i vruće.

Nebo s nekog broda. Polje sa
bregova. Spomen na te je
svetlo, dim i mir jezera skrušen.
Tamo za očima tvojim sutoni su izgarali.Suvo
jesensko lišce kovitlalo usred tvoje duše.

_____________________________________

ODA SREĆNOM DANU

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.


Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.


Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srecan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

____________________________________


Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noći,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok raspličem svoje brige
kao mreže zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujući moj san

kao biljka što se udvostručuje u seni.
Uspravna, bit ćeš druga što će živeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo
nešto ostaje i vodi nas svetlu života
kao da je pečat sene obeležio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.


______________________________

AKO ME ZABORAVIŠ

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade, sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moj.


_________________________________

SAD SI MOJA

Sad si moja. U mom je snu deo tvog sna.
Sad spava i ljubav i bol i težina sva.
Noć je sišla na nevidljivim kotačima,
I ti, jedina, snivaš u meni poput jantara.

Niko drugi, ljubavi moja, neće spavati u mojim snovima.
Pođi, pođimo zajedno, preko voda vremena,
Niko osim tebe neće sa mnom putovati preko sena,
Ni sunce, ni mesec - samo ti, moja zimzelena.

Iz tvojih ruku, sa tvojih mekih otvorenih dlanova
Nežne pesme padaju i nestaju kao kapi,
Sklopila si svoje oči, poput siva krila dva,

Dok ja plutam vodom koja teče, koja me odnosi:
A u svojoj sudbi vrti se noć, zemlja, vetar -
Ja sam bez tebe, sam, samo tvoj san.


_________________________________

SONET O LJUBAVI


Gladan sam tvojih usta, glasa i tvoje kose
i ulicama hodam ne hraneći se, tih,
kruh mi ne daje snage i zbunjuje me zora,
tražim tekući zvuk tvojih koraka u danu.


Izgladneo sam za tvojim smehom što klizi,
za tvojim rukama boje besne žitnice,
gladan sam bledog kamena tvojih noktiju,
želim ti jesti kožo od netaknutih badema.


Želim jesti munju izgorelu u tvojoj lepoti,
nos koji vlada na tvome oholom licu,
želim jesti nestalu senu tvojih trepavica.


i gladan idem i vračam se njušeći sumrak
tražeći te, tražeći tvoje toplo srce
kao neka puma u samoći Quitratue.


 _________________________________

NE BUDI DALEKO OD MENE

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.
Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

_________________________________

MOME SU SRCU DOVOLJNE

Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu
Iz mojih usta poleteće u nebo
ono što je spavalo u tvojoj duši

U tebi je varka svakoga dana,
stižeš ko rosa na cvetne krunice,
potkopavaš obzorje svojom odsutnošću,
poput vala bežeći neprestano

Rekao sam da si pevala u vetru,
kao što pevaju pinije i jarboli,
ti si kao oni, visoka i ćutljiva
i često tužna kao putovanje.

Utočište, kao stari put,
nastanjuju te jeke i glasovi čežnje,
budim se i ponekad, sele i bježe
ptice što su spavale u tvojoj duši.
 _________________________________

 NE ZABORAVI BITI SRETAN

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba navika
postavljajući vaki dan ista ograničenja.
Onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usudjuje obući novu boju,
i ne priča s'onima koje ne poznaje.
Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj u očima
ili naputenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja život
kada nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima,
onaj koji neće dozvoliti
ni jednom u svom zivotu
da pobegne od smislenih saveta...
Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

________________________________

i stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno sto je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdovita i ona nije uz mene.

Ista noć odiva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo.
Moj glas je iskao vjtar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno telo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi poslednji koje za nju pišem

Нема коментара:

Постави коментар